Kolevka civilizacije i svetsko bojište

Mogućnost da Bliski istok kao „kolevka civilizacije“ i rodno mesto nauke, književnosti, religije i filozofije ujedno bude i njeno stratište krije u sebi nekakvu pesničku logiku, ako je nekome uopšte do logike. Još veću mogućnost da se otprilike pet hiljada godina pokušaja civilizovanog suživota okonča delom zahvaljujući Donaldu Trampu u sebi krije samo znakoviti zaključak da je ljudski rod za to vreme najmanje jednom grozno pogrešio. Jer, nazvati iransku vlast mafijaškom, što je uradio američki državni sekretar Majk Pompeo, i istupiti iz brižljivo pregovaranog iranskog nuklearnog sporazuma, što su još u maju uradile Sjedinjene Američke Države, radi se ili bez razmišljanja ili bez obzira na ozbiljnost posledica. Iranski predsednik Hasan Rohani upozorio je da ne valja igrati se s „lavljim repom“, naročito ako pomenuti lav verovatno ima pristup nuklearnom naoružanju i ako se ne libi da u slučaju nužde izazove „majku svih ratova“, kako se u zanosu izrazio. Trampova reakcija je, s druge strane, razočarala – velikim je slovima i malom ubedljivošću, na nivou školarca, na Tviteru pretio iranskom vođi. Istini za volju, ne treba mu to uzeti za zlo – reč je ipak o čoveku koji misli da Crnogorci mogu da izazovu treći svetski rat. NJegova administracija, međutim, za zaoštravanje pozicija koristi svaki sekund. Prošle nedelje su procurile i dalje nepotvrđene informacije da sredinom oktobra treba da zaseda svojevrsni „arapski NATO“ koji bi trebalo da se zove Bliskoistočna strateška alijansa (MESA). Sastanku bi trebalo da prisustvuju predstavnici SAD, Egipta, Jordana, Bahreina, Kuvajta, Iraka, Omana, Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Podrška Izraela se podrazumeva. Dakle, bliskoistočne zemlje koje neće biti pozvane su Irak, Sirija, Libija i Jemen, o čijim će se nesrećnim sudbinama delom i govoriti, potom Turska i Liban kao tek mogući, malo verovatni saveznici, i naravno Iran o čijoj će se unutrašnjoj i spoljnoj politici najviše diskutovati. Buduće članice MESA su dominantno sunitske, Iran je uglavnom šiitski, ali to je puki spoljni ukras koji tek odražava različitost njihovih interesa. I, kako je Bliski istok od mesta gde su ljudi počeli da pišu dospeo u situaciju da o njegovoj budućnosti govori polupismena rijaliti zvezda koju je politička kriza iznedrila u državnika? Plodne obale velikih reka Tigra, Eufrata i Nila su potkraj četvrtog milenijuma stare ere zajedno sa savremenim tehnološkim dostignućima omogućile nomadskim narodima da budućnost planiraju na jednom istom mestu. Sunce blato pretvara u čvrst građevinski materijal, i eto naseobina i najosnovnijih pravila suživota; ta pravila su se klesala na glini, a potom i ispisivala na papirusu, pa su usledila i prva slova zakona i književnoumetničkog tvorenja; naposletku, valjalo je predvideti kad će se koja reka izliti, a kad i kakva suša nastupiti, što je doprinelo razvoju astrologije i misticizma, nauke i religije. Ovaj uprošćeni prikaz izostavio je poduži spisak dostignuća starih bliskoistočnih civilizacija koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Klinasto pismo smislili su Sumerci u kasnom 4. milenijumu pre nove ere, čime su izbacili slike iz pisane komunikacije. Da im je neko rekao da će u 21. veku emotikoni ponovo postati omiljeno sredstvo izražavanja, možda se ne bi ni trudili. Ovaj narod je takođe ustanovio da dan traje manje-više 24 časa od po šezdeset minuta. Prvi pisani zakonik nastao je u Egiptu oko trećeg milenijuma pre nove ere, a DŽoserovu piramidu, najstariju očuvanu megastrukturu, Egipćani su sagradili tri veka kasnije. Prvi poznati književni stvaralac bila je akadska pesnikinja Enheduana koja je živela u 23. veku pre nove ere. Najstarije očuvano književno delo je Ep o Gilgamešu koji je završen oko 1700. godine pre nove ere u Mesopotamiji. Prvo primirje su 1259. godine pre nove ere potpisali Hetiti i Egipćani, dobrano pre no što je ostatak sveta uopšte imao pismo. Latinski alfabet nastao je rafinisanjem pisma kojim su pisali Feničani, narod koji je udario temelje moreplovstvu i, posledično, modernoj trgovini. Više je, dakle, razloga zbog kojih su arheolozi iz 19. veka potez od Eufrata i Tigra do Nila nazvali „plodnim polumesecom“, a konvergencije nauke, književnosti, običajnog prava, narodnog verovanja i filozofije ovaplotile su se kasnije u trima avramskim religijama, hrišćanstvu, judaizmu i islamu. Zlatno doba regiona se prelilo na jug Evrope, u grčke polise i rimsko carstvo, odakle su nova civilizacijska dostignuća – demokratija Helena i državna uređenja Latina, između ostalog – zauzvrat počela da zapljuskuju Bliski istok. Osvajanja Aleksandra Makedonskog stvorila su tamo začetke zajednice uniformnog uređenja koje su rimska osvajanja dodatno preradila. „Put svile“ je pružio jednu trgovinsku ruku ka istoku, a Sredozemlje je trgovinsku i kulturnu razmenu razgranalo ka zapadu. Bliski istok više nije bio samo kolevka civilizacije, već je bio i najveća tržnica različitih civilizacijskih paradigmi. To je ostao i posle arapskog osvajanja polovinom sedmog veka nove ere, kada je postao prevashodno muslimanski. Dok su u Srednjem veku crkvene glavešine po Evropi spaljivale i rušile materijalne ostatke antičkih, paganskih vremena, arapski su mislioci i učenjaci Evropi „vratili“ Platona i Aristotela kroz sopstvene prevode. Morale su se promeniti istorijske okolnosti da bi specifično preimućstvo Bliskog istoka prvi put bilo dovedeno u pitanje. Navodnjavanje je zemljoradnju udaljilo od velikih reka, a Sredozemlje je postalo tesno za sve aktere željne Atlantika i Indijskog okeana. Prema mišljenju Vilijema Bimana, jednog od najcenjenijih zapadnih stručnjaka za istoriju Bliskog istoka i profesora na Univerzitetu u Minesoti, mongolska osvajanja ove regije u 13. veku sasekla su u korenu mogućnost kritičkog dijaloga sa sopstvenim istorijskim i kulturnim nasleđem. Evropa se, s druge strane, upravo za takav, renesansni dijalog spremala. Potonja viševekovna nadmoć Osmanlijskog carstva, u biti kulturno osvešćenog, ali i konzervativnog, ugušila je nacionalne i plemenske sentimente u današnjim bliskoistočnim državama i kao monolitnu matricu dodatno nametnula islam. „Uprkos tome, Bliski istok je u 17. i 18. veku bio daleko civilizovaniji od najvećeg dela Evrope. Međutim, kada su evropske velesile počele da se nadmeću u jeku industrijske i posledične privredne revolucije, Osmanlijsko carstvo nije imao adekvatan odgovor. Razgoropađeni kolonizatori su počeli da merkaju Bliski istok, a proizvoljno iscrtavanje granica u prve dve trećine 20. veka, kada su bliskoistočni narodi povratili državnost, predstavlja uz današnji neokolonijalizam glavni uzrok mnogih nedaća, od nerešenog kurdskog i palestinskog pitanja do uspona terorizma i aktuelnih borbi za državnost u Siriji, Iraku i Jemenu“, predočava Biman. Upravo je tajni, ozloglašeni Sajks-Pikoov sporazum iz 1916. godine, kojim su Engleska i Francuska uz naknadno učešće Rusije i Italije podelile bliskoistočne teritorije, zanemarujući obećanja data Arapima, bio zaleđe prvog zapadnjačkog otimanja nafte na Bliskom istoku. Sporazum možda nije sproveden – Lenjin ga je po dolasku na vlast 1917. objavio, naljutivši velesile i razočaravši arapske narode – ali je požnjeo posledice. Nemačka je, kao saveznica Osmanlijskog carstva, ostala bez svog udela nafte u Mesopotamiji, ili današnjem Iraku, Engleska je dobila polovinu, a Francuska i SAD po četvrtinu, i to pre no što je ispitivanje tla uopšte bilo sprovedeno. Danas se bar zna koliko nafte gde ima. Dvojaka uloga nafte kao resursa i kao diplomatskog oružja pokazala se ponovo nakon kratkotrajnog Suecskog rata 1956. godine, kada su Izrael, Velika Britanija i Francuska zaratile s Egiptom zbog odluke egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera da nacionalizuje Suecki kanal. Arapske zemlje su smanjile isporuke nafte zapadnim državama, tek najavljujući daleko veću krizu 1973. godine. Tada su isporuke bezmalo prestale zbog zapadne podrške Izraelu u još jednom ratu protiv Egipta, vojno naveliko poraženog. Cena barela je za godinu dana učetvorostručena, troškovi putovanja i transporta su astronomski skočili, što je dovelo do poskupljenja hrane na zapadnim tržištima. Konzervativna vlada u Velikoj Britaniji je čak morala da kolektivno podnese ostavku već 1974. godine. To je ujedno bio i prvi put da su zapadne zemlje na bliskoistočne zemlje morale da gledaju kao na potencijalne rivale koji međunarodnu zaštitu mogu tražiti i dobiti u Moskvi. Pad Berlinskog zida otuda nije bio samo objedinjavanje kapitalističkog zapada i nekada sovjetskog istoka u ekonomsko-političku celinu, već je drastično olakšao komunikaciju između bliskoistočnih diktatora i autokrata i postojećih centara moći. Udarci kidnapovanih aviona u „Kule bliznakinje“ i zgradu Pentagona 11. septembra 2001. označavao je i simbolički kraj te komunikacije u kojoj se dugo imalo strpljenja za nepočinstva Sadama Huseina, Muamera el Gadafija i Bašara el Asada, kao i za ekstremističku politiku avganistanskih talibana. S druge strane, iz današnje perspektive samo naivni mogu da poveruju da potonja invazija na Avganistan nije imala ama baš nikakve veze s bogatstvom opijatima i naftom. Ne treba zaboraviti da Libija ima najveće naftne rezerve u Africi, a Irak pete najveće na svetu. Istini za volju, Sirija nikad nije bila veliki izvoznik nafte, baš kao što ni Asad nikad nije bio veliki demokrata, ali je predstavljala i predstavlja važnu transportnu mrežu kojom se nafta kreće i izvozi, što legalno, što kriomice. S druge strane, Tunis kao država u kojoj je nastao talas „arapskog proleća“, masovnog nezadovoljstva okoštalim režimima, ujedno je i jedina država u kojoj je tranzicija ka savremenoj parlamentarnoj demokratiji prošla bez ubijenih političara i većih problema i gde se proleće nije pretvorilo u društvenu zimu. Na listi naftom najbogatijih zemalja je tek na 48. mestu, pa spoljni interesi očito nisu imali gde da se zapate. Savremeni „hladni rat“ između Saudijske Arabije i Irana može se posmatrati i kao borba za prevlast druge i četvrte naftom najbogatije zemlje na svetu. Mogućnost formiranja „arapskog NATO-a“ jasna je posledica težnje Vašingtona da na trusnom području učvrsti svoje neeksploatisane barele „crnog zlata“. Ruska podrška Iranu može se tumačiti u istom ključu. Kineski predsednik Si Đinping istovremeno pokušava da iznova osmisli „put svile“ koji bi trebalo da predstavlja stožer ekonomske i političke dominacije dalekoistočne države, pa najavljuje 20 milijardi dolara kredita i 106 miliona dolara finansijske pomoći bliskoistočnim zemljama, koje su se našle u nemilosti zapadnih država. Čini se da će Bliski istok iz svog najtamnijeg perioda u istoriji izaći kao čvorište novih ekonomskih nadmetanja. Ako, naravno, Iran i SAD ne započnu treći svetski rat. Ili Crnogorci.