Usamljen u buržoaskom svetu

Obeležavanje pola veka od pobune iz 1968. godine, jedan je od razloga, ne naravno i najbitniji, da se ne samo nemačka već i svetska kulturna javnost podseti umetničkog dela jednog od možda ne tipičnih protagonista ovog pokreta, ali izvesno njegovih značajnih izdanaka: filmskog reditelja Rajnera Vernera Fasbindera. Pored retrospektiva njegovih filmova, velike izložbe održane pre nekoliko godina u jednom od vodećih berlinskih muzeja, Martin Gropijus Bau, meni je lično, naravno, najzanimljiviji interes koji teatar pokazuje za njegov rad. Ne samo što je Fasbinder, što je manje poznato, pisao i režirao za pozorište, već su i neki njegovi filmovi koji nisu u direktnoj vezi s teatrom postali inspirativni za ovu umetnost. Među njima posebno je zanimljiv „slučaj“ filma Zašto je poludeo gospodin R?, koji je 1971. godine dobio i nacionalnu filmsku nagradu, a koji ja Fasbinder ostvario u saradnji s Mihaelom Fenglerom. Zanimljivost se nalazi u tome što se predstavom rađenom po ovom filmu u čuvenom minhenskom pozorištu Kameršpil probila u vrh nemačkog i evropskog pozorišta mlada rediteljka holandskog porekla, Suzana Kenedi, jedan od prošlogodišnjih laureata uglednog priznanja Evropska nagrada: pozorišna stvarnost. Nedavno smo imali priliku da vidimo kako se sa istom građom, a u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nosio jedan od najzanimljivijih i najznačajnijih pozorišnih i, takođe, filmskih reditelja našeg regiona, Bobo Jelčić. Predstava počinje na proscenijumu, veoma blizu prvih redova gledališta, ispred spuštene zavese. Jedan par (Boris Isaković i Nataša Tapušković) sedi na divanu koji stvara retro šik efekat (soc-dizajn od pre nekoliko decenija), odgovarajuće su obučeni, pred njima je starinski televizor, kao apsolutni centar njihovog sveta, telesna postura im je istovremeno i relaksirana, familijarna, ali i napeta: ne samo da su jasno odvojeni jedno od drugog, da nemaju nikakav kontakt niti odnos, nego su i veoma usmereni na nas, gledaoce, pokušavaju da, nespretno (Isaković) i koketno (Tapušković), ostvare odnose s nama... Pošto prizor traje vrlo dugo, raste blagi osećaj neprijatnosti što se ništa ne dešava, ni među njima ni između njih i nas, i posledično, kao uvek u takvim situacijama, javlja se ona vrsta smeha koja je izraz upravo osećanja nelagode. Rediteljskim konceptom ove scene, njenom glumačkom realizacijom, scenografskim i kostimografskim okvirom, odmah se, na samom početku, ubedljivo postavljaju sve glavne, međusobno snažno povezane tematske i poetičke odlike predstave. Na tematskom planu, to je priča „o malom čoveku u raljama kapitalizma“, nekom savremenom rođaku Vojceka Georga Bihnera: antijunaku koji pokušava da, pod snažnim pritiskom svog, u pogledu karijere, finansija i bračnog života krajnje neprijateljskog okruženja, ipak održi glavu nad vodom. Ti napori su istovremeno dirljivi, komični i apsurdni i, u krajnjem ishodu, potpuno iluzorni: centrifuga (malo)građanskog života, duboko utemeljenog u kapitalističkom poretku, nezaustavljivo se ubrzava i, ponovo kao u Vojceku, neminovno dovodi do fatalnog ishoda. U nastupu mentalnog rastrojstva, koje je društveno-psihološki utemeljena posledica ovih spoljašnjih pritisaka, ali ujedno i groteskno ogoljena metafora bezdušnosti kapitalizma, gospodin R. će ubiti komšinicu, suprugu i dete... Izolovani prizori u kojima se scenski i životni prostor junaka naglo širi, dobija metaforičku i stvarnu dubinu - kao u nežnoj i komičnoj sceni nadrealnog plesa s ikonografskim ostacima jugoslovenske utopije nabacanim na gomilu u samom dnu pozornice (sjajna scenografija Aleksandra Denića) - samo su blesak nekog mogućeg boljeg života koji, putem kontrasta, još pojačava dijagnozu i presudu: kakvi smo zaista i gde smo zbog toga završili. Reditelj je tačno uočio da ova priča, tipična za zapadni svet iz Fasbinderovog vremena, jasno rezonira i u kontekstu još uvek aktuelnog procesa ekonomske i društvene tranzicije u istočnoj Evropi, te da joj ne treba neka posebna aktuelizacija. Samo su pojedinačnim rešenjima razvijene veze između dva doba i društva, prevashodno sjajnim kostimom Maje Mirković koji, pored toga što tačno i duhovito određuje socijalne i psihološke tipove (na način nemačkog pozorišta) - što se retko dešava s (relativno) savremenim kostimom u srpskom teatru - diskretno, dekonstrukcijski zamagljuje razlike između različitih epoha. Čvrsto uzemljenje u današnje vreme i lokalne prilike ostvareno je pre svega tako što junak, zabrinut za posao i celokupnu egzistenciju, kao omamljen, u stuporu, neprestano sluša vesti na televiziji: konkretno, glas predsednika Vučića koji govori o porastu bruto društvenog proizvoda, ili već tako nekim neviđenim ekonomskim uspesima zemlje. Pomenuto čvrsto prožimanje teme predstave i njenog scenskog izraza, Bobo Jelčić je zamislio da ostvari putem glumačke igre. Pre svega, postavio je koncepcijski jasnu, oštru antirealističku granicu između igre Borisa Isakovića kao Gospodina R. i svih drugih glumačkih ostvarenja. U ulogama likova iz junakovog okruženja, supruge, kolega, roditelja i svih drugih, namernih ili nenamernih izvora njegovih frustracija, glumci je trebalo da igraju naglašeno automatizovano, brzo, stripovski, bez pravih odnosa... Taj su zadatak oni ostvarili s neujednačenim rezultatom. Na jednom kraju se, recimo, nalazi Jelena Stupljanin, koja je bilo istinski komična kao oštra karikatura tipične brbljive komšinice, ali je istovremeno pružila i kroki jedne manične, opsesivne, autistične, pasivno-agresivne ličnosti. Na drugom kraju je bila Nataša Tapušković koja je u ulozi Gospođe R. trebalo, kako se čini, da sprovodi sličnu vrstu komičke stilizacije, ali je u njenoj igri od samog početka, od dotične scene na divanu, bila osetna samodopadljivost, sklonost ka potcrtavanju i (nepotrebnom) kolorisanju, a što su izražajna sredstva koja teško možemo da dovedemo, kao u prethodnom slučaju, u suštinsku vezu s odlikama lika. Nasuprot svima ostalima, a prema rediteljevoj zamisli, stajao je Boris Isaković kao Gospodin R. Iako je i njegova uloga imala mnogo komičnih valera, čak i izuzetnih telesnih bravura u tradiciji komedije del arte, ona je jedina imala izuzetno snažnu i ubedljivu emocionalnu osnovu, a odlikovala se i višeslojnim dramskim portretisanjem lika nesrećnog Gospodina R. Ipak, za razumevanje već pomenutog rediteljevog prožimanja teme i forme predstave, od posebnog su značaja oni momenti Isakovićeve uloge u kojima se iskoračuje iz sveta fikcije, prelazi rampa, uspostavlja direktan odnos s gledaocima, igra poprima karakter performansa. Naime, tema otuđenosti, usamljenosti, odbačenosti i, generalno, bespomoćnosti „malog čoveka“ u buržoaskom svetu postaje scenski snažnija i ubedljivija kad on ne samo da ne može da uspostavi kontakt s drugim likovima fikcije, odnosno svojim partnerima, glumcima, na pozornici, već ni s nama, gledaocima. Vrhunac ovakvog pristupa ostvaruje se u fenomenalnoj sceni u kojoj Isaković moli publiku da mu pomogne da se seti kako se zove neka pesma, neumorno nam je imitira, ali pošto je pesma izmišljena (dobar rediteljski trik), nijedan gledalac ni teorijski ne može mu pomoći i dobaciti naslov, već ga svi ostavljamo u njegovim mukama i pri tome mu se smejemo... Jer, zaista je veoma smešno. Predstava ima gradaciju od vrlo komičnog, samo blago melanholičnog uvoda, ka složenijim i ozbiljnijim tonovima, koji kulminiraju u grotesknom, tragikomičnom masakru na samom kraju. Međutim, reditelj kao da nije najbolje odmerio ritam gradacije, tako da isuviše dugo preovlađuje taj komični, burleskni ton, a pre nego što se zaoštri, pa publika može da se pita, a imajući u vidu i pomenutu, načelno utemeljenu odluku da se priča ne osavremenjuje u potpunosti, zašto bi nas se sve ovo ticalo? Ovaj problem nešto zakasnelnog momenta zaoštravanja, u kombinaciji s izvesnom stilsko-žanrovskom neusklađenošću dela glumačkog ansambla, jedine su primedbe koje se mogu postaviti ovoj dobroj predstavi, koja je izvesno veliki i značajan umetnički iskorak za Scenu „LJuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ako je to potrebno posebno naglasiti, pored koncepta reditelja Bobe Jelčića, ostvarenim u odličnoj saradnji s kostimografkinjom i scenografom, najveći umetnički domet predstave je maestralna igra Borisa Isakovića, do te mere uspešna da, ni uz najbolju volju, teško u ovoj ulozi može da se zamisli bilo koji drugi glumac. Ona je istovremeno i jedan od glavnih razloga zašto predstava Zašto je poludeo gospodin R, izašla na samom kraju sezone, s pokrićem kuca na vrata 53. Bitefa.