Čekajući Nojevu barku

Došli smo dotle da to više i nije naročita vest: kada je Vuk Jeremić, pozivajući se na saznanja iz međunarodnih izvora, rekao da ovdašnja vlast planira raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i referenduma o Kosovu za 4. novembar, na njega se jeste (rutinski) obrušila salva vrednih naprednjačkih internet-botova, ali priča o još jednim nepotrebnim izborima nije uspela da se izbori za status top-teme koja bi pokrenula društvenu dinamiku. O nadi/strepnji da bi moglo doći do neke bitne promene, da i ne govorimo. A nije da nema razloga za uverenje da bi Jeremićevo saznanje moglo biti tačno: o mogućim vanrednim izborima govorio je čak i sam Aleksandar Vučić u uobičajenom predizbornom maniru („Ne vidim razlog za prevremene izbore, ali ako ogroman broj ljudi insistira na tome i ako ti ljudi kažu kako će opet da pobede – ne bih isključio mogućnost da bude izbora“). Cinici bi mogli reći da činjenica da Vučić u ponedeljak nije prisustvovao otvaranju tri kućice za vrapce u Beogradu znači da je još uvek u toku odmeravanje razloga za i protiv vrlo skorih parlamentarnih izbora. U međuvremenu, čini se da je stalna naprednjačka izborna kampanja dodatno pojačana otvaranjem raznih početaka radova, a zatrpani smo i najavama dolaska boljeg života – nakon priča o povećanju plata i penzija u novembru, ministar finansija Siniša Mali saopštio je da će se već u septembru znati o kolikim povišicama je reč. Procenu da su skori izbori sasvim mogući, a da čak i datum koji je Jeremić pomenuo zvuči logično, Boban Stojanović, doktorand na Fakultetu političkih nauka, dopunjuje i podsećanjem na najavljene dolaske predsednika Rusije i Francuske, Vladimira Putina (pomenut je 1. novembar) i Emanuela Makrona („u decembru“), ali i „kosovskim razlogom“. Jedna opcija je, prema njegovom mišljenju, da zajedno budu raspisani referendum i izbori, pa da se na krilima referendumskog uspeha – uz pomoć kreativnog pitanja koje garantuje željeni ishod – poveća procenat naprednjačkih glasova. Moguća je, dodaje, i druga opcija – da prvo budu raspisani izbori na kojima bi SNS dobio ogromnu većinu glasova, pa da taj ishod posluži kao priprema za referendum koji bi trebalo da potvrdi Vučićev očekivani dogovor sa Prištinom. Kao još jedan razlog za ocenu da Vučić ozbiljno razmatra mogućnost da raspiše još jedne izbore bez realnog osnova, ovaj sagovornik vidi i grupisanje opozicije, odnosno njegovu potrebu da je „razbije u početnim koracima“. Jer, kako stvari stoje, ukoliko bi skoro bili održani, bili bi to, veruje, još jedni izbori sa unapred poznatim pobednikom, baš kao što smo navikli u dosadašnjim naprednjačkim godinama. Ima, međutim, ocena da je i sama opozicija – opet – uložila velike napore kako bi razbila samu sebe. I to ne samo zbog pojave novog igrača u liku Aleksandra Šapića, koji deluje uverljivo kada najavljuje isključivo samostalan nastup, već i zbog načina na koji je – sve zalažući se za zajedničku borbu za zaustavljanje tonjenja Srbije u jednopartizam – zapravo, opet upriličila nešto što liči na odmeravanje snaga unutar samog opozicionog korpusa. I time uspešno opalila metak u sopstvenu nogu. Konačno objavljeni program u 30 tačaka Saveza za Srbiju u nastajanju, naime, ne samo da je potvrdio ocene o „desnom skretanju“ saveza pravljenog sa ambicijom da oko najmanjeg zajedničkog sadržaoca okupi sve protivnike režima, bez obzira na njihove ideološke razlike, već je uspeo da napravi razdor u dve sopstvene članice – na beogradskim izborima temeljno uzdrmanim Demokratskoj stranci i Dverima. Najpre je, zbog isticanja nimalo ideološki neutralne „kosovske teme“ u prvi plan, ali i zbog najavljenog ulaska izrazito desničarskih Dveri u opozicioni savez, u DS došlo do negodovanja koje, uprkos zaklinjanju novog predsednika Zorana Lutovca, o postojanju nepodeljene podrške opozicionom udruživanju, nije ostalo skriveno. Najpoznatiji primer javno izraženog nezadovoljstva je tvit Nataše Vučković: „Ako je opozicioni savez samo tehnička koalicija, a ne programska, zašto je usaglašen stav o Kosovu ključni element za osnivanje saveza“? Postoje, čak, i spekulacije da je, nadajući se novoj podeli u DS, u prilično dezorijentisanom Pokretu slobodnih građana Saše Jankovića došlo do novog talasa optimizma i uverenja o uspehu novog „građanskog bloka“ o čijim se budućim članicama još uvek samo spekuliše (samo je Zoran Vuletić, član Predsedništva PSG, javno demantovao navode da se pregovara sa Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića). U međuvremenu smo saznali da je u Dverima došlo do ozbiljne podele po pitanju ulaska u Savez za Srbiju. Dotle da čak, prema navodima Danasa, deo članova te stranke koji se protivi udruživanju, razmišlja o obraćanju Ustavnom sudu zbog navodnog kršenja stranačkog statuta prilikom donošenja odluke o okupljanju oko „30 tačaka“. Po političkim kuloarima kruže čak i teško proverljive procene da Dragan Đilas „forsira Dveri“ kako bi skresao krila ambicioznom „branitelju Kosova“ Vuku Jeremiću – iako sve to skupa najavljuje krah početne ideje o „tehničkom okupljanju“ oko zajedničkog cilja celokupne opozicije. Averzija građanski opredeljenih birača prema udruživanju bez obzira na ideološka opredeljenja, sudeći prema raspoloženju na društvenim mrežama, konstanto raste: kao da nije bila dovoljna konzervativna obojenost onih 30 „zajedničkih tačaka“, so na ranu dodale su Dveri odbijanjem da podrže zahtev za smenu Vjerice Radete zbog čuvenog neljudskog tvita o preminuloj Hatidži Mehmedović, predsednici udruženja Majke Srebrenice. „Nije dobro“, kaže Stojanović o stanju na opozicionoj sceni, ali u svemu vidi i pozitivne pomake: bolje je, kaže, da postoje tri aktera (Savez za Srbiju, najavljeni građanski blok i Aleksandar Šapić) nego da ih ima deset. Prema njegovom mišljenju, silno kritikovano „desno bojenje“ Saveza bilo je racionalno zbog namere da se „dobiju Dveri i DSS“. Ako se dobiju: jer, uprkos prisustvu Miloša Jovanovića, lidera DSS na međustranačkim dogovorima, ta stranka je najavila da će konačan stav doneti u septembru, a spekuliše se da je problem u zahtevu drugih članica Saveza da DSS raskine saradnju sa naprednjacima na lokalnom nivou. Čak i da očekivano „uvlačenje“ glasova simpatizera DSS i Dveri pokrije štetu od gubitka „građanske“ podrške, sve je to, ipak, s obzirom na rezultate istraživanja javnog mnenja, daleko od šanse za pobedu. Ali, Stojanović ostavlja mogućnost da Savez za Srbiju ostvari „pristojan rezultat u pokušaju da se finansijski održi i da neke stranke ne nestanu“. Jer, bez tog grupisanja, Srbija bi se, posle narednih izbora, mogla probuditi u, kako kaže, „jednoipopartijskom sistemu“. Suprotno delu javnosti koji smatra da je ulazak DS u Savez pogrešan, sagovornik NIN-a kaže da nije siguran da bi za tu stranku bolja varijanta bio prelazak u budući građanski blok, s obzirom na pad rejtinga Saše Jankovića. „Za DS je bolje da ostane u Savezu nego da iz njega izađe i rizikuje nestanak“, kaže Stojanović. A možda scena nije do kraja postavljena, čak ni ako izbori budu vrlo skoro. Uz kritike na račun „30 tačaka“, stigli su i neki predlozi za korekciju (Vesna Pešić, recimo, govori o svođenju programa na manje ambiciozan dokument koji bi se bavio izbornim uslovima). Uprkos svemu, među upućenim posmatračima ima onih koji očekuju da bi se, tamo negde pred izbore, sve prepoznatljive opozicione grupacije ipak mogle naći na jednoj listi – što ne bi iznenadilo ni sagovornika NIN-a. „Postoji ta opcija, ali bi rezultat bio bolji da su svi od početka bili zajedno. Ovako bi bilo očigledno da je grupisanje motivisano strahom od neprelaska cenzusa“, kaže Boban Stojanović. Drugim rečima, dobili bismo neku vrstu srpske „Nojeve barke“ za spasavanje ugroženih opozicionih vrsta, kako bi, tamo negde u boljoj budućnosti, učestvovale u saniranju posledica pražnjenja dažda koji je potopio nejake začetke demokratije u Srbiji. I to je, doduše, nešto, jer može i gore. Uvek.