Uleteli smo u potpuno ludilo

Prvo zvanično pitanje koje sam postavila Aleksandru Šapiću je bilo da se seti kako je uopšte ušao u politiku. Odgovor je bio dug, vratio nas je u period od 2002. do 2013. kada je izašao iz Demokratske stranke: „Tada sam rekao da više nikada neću ući ni u jednu stranku, nije problem DS, to je svuda isto.“ To što je u svakoj stranci isto, Šapić ovako ilustruje: Ja sam njima otvoreno govorio: ljudi, vi ste pomešali političku mudrost sa kurvarlukom i bezobrazlukom. Reći jedno, raditi drugo, a misliti treće, to baš i nije neka mudrost, to može svako. Ne znam u kojoj fazi višestranačkog sistema je došlo do toga da se u zvaničnu upotrebu kao vrhunske karakteristike za političara uvrste izrazi DŽeja Ramadanovskog – „gotivan“ i „namazan“. Što si namazaniji to si gotivniji. Predsedništva naših svih stranaka, uglavnom izgledaju kao skupovi anonimnih alkoholičara koje gledamo u američkim filmovima: „Haj, ja sam Aleksandar end aj em alkoholik“. Onda svako ispriča svoju priču, istrese sve iz sebe i ode kući. Nisam tako razumeo politiku i 2013. godine sam izašao iz stranke. Napravio sam udruženje građana i krenuo da radim na svoj način. Izašao sam na jedne izbore sam, izašao sam i na druge izbore sam, evo sada sam odlučio da idem na treći nivo vlasti, opet sam. Odlučio sam da moja politika ne bude zasnovana na kritici. Ne zato što nemam osnov za kritiku, već što pokušavam da budem pozitivan i konstruktivan, a imam utisak da smo upali u jedno vrzino kolo destrukcije i negativne energije. Želim da dobijem mandat na osnovu ideja šta mogu da uradim, a ne da tražim poverenje zbog umeća da se svađam i kritikujem. Ako je to način za neuspeh, pa dobro, šta da radim. Razumem da držite reč koju ste dali pre pet godina da više nikada nećete ući ni u jednu stranku, ali da li vas je baš briga za utisak da vaš Srpski patriotski savez ima pre svega ulogu da oduzme glasove delu opozicije okupljene u Savezu za Srbiju? Još 2013. godine sam krenuo nekim svojim putem, 2014. sam izašao na opštinske izbore i dobio 35 posto glasova bez ičije pomoći. Niti sam je od koga tražio, niti je ikoga interesovalo da me podrži. Nikome zaista to ne zameram, ali mi je čudno da danas slušam kako ja nekome nešto oduzimam!? Nisam još čuo da neko ima hipoteku na bilo čiji glas ili da je on „obojen“. Iz ovog posla nisam izlazio poslednjih 10 godina, pet samostalno, i ne znam kako mogu da budem optuživan da uzimam glasove od ljudi koji su iz srpske politike izlazili, pa se vraćali ili se njom nisu tada ni bavili. Janković je bio zaštitnik građana, Đilas predsednik Košarkaškog saveza, a Jeremić predsedavajući, a posle toga radio na kandidaturi za generalnog sekretara UN - to je sve u redu i svako ima pravo da odlazi i da se vraća, ali ne razumem kako smo došli do toga da ja nekome nešto uzimam? Ako je tačka okupljanja da se ne izlazi na izbore bez ravnopravnih uslova, zašto je to za vas neprihvatljivo? Ne možemo oko toga da se okupljamo. Zašto? Tu odluku je doneo neko unutar Saveza za Srbiju, a dok sam se ja na Novom Beogradu 2016. godine samostalno borio, nikoga nije interesovala ta tema. Sada to odjednom postaje glavni element političke borbe. Šta je u tome sporno? Ravnopravni uslovi nisu nikada sporni i spreman sam uvek da se za njih zalažem. Samo kako se poslednjih šest godina nije pričalo o izlasku na izbore? Da li sam ja imao priliku da se na prethodnim izborima ravnopravno pojavljujem u medijima? Ne, nisam. Mene su tukli u ovoj kampanji sa sve tri strane na različite načine: jedni maljem, drugi me gađali strelom, a treći mi ubrizgavali otrov dok spavam. Nisam imao jednak tretman kao drugi, ni u medijima koji nisu režimski, a zašto? Ti mediji podržavaju one koji se bore za ravnopravnost. Zašto prema meni nisu onda bili ravnopravni? Do pre tri meseca niko nije stavio uslove kao ključnu temu, svako je imao neku svoju matematiku, a kad je matematika izneverila očekivanja onda su se setili: Bojkotujmo izbore i svakog onog ko ih ne bojkotuje! E, ja sam protiv toga. Pričam o svemu tome, kao neko ko ne zna da li će uopšte i preći cenzus. Ako se zalažete za podizanje građanske svesti o značaju izbora, da li bi bilo logično da se pridružite onima koji se zalažu da se obezbedi da njihovi glasovi ne budu pokradeni? Ja dokaze nemam da su izbori pokradeni, a ako ih neko ima treba da izađe u javnost i ne samo u javnost već i da se pokrenu sudski procesi protiv tih ljudi. U tom slučaju ne verujem da bi iko zdravorazuman prihvatio izlazak na izbore. Priča se: „Građani se primoravaju da glasaju.“ Verovatno, ali još niko nije izašao i rekao: „Pretili su mi.“ Kakav je to argument? Oni koje uslovljavaju ili im se preti, očigledno iz nekih svojih razloga žele da se tako nastavi. Narod mora sam da donese određene odluke o svojoj sudbini. Ukoliko bi stranke u okviru Saveza za Srbiju odlučile da bojkotuju izbore, šta će SPAS? Izaći na izbore. Šta je vaša poruka onim ljudima koji iz ovoga razumeju da je SPAS smišljen za spas SNS-a i Vučića? Priče koje će plasirati politički protivnici, da sam Vučićev ili Đilasov ili Dačićev, ili ne znam čiji, ne mogu da sprečim. Nastaviću na svoj način, pa dokle doguram. Vi se pitate zašto opozicija nije stavila temu bojkota pre tri meseca, što baš sad? A zašto ste vi svoju stranku Srpski patriotski savez napravili „baš sad“? Evo ovako. Godine 2014. napravio sam udruženje građana, 2016. izašao samostalno na novobeogradske izbore. Nije baš puno slučajeva da neko pobedi Srpsku naprednu stranku i to na najmnogoljudnijoj opštini u Srbiji, ali nema veze. Na beogradske izbore sam išao 2018. Tri dana posle tih izbora rekao sam da uopšte ne vidim razlog za ujedinjavanje i da ću imati svoj put kakav god bio, jer ga imam već pet godina i da stvarno ne zameram nikome što se nije tada interesovao za mene, ali ne vidim ni razloga da danas bilo ko traži da ja krenem njegovim putem. Inače, stranka koju danas imam je tri meseca bila u procesu stvaranja. Kako se potrefilo da je proces završen baš sada? A kada? Nekada mora da bude sad. Baš u danima kada se iščekuje da vidimo ko će biti u Savezu za Srbiju, hoće li se opozicija ujediniti, iznenada se pojavljuje vest „Šapić napravio Savez“? Jednu stvar, Olja, stvarno ne mogu da razumem. Ja sve vreme igram vaterpolo, a vi me uporno pitate: „Zašto igrate tako, kad košarkaši igraju drugačije?“ Kakve ja veze imam sa njima? Jednake kao i sa SNS. Nikakve! Kakve veze imam sa Savezom za Srbiju i sa tim kad će se oni ujediniti? Da li ste vi opozicija? Činjenica da nisam na vlasti na Republici i Gradu, govori da jesam. U opštini Novi Beograd sam vlast. Da li je SPAS opoziciona stranka kojoj bi moglo da bude mesto u Savezu za Srbiju? Ali zašto je Savez za Srbiju standard u koji ako se ne uklopimo nismo opozicija?! Ko je to odlučio? Kada se desio momenat da moram da gledam šta neko radi, da mi se ne zameri ako radim drugačije? Ovo je potpuno logičan sled stvari, grupa građana na nivou opštine, pa na nivou grada, pa pravljenje stranke. I zamislite, formirao sam je baš u momentu kada se pominju izbori! Prvo, ovde se uvek pominju izbori, a drugo - ne, najbolje je da sačekam da prođu izbori pa čekam sledeće, jer to nekome ne odgovara. Ko je u tom Savezu? Zanimljivo pitanje. Pa kod nas je Savez sastavni deo imena. Odakle nekome ideja da nešto nazove Savez ako nije savez? Zato što je u našem programu odvojena lokalna od visoke politike. Ideja nam je da na lokalu budemo apsolutno otvoreni za raznorazne saradnje sa grupama građana, udruženjima, koji neće gubiti svoj identitet, a moći će da budu sastavni deo nas. Moja odluka je da na nacionalnom nivou nastupimo samostalno, jer želim da vidim koliko je poverenje ljudi koje zavređujem načinom na koji radim i politikom koju ću pokušati da plasiram. Ko je smislio ime SPAS? Ja. Slovo „A“ me je spasilo da ne bude SPS. Šalim se, ali bi bez „A“ tako ispalo. Da li biste potpisali peticiju, ma ko da je pokrenuo, da se ne dozvoli da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama? Apsolutno sam za poštovanje Ustava Republike Srbije, svi nekako preskaču tu stvar. Ustav naše zemlje jasno kaže da je Kosovo neotuđivi deo teritorije Srbije i tu je tačka. Dok je Ustav važeći, ne vidim šta se tu dalje razgovara. Da li je za SPAS prihvatljiva podela Kosova? To je zakonski nemoguće. Da bi se podelilo Kosovo, mora da se promeni Ustav. Predsednik Srbije je izjavio: „Svi Srbi znaju da je Kosovo izgubljeno.“ Da li vi spadate u sve Srbe? Neću komentarisati izjave predsednika, jer ne komentarišem ni izjave lidera opozicije. Svako ima pravo da kaže ono što želi, da izađe u narod sa stavom koji ima i da za to dobije poverenje na nekim budućim izborima. Ja mogu da kažem ono što ja mislim. To sam vas pitala... Da bismo se mi odrekli Kosova mora da se promeni Ustav. U slučaju promene Ustava, takva odluka ne bi smela da se donese bez odluke naroda, bez referendumskog pitanja, a to je drugi korak. Prvi korak je promena Ustava, u tom slučaju ću ja reći svoj stav, ali neću lobirati sopstveni narod. Zamolio bih aktuelne i prošle vlasti, koje su bile na tim nivoima, da se konačno kaže istina ovom narodu, kako god da glasi. Petnaest godina slušamo da su evropske integracije i Kosovo dva nezavisna procesa, a sada se ispostavlja da baš i nisu. Znači, neko nas je lagao. Voleo bih da se narodu stavi na uvid situacija kakva jeste, pa onda on da odluči da li će se odreći Kosova, a ja ne znam za takav slučaj. Moguće da sam nedovoljno obrazovan, pošto mi se to stalno imputira, ali još ne znam za slučaj da se neko dobrovoljno odrekao dela svoje teritorije. Bili ste na Kosovu pre godinu dana kao gost Olivera Ivanovića. Dočekalo vas je stotinu građana Mitrovice s parolama: „Žuti lopove“, „Žuti banditi“... Ko su bili ti ljudi? Ti protesti su bili ispred stranke, na mestu gde je Oliver Ivanović pre osam meseci ubijen. Ne znam ko su ljudi koji su protestovali, da li im je neko naredio ili nije, čak su se onako malo i skrivali. Osećala se jedna napetost. LJudi iz Oliverove stranke su mi rekli da ih poznaju, da su uglavnom zaposleni u komunalnim preduzećima i da im je naređeno da dođu da protestuju. Šta mislite, posle osam meseci, da li će ikada biti otkriven ubica Olivera Ivanovića? Nadam se da hoće, iako sam verovao da će se to već do sada otkriti, jer Severna Mitrovica nije NJujork. Iskreno, verujem i želim da verujem, da to nije uradio nijedan pripadnik srpskog naroda, to bi bila neopisiva bruka i sramota za sve nas. Za ova dva sata, nisam čula nijednu vašu ozbiljniju primedbu na vlast? Da mislim da je ova vlast dovoljno dobra bio bih njen sastavni deo - logično, je l’ tako? Da li mislim da ništa ne valja u ovoj vlasti? Ne, ne mislim. Da li mislim da je sve dobro? Ne, ne mislim ni to. Postoje stvari koje su dobro urađene, neke koje su bile dobre ideje pa nisu dobro urađene, neke koje su loše urađene... U periodu u kojem počinjem da se bavim nacionalnom politikom sigurno ću dolaziti do raznih stvari koje neću podržati, ali neću reći eksplicitno - to ne valja. Reći ću: „Ja to ne bih uradio na taj način već na neki drugi, a da li narodu to valja ili ne, mora sam da odluči.“ Ovde svaki političar polazi od činjenice da je njegovo mišljenje jedino relevantno. Jedan penzioner kaže: „Ako mi je skinuo penziju, ja sam srećan, jer sam time pomogao da se država oporavi.“ Drugi kaže: „Što mi uze, čoveče, penziju?“ Zašto bih ja u takvim okolnostima sudio šta je ispravno? Mogu da kažem samo šta bih ja uradio, a ne da li je ispravno ili nije. Moja politika nije „biti ili ne biti“. Kad ste se poslednji put čuli sa Vučićem? Zvao sam ga pre pet godina, kada smo otvarali fondaciju „Budi human“ jer smo imali ozbiljnih problema sa Telekomom oko dobijanja SMS broja. Okrenuo sam ga na kabinet i rekao da mislim da je bruka i sramota da svaki rijaliti program u kome se glasa za nečiju zadnjicu može da dobije taj servis za SMS poruke, a da mi za humanitarni rad ne. I da ga zovem da pitam da li nešto može da pomogne. On je rekao: „Videću šta mogu da uradim.“ Sutradan su zvali iz Telekoma i rekli da sada sve može. Na tome sam mu više puta do sada zahvalio. Da li je to stvar protiv koje biste morali da budete, čak i kada je u opštem interesu? Apsolutno mislim da ne smemo da dođemo u situaciju da predsednik, premijer ili bilo koji ministar, mora da interveniše da bi neko radio svoj posao. Srpski patriotski savez - SPAS za Srbiju, od čega? Mi želimo svojim primerom da pokažemo da akteri na političkoj sceni Srbije i politički neistomišljenici ne smeju da budu jedni drugima i neprijatelji. Nećemo postići ništa produbljivanjem sukoba među nama, nemojmo da zaboravimo da smo mi imali ozbiljan bratoubilački rat ovde u Srbiji od 1941. do 1945. godine. Moramo da počnemo da vodimo računa i o Srbima u regionu, o našoj dijaspori. Šta mislite o izjavi patrijarha o položaju Srba u Crnoj Gori? Ne znam kakva je situacija tamo. Patrijarh ima pravo da izjavi šta god želi, SPC je institucija koja ima veliki kredibilitet u narodu i ne verujem da je izgovorena olako. Da li vam je logično da ne znate kako žive Srbi u Crnoj Gori? Nejasnije mi je kako smo došli do toga da se bunimo što su crnogorski vojnici u okviru ulaska u NATO, poslani da kao kforovci obezbede mir na Kosovu. Mi se protiv toga bunimo?? Ako se, ne daj Bože, zapuca - pa bolje mi je da mi tamo bude Crnogorac, nego, ne znam, Holanđanin. Pa to je moj brat Crnogorac. Nemojmo ljudi, pustimo politike, one se menjaju, ali nemojmo tu mržnju više da širimo među nama. Pa ja da mogu da biram, najradije bih da svi dole budu Crnogorci. Hajde baš da vidim kako će Crnogorac zapucati na Srbe, ja tvrdim da neće. Tvrdim da neće nikada zapucati – tačno sto NATO šlemova da mu stave na glavu! Svojim životom to tvrdim. Mi smo uleteli u potpuno jedno ludilo, mislim da to ludilo mora da se zaustavi. O.K., politika je jedno, ali nemojmo da idemo brat na brata, a mi ponovo to radimo. Kako ste kao sportista i predsednik Srpskog patriotskog saveza doživeli histeriju iz redova vladajuće stranke u okviru koje je navijanje za Hrvatsku proglašeno psihopatijom? Najviše mi je smetao prostor u medijima koji smo poklanjali Hrvatima. To nisam razumeo. Nakon našeg ispadanja, mene recimo oni uopšte nisu interesovali. A nisam razumeo ni u kakvoj je vezi navijanje za fudbalsku ekipu sa, recimo, Jasenovcem. Da li ćete razumeti kad se za nekoliko dana na godišnjicu „Oluje“ patriotizam bude dokazivao paparaco fotografijama „izdajnika srpstva“ koji baš na taj dan letuju u Hrvatskoj? O toj „Oluji“ ovde ne sme da se kaže suštinska stvar. Hrvati imaju pravo da slave tu svoju vojnu akciju. Zločini koje su u tom pohodu učinili jesu posebna tema i za to moraju da odgovaraju. Ali nikada oni ne bi proterali pola miliona Srba odande sa tom svojom vojskom, da neko te Srbe odavde nije izdao, a to su bile Miloševićeve odluke. Otac mi je sa Korduna, pa znam o čemu pričam. U Srbiji se i dalje o tome ćuti. Pa zar nisu tada na vlasti bili isti kao i danas? Koliko se sećam, u tom periodu je SPS sam vladao, a i da budemo skroz fer, ne verujem da se baš sa Dačićem, kao portparolom stranke, neko konsultovao o tome. Da li vam pada na pamet da bi deo javnosti vaš put nezameranja vlastima mogao da doživi kao ponašanje „ucenjenog čoveka“? Pa, dobro. Ko tako misli neka glasa za one koji „nisu ucenjeni“ i sve O. K.. Neću da upadnem u zamku – ili si ovamo ili onamo. Trudim se da budem ispravan koliko je to moguće, s potpunom svešću da ljudi to ne prepoznaju, i da ne upadnem u raku između „partizana“ i „Nemaca“ i to platim na izborima.