Na mestu voljno

Pakistan je opasna zemlja; za ljude - i magarce. Nakon što je u jednom od uobičajeno zapaljivih istupa u predizbornoj kampanji Imran Kan, lider Pakistanskog pokreta za pravdu (PTI) - koji je prošle sedmice odneo uverljivu pobedu na parlamentarnim izborima - simpatizere rivalske i dosad vladajuće Pakistanske muslimanske lige (PML-N) nazvao „magarcima“, njegove pristalice su u Karačiju na ulici jednog magarca vezali za stub i potom ga bukvalno masakrirali, na sve moguće i nemoguće načine koje je ljudsko zlo u stanju da smisli. Nesrećna životinja, na čijem telu su pristalice PTI pre nego što su se razišle ispisale „Navaz“ - ime bivšeg premijera Šarifa, koji je desetak dana pred izbore, svojevoljno se vrativši iz egzila, zajedno sa ćerkom započeo odsluženje desetogodišnje kazne na koju je u odsustvu osuđen zbog korupcije - poživela je još nekoliko dana pre nego što je uginula; dan posle tog divljaštva, u istom gradu je u drugom napadu unakažen još jedan magarac, kome su aktivisti jedne organizacije za zaštitu životinja, koliko se zna, uspeli da spasu život. Stradali su, naravno, uoči i tokom izbora i ljudi, i to masovno. U najubitačnijem u nizu napada, 13. jula u Mastungu, ubijeno je preko 150 ljudi, a na sam dan izbora najviše ih je stradalo u Keti, gde je ubijena 31 osoba; odgovornost je u oba slučaja preuzela Islamska država. Ginulo se, u manjem broju, i drugde po mnogoljudnoj zemlji (preko 200 miliona stanovnika) odavno svikloj na političko, versko i svako drugo nasilje. Ali mnogo više nego o islamističkom teroru, u nedeljama pred izbore u zemlji i van nje govorilo se o jednoj drugoj, mnogo delotvornijoj i sveobuhvatnijoj vrsti prisile: onoj koju je - kad god zatreba i uz podršku takođe veoma uticajnog pravosuđa - sprovodila svemoćna pakistanska vojska, pripremajući teren za smenu vlasti i dolazak svog novog ljubimca na čelo zemlje. U pripremi za izbore, prvo su potkresana krila medijima - jednoj od najgledanijih televizijskih stanica je tako ovog proleća oduzeta frekvencija, najstarijem dnevniku mesecima poremećena distribucija, dok su se drugi suočili sa starom dobrom cenzurom. Predstavnicima PML-N je prećeno da odustanu od kandidature na izborima, ili pređu u PTI; značajan broj njih je pohapšen. Predstavnicima ekstremističkih grupa, čak i onima s liste potencijalnih osumnjičenih za terorizam, dozvoljeno je da se kandiduju. A uz zgodan izgovor da treba osigurati neometano sprovođenje izbora, na biračkim mestima je na dan glasanja bilo raspoređeno čak 371.000 vojnika - čije prisustvo verovatno jeste doprinelo da nasilja ne bude još više, ali je istovremeno i nedvosmisleno stavilo do znanja ko je glavni u zemlji, glasalo se ovako ili onako. Sve ovo s krajnjim ciljem da se osigura silazak s vlasti PML-N, stranke koja je pod Šarifom - svojevremeno takođe miljenikom armijskih krugova - poslednjih godina nastojala da u vođenju zemlje bude što samostalnija od vojske. Nije, stoga, bilo iznenađenje kada se na kraju ispostavilo da je Kanova partija osvojila ubedljivo najviše mesta u donjem domu parlamenta - mada i dalje nedovoljno za apsolutnu većinu, zbog čega će, da bi formirala vladu, morati da potraži partnere među manjim regionalnim strankama i nezavisnim kandidatima. Manje je bilo očekivano da će PTI tako dobro proći i na istovremeno održanim izborima za parlamente u četiri pakistanske provincije, a posebno u najvećoj i najvažnijoj - Pandžabu, tradicionalnom uporištu PML-N: PTI je i tamo na pragu da formira provincijsku vladu. U isto vreme, međutim, a s obzirom na navedeno, niko nije iznenađen ni što su praktično svi ostali akteri izbora, od drugoplasirane PML-N (sada predvođene Šarifovim bratom Šehbazom) i treće po broju osvojenih mandata Pakistanske narodne partije (koju vodi Bilaval Buto Zardari, sin ubijene premijerke Benazir Buto) nadalje, izbore okvalifikovali kao neregularne. No, nakon što je PML-N brzo odustala od ideje o bojkotu novog saziva parlamenta i priznala poraz, a sam Kan u prvom obraćanju naciji - u kome je, za promenu, zvučao pomirljivo - ponudio sprovođenje istrage o izbornim neregularnostima, prašina je počela da se sleže: operacija dovođenja Kana na vlast uspešno je okončana. I tako će čovek za koga se dugo činilo da je - nakon što je 1996. svoj dotad glamurozni život pripadnika međunarodnog džet-seta zamenio za visokorizični posao bavljenja politikom u domovini - osuđen da bude večiti politički marginalac, svoj dugi uspon do vrha piramide vlasti okončati preuzimanjem premijerske funkcije, i to bez dana iskustva rada na upravljačkim funkcijama. Pritom prolazeći nesvakidašnju ličnu transformaciju - ili barem tako izgleda spolja posmatrano. Poreklom pripadnik pakistanske elite, diplomac Oksforda, sportska zvezda (1992. je reprezentaciju Pakistana u kriketu predvodio do pobede na Svetskom kupu) i čovek koji je osvanjivao po londonskim noćnim klubovima, družeći se s ljudima poput Mika DŽegera - brak s jednom od u to vreme najpoželjnijih britanskih nevesti, bogatom naslednicom DŽemimom Goldsmit, da se i ne pominje - u zrelim godinama postao je konzervativni populista. Redovno se ulaguje radikalnim islamskim klericima, pokazuje mnogo razumevanja za šerijatsko pravo, čak i za talibane (zbog čega je zaradio posprdni nadimak „taliban Kan“) i tvrdi da je lice odnedavne supruge broj tri, koja mu je prethodno bila „duhovni savetnik“, prvi put video na dan venčanja, pošto ga ova inače u svim prilikama pobožno skriva iza vela. (Na ovom mestu možda nije na odmet pomenuti kako supruga broj dva, bivša prezenterka vremenske prognoze na Bi-Bi-Siju, koja je s Kanom u braku 2015. provela tek desetak burnih meseci, u svojoj nedavno objavljenoj, tračerski intoniranoj knjizi tvrdi da on, osim iz prvog braka, ima još barem petoro vanbračne dece; da je redovno koristio kokain; i još štošta što ga predstavlja u krajnje mračnom svetlu. Iz PTI je kratko uzvraćeno da je u pitanju na lažima zasnovan pokušaj osvete bivše supruge.) Kako god, bio istinski nov čovek ili težak licemer, Kan je, osim zahvaljujući ključnoj podršci vojske - podršci koju ona, dakako, negira - izbore ipak dobio najviše zbog insistiranja na borbi protiv korupcije i zalaganju za siromašne; mada to stoji u neskladu s njegovom spremnošću da se oslanja na podršku lokalnih šerifa koji političko opredeljenje menjaju po potrebi, garantujući onom ko ponudi bolje uslove glasove ljudi pod svojom kontrolom „u paketu“. Odjeknulo je među Pakistancima i Kanovo obećanje ekonomskog preporoda zemlje za koju se inače predviđa da će već koliko ove jeseni MMF ponovo morati da je izvlači iz bule. A veruje se da je na opredeljivanje birača uticaj imala i zasićenost dugogodišnjim dinastičkim borbama između PML-N i PPP, tj. porodica Šarif i Buto; odnosno osećaj da, kako se konstatuje u jednom novinskom izveštaju, Kan „ne može biti gori od ovih drugih“ - pa mu, eto, već i na osnovu toga treba dati šansu. Koliko će Kan imati prostora da nešto uradi zavisi prevashodno od toga koliko će mu tog prostora vojska ostaviti. Kako će ona reagovati na, recimo, njegovu ambiciju da popravi odnose s večitim rivalom Indijom i klijentom Avganistanom; ili na njegovu antiameričku retoriku u situaciji kad su odnosi s tradicionalnim pakistanskim pokroviteljem, Sjedinjenim Državama, već narušeni? Ako već nije, bivši kriketaš moraće da nauči neka nova pravila.