Crveno usijanje

Umesto da Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova u septembru poseti Atinu, a zatim Aleksis Cipras, grčki premijer, dođe u Moskvu, posete su ne samo otkazane, nego je još usledila i rasprava ko je koga zapravo pozvao u goste. A sve u sklopu najnovijeg sukoba koji je doveo i do proterivanja ruskih diplomata, jer su, navodno, podsticali proteste protiv sporazuma Grčke i Makedonije. Ne bi se baš moglo reći da je te proteste trebalo podsticati, jer je tema osetljiva za obe strane, a rešenje ponuđeno naprečac i uz pritisak posrednika, ali da makedonske vlasti imaju razloga za strepnju to nije sporno. Kada su sredinom juna dvojica premijera potpisala sporazum o promeni imena bivša Jugoslovenska republika Makedonija u Republika Severna Makedonija, samo su potpisnici to proglasili uspehom. Kod kuće, međutim, nije bilo lako objasniti u čemu se tačno sastoji taj uspeh. Skoplje se tada obavezalo na mnogo toga, pa i promenu Ustava, ali za grčku javnost to nije dovoljno, opozicija ne želi da čuje ime Makedonija ni u kakvom obliku i u tome imaju ozbiljnu podršku građana. Cipras tek treba da dobije podršku u parlamentu, dok mu je koalicioni partner, nacionalistički Nezavisni Grci, već javno obznanio da tu podršku neće dobiti. Ili će je, kako je kazao Panos Kamenos, prvi čovek ove partije i ministar odbrane, dobiti tek ako se narod tako izjasni, dok će on lično glasati protiv. A šanse da bi se narod mogao tako izjasniti su prilično mršave. Cipras mora da nađe način da ovaj dogovor ipak ostane na snazi, ali istraživanja mu ne idu naruku. Kako je pokazalo ispitivanje Mark agencije, koje je objavio portal Proto tema, čak 73,2 odsto ispitanika ne podržava ime Severna Makedonija, 68,3 ne podržava ni dogovor oko imena ni uslove koji su potpisani, a tako misli i 49 odsto onih koji su se izjasnili kao Sirizini glasači. Pokazalo se i da opoziciona Nova demokratija vodi ispred Sirize za 14,4 odsto. Na talasu nezadovoljstva građana sporazumom, Kirijakos Micotakis, lider Nove demokratije, poručio je da je ovo poslednje Ciprasovo leto na vlasti, pošto je uprkos volji naroda priznao makedonsku nacionalnost i makedonski jezik. To je potez koji Grci teško mogu da prihvate, Centralna Makedonija, Istočna Makedonija i Trakija i Zapadna Makedonija, nazivi su grčkih administrativnih jedinica, pravo na to ime im, smatraju, pripada, dok sa Skopljem imaju i nerazrešenih pitanja oko teritorije. Da li je Micotakis u pravu kada predviđa kraj Ciprasove ere videće se dogodine kada slede izbori. On je već uspeo da preživi obrt od najžešćeg kritičara MMF-a, Evropske banke i Evropske komisije, do poslušnog đaka koji je prihvatio i ono što je na referendumu odbijeno, a sada na svojoj strani ima i Vašington. Avantura sa dogovorom i otvaranje vrata Skoplju mogli bi da ga koštaju, ali teško da je imao mnogo izbora. Grčka je pregovore Makedonije za članstvo u EU i NATO blokirala od početka, a uspela je i da svojevremeno primora vlasti u Skoplju da svoju novonastalu državu zvanično nazovu bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, jer je samo pod tim imenom mogla da bude zvanično priznata. Ova je tema blokirala i pregovore sa Briselom, a i pristup NATO. Sve do sada. Kao što se dalo i predvideti na samitu Alijanse u julu, Severna Makedonija dobila je poziv za članstvo. Jer najvažniji uslov je ispunjen - potpisan je dogovor oko imena. Ali za potpisnike to nije tako jednostavno. U obe zemlje bilo je demonstracija, bunili su se građani, opozicija, na obe strane demonstranti su smatrali da su učinjeni preveliki ustupci i ostalo je nejasno kako će ovaj sporazum uopšte da prođe referendume. Zoran Zaev, makedonski premijer, pokazao je dosta optimizma kada je prognozirao da će referendum o novom imenu biti uspešan, jer većina građana želi prijem u NATO i EU. To je tačno, kako pokazuju istraživanja, ali nije se još pokazalo da li žele i sporazum kakav su sada dobili sa Atinom. Pitanje je, međutim, da li je odluka uopšte u rukama građana i da li bi referendum išta promenio. Na to verovatno računa i Zaev kada pompezno izjavljuje da će, ukoliko ovaj sporazum ne bude prihvaćen, podneti ostavku. Odluka koja je doneta u Vašingtonu i Berlinu lako je sprovedena potpisivanjem sporazuma i teško bi bilo zamisliti da ijedan od potpisnika sada to povuče jer nije uspeo da obezbedi podršku kod kuće. Raspoloženje građana se ionako znalo i kada su dvojica premijera sela za sto, kao što su oni koji su ih za taj sto doveli znali da će to što je dogovoreno biti sprovedeno. Sa referendumom ili bez njega. Jer pitanje rasporeda snaga na Balkanu daleko prevazilazi volju Skoplja i Atine. Obe strane su bile pod pritiskom Amerike i Nemačke, koje žele Skoplje u NATO-u i EU, kako bi amortizovali uticaj Rusije na Balkanu. Istina Nikos Kocijas, ministar spoljnih poslova Grčke, odmah po potpisivanju sporazuma posetio je Moskvu. Zvanično se moglo čuti da su odnosi dve zemlje ojačani na mnogim poljima, od energetike i trgovine do turizma, ali suština je ipak bila sadržana u izjavi Sergeja Lavrova: „Tražimo od naših partnera u NATO da poštuju međunarodno pravo i dogovore“. Ali to nije mnogo pomoglo, jer već mesec dana kasnije došlo je do sukoba sa Atinom. Rusija je postignuti dogovor shvatila kao „prljavu provokaciju“, a za grčku stranu reč je o nepoštovanju druge zemlje i mešanju u njene poslove. I eto skandala sa proterivanjem diplomata i otkazivanjem poseta. Dve države su sve dalje i to je postalo jasno još pre tri godine, kada je sporazum o izgradnji naftovoda Burgas – Aleksandropolis, potpisan marta 2007, neslavno završen 2011, pošto se ispostavilo da ni Bugarska ni Grčka nisu spremne da se drže dogovora. O čemu, opet, nisu odlučivale baš sasvim samostalno. Moskva se odmah usprotivila najavi dogovora sa Skopljem, ali nije mogla mnogo toga da učini. Grčka vlada pak, poručuje da je za zemlju dobro da reši problem sa Skopljem, da je ovo dobro rešenje i da je još jedna NATO članica na granicama garant bezbednosti. Tek treba da vidimo šta će na to reći građani i hoće li uopšte biti važno šta će reći.