Teško buđenje

Nedavni naslov u vodećem nemačkom nedeljniku Špigl sve govori: „Kako da Evropa preživi Trampovu eru“. Ne, dakle, kako da se Evropska unija izbori sa svojim mnogobrojnim unutrašnjim problemima - od disfunkcionalne evrozone, preko podela izazvanih migrantskom krizom i posledične radikalizacije političkog diskursa u većini zemalja članica, pa sve do sistematskog demontiranja demokratije u Poljskoj i Mađarskoj. Ni kako da se NATO nosi s bezbednosno-političkim izazovom koji predstavlja autokratska Rusija, ma koliko taj realno postojeći izazov jednim nezanemarljivim delom bio i preuveličan. Ni kako „hendlovati“ sve asertivniju Kinu, čija konstantno rastuća ekonomska i vojna moć uvećava i njen potencijal da se, ako se ne bude pazilo, od važnog partnera izmetne u nešto drugo. Sve ovo, naravno, i dalje je visoko na agendi EU, i ostaće tamo još godinama. Ali ako su evropske zemlje, pored svih drugih muka, mogle bez dodatnih problema, onda su to oni stvoreni degradacijom odnosa s tradicionalnim saveznikom s druge strane Atlantika, do čega je došlo isključivo zaslugom Donalda Trampa. Neće, dugoročno posmatrano, Sjedinjene Države i razjedinjena Evropa prestati da budu prijatelji i saveznici zbog jednog odurnog, bahatog, iskompleksiranog tipa i njegovog agresivnog, destruktivnog ponašanja. Ali šteta koju je tim odnosima već stigao da nanese za godinu i po dana mandata, te u ovom trenutku sasvim realna mogućnost da na čelu SAD ostane ne još dve i po, već šest i po godina - da odsluži dva puna mandata - kao urgentnu nameću potrebu evropskih zemalja, i onih u EU i onih koje su zasad samo u NATO, ili pak pretenduju na članstvo u ovim strukturama, da se trgnu. I da prestanu da se ponašaju kao da je dovoljno zažmuriti i strpeti se dok Tramp ne napusti Belu kuću, da bi posle toga opet sve na relaciji s Vašingtonom bilo kao nekad. Zato što neće biti - ili barem neće tek tako, samo od sebe. A veliko je pitanje i da li treba. Jer, koliko god Tramp u izvesnom smislu bio aberacija, sile koje su ga izgurale na vrh - dugogodišnje ultrakonzervativno zastranjivanje Republikanske stranke, izdaja koju je počinila Demokratska stranka prepuštajući američku srednju klasu na milost i nemilost razobručenog neoliberalnog kapitalizma, eksplozija nagomilanog resantimana neprivilegovanih društvenih slojeva u ekonomski i socijalno sve više podeljenoj zemlji, itd. - to nisu, i njihovo delovanje neće prestati preko noći Trampovim odlaskom s vlasti. Najbolja ilustracija za to su kadrovske promene u Vrhovnom sudu SAD, koji u tamošnjem političkom sistemu ima nesrazmerno važniju ulogu nego što je to slučaj drugde. Sudije Vrhovnog suda imaju doživotni mandat, s tim što mogu da se sami povuku; popunjavajući jedno, uskoro i drugo (u dogledno vreme možda još neko) upražnjeno mesto izrazito konzervativnim sudijama - pri čemu taj izbor, očekivano, ne nailazi na otpor u Kongresu - Tramp osigurava da će se još mnogo godina nakon što njegova administracija ode sa scene odluke u tom telu donositi u skladu s takvom ideološkom i političkom orijentacijom većine sudija. Mere koje se danas sprovode će se, prema tome - a ovo je samo jedan, mada najdrastičniji primer - na domaćem terenu osećati još barem čitavu jednu generaciju; ko onda danas sme da tvrdi da podjednako dugoročne posledice Trampova vladavina neće imati i po međunarodne odnose? Šta je onda činiti, kad je Tramp EU i doslovce označio kao neprijatelja - istina „samo“ u sferi trgovine - i kad ne prestaje da njene članice huška jedne na druge; kad se, dakle, više ne može poreći da u Trampovoj Americi nema saveznika, nego takmaca? Jedinstveni evropski odgovor - ako ga je trenutno uopšte moguće zamisliti - u velikoj meri zavisi od toga kako na bačenu rukavicu nameravaju da odgovore Nemci, pa u potrazi za takvim odgovorom ima smisla krenuti odatle. U članku čiji je naslov citiran na početku, Špigl tako predlaže „hibernaciju“ odnosa sa SAD, „kompleksni politički koncept koji Brisel treba da sledi, uz maksimalnu moguću usklađenost svih zemalja članica“. Ukoliko se tako postupi, „ukazaće se svetlo na kraju tunela, a možda i pre toga“, smatra nedeljnik. „Najveća greška koju bi Evropa mogla da počini bila bi da svoju politiku prilagođava Trampu, dopuštajući mu da diktira agendu. Postoji iskušenje fiksacije na Trampa (...) ali dugoročni politički trendovi su mnogo važniji. Oni su započeli mnogo pre Trampa i nastaviće se još zadugo nakon što njega ne bude bilo“, kaže se u tekstu. „Ništa se ne završava s Trampom. Ništa ne počinje s Trampom. To treba da bude evropska ideja vodilja.“ Špigl dalje ocenjuje i kako se američkom predsedniku previše daje na značaju kada se kaže da zbog njega EU mora da zbije redove, usvoji zajedničku bezbednosnu politiku i generalno bude agresivnija u borbi za svoje interese. Jer, u interesu je Evrope da sve to uradi nezavisno od toga ko stoluje u Vašingtonu, konstatuje se, uz pozivanje i na očuvanje „dobrih, ali kritičkih“ odnosa s Kinom, te čvrst ali konstruktivan stav prema Rusiji. Ali, da li je i zvanični Berlin spreman za formulisanje zajedničkog evropskog odgovora na izazov koji predstavlja Tramp? Ima indicija da bi Nemačka, bojeći se totalnog trgovinskog rata između SAD i EU, koji bi mogao teško da pogodi njenu automobilsku industriju, i ovog puta - kao i u slučaju grčke dužničke krize - ponovo mogla da sebičnost stavi iznad principa solidarnosti. Briselski sajt Politiko prošle sedmice je sugerisao da - za razliku od Francuza, kojima je posle neuspelih nastojanja predsednika Emanuela Makrona da nekako ukroti Trampa već prekipelo i smatraju da se „ne može pregovarati s pištoljem uperenim u čelo“ - vlada kancelarke Angele Merkel naginje kompromisu s Trampom. U tekstu se takođe tvrdilo da Nemačka ima ključni upliv na formulisanje stavova koje je ove sedmice predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker američkom predsedniku predočio u Vašingtonu (kako je ova poseta prošla znaće se u vreme izlaska ovog broja NIN-a). Iz Brisela se, doduše, pred Junkerov polazak za SAD tvrdilo da on tamo ne odlazi s bilo kakvom „specifičnom trgovinskom ponudom“, ali ne bi bilo prvi put da se ispostavi kako Unija jednostavno nije u stanju da se zauzme za samu sebe, podležući refleksu ugađanja Amerikancima čak i onda - ili naročito onda - kada to očigledno nije u njenom interesu. I Politiko ima ideje kako bi evropske zemlje trebalo da se postave prema Trampovoj Americi. Glavna preporuka je u osnovi jednostavna: treba se maksimalno okrenuti drugim tradicionalnim prekomorskim saveznicima - Kanadi, Japanu, Južnoj Koreji, Australiji, Novom Zelandu... - te ogromnim tržištima zemalja poput Kine, Indije i drugih; s njima treba sklapati zasebne sporazume o slobodnoj trgovini tamo gde već ne postoje i intenzivirati saradnju na polju borbe protiv klimatskih promena. Treba zadržati Veliku Britaniju na svojoj strani, uprkos njenom predstojećem istupanju iz EU, a ne kažnjavati je zbog toga. Treba učiniti sve da se limitira šteta koju Amerika pravi na Bliskom istoku, a posebno po pitanju odnosa s Iranom. I da: treba povećati izdavanja za odbranu, ne zbog Trampovih pretnji, ne zato što su to od Evrope - sasvim razložno, uostalom - tražile i prethodne američke administracije, već zato što je to zaista u evropskom interesu... A mogle bi - da završimo kako smo i počeli, citiranjem jednog novinskog naslova, ovog puta iz Vašington posta - sve ove i druge preporuke da se sažmu i u ogoljenijoj formi: „Neophodno je da Evropa počne da planira budućnost bez SAD“.