Tragedija s mnogo krivaca

Katastrofa biblijskih razmera pogodila je Atiku 23. jula. NJene prve znake registrovao sam tog jutra na atinskom aerodromu, na kome sam bio da bih kćer ispratio u Australiju. Snažan smrad sagorelog drveta naveo me je da pogledam ka nebu, na kome je beličastožuto sunce bilo okruženo elipsoidnim slojem dnevne tame kakvu samo gusti dim može da stvori. Do ranih večernjih sati vesti su počele da sustižu jedna drugu. Domovi mnogih naših prijatelja i nekih naših rođaka u istočnom delu Atike bili su uništeni. Razbesneli šumski požari širili su se ka gusto naseljenoj obali, odsecajući naselje Mati i gradić Rafinu od Atine i primoravši njihove žitelje da spas potraže bežeći ka moru. O gubicima ljudskih života sam prvi put čuo kroz priču o nevolji u kojoj su se našli aktivisti našeg političkog pokreta, DiEM25. Plamen je uništio njihovu kuću u Mati, kao i sve ostale u njihovoj ulici, ali su barem uspeli da spasu glavu. Jedva. NJihovi prvi susedi nisu preživeli; kada su njihova tela sledećeg jutra pronađena, bila su spojena u zagrljaju, s njihovom trogodišnjom devojčicom u sredini tog potresnog ljudskog klupka. Zloslutne vesti su nastavile da pristižu. Jedna prijateljica i njen suprug, čiji je dom uništen, vode se kao nestali. Kad je njegova kuća na litici koja se nadnosi nad more bila zahvaćena plamenom, jedan moj rođak je morao da sa visine od 70 metara skoči u vodu punu stena; srećom, spasila ga je grupa ribara. Ali drugih 26 ljudi koji su došli nadomak istog tog dela obale podleglo je dimu i plamenu pre nego što su stigli do vode. U vreme pisanja ovog teksta broj žrtava iznosio je 81 (u međuvremenu su žrtve dostigle cifru 91), dok se broj nestalih još ne zna. Ostao sam bez reči. Zašto se ovo dogodilo? Suva zima je isušila velike površine pod drvećem i žbunjem, što je, na dan kada je temperatura dostigla 39 Celzijusovih stepeni, a vetar duvao i do 130 kilometara na čas, doprinelo razbuktavanju vatre. Ali na ovaj naš Crni ponedeljak vremenske prilike su delovale u zaveri s hroničnim slabostima grčke države i društva, pretvarajući šumski požar u smrtonosni pakao. Grčki ekonomski model u posleratnom periodu počivao je na anarhičnoj, neplanskoj gradnji svuda i na svakom mestu, uključujući klisure i borove šume. To nas je, kao svaku zemlju u razvoju, učinilo ranjivim na smrtonosne šumske požare leti i bujične poplave zimi (koliko prošle zime 20 ljudi je izgubilo život u kućama sagrađenim u vodotocima nekadašnjih potoka). Ovaj kolektivni neuspeh je, prirodno, potpomognut i podstaknut konstantnim stanjem nepripremljenosti grčke države: time što, na primer, propušta da u zimskim i prolećnim mesecima s polja i iz šuma ukloni nagomilano suvo granje, ili da napravi i održava rute za evakuaciju lokalnog stanovništva. Tu su onda i uobičajeni kriminalni postupci grčke oligarhije, poput nelegalnog zatvaranja dela obale oko njihovih vila, s ciljem da se plaža privatizuje. Očevidac s kojim sam razgovarao rekao mi je da su mnogi poginuli ili bili teško povređeni pokušavajući da se izbore s bodljikavom žicom koju su bogataši razvukli između njih i mora. Konačno, mada ne i na poslednjem mestu, tu je i kolektivna krivica čitavog čovečanstva. Ova katastrofa demonstrirala je na koji način brze klimatske promene daju zamah prirodnim fenomenima koji kažnjavaju naše ljudske slabosti. Kao što je često slučaj kada šumski požari haraju Grčkom, iz vlade se sugeriše da su u pitanju podmetnuti požari. I mada ne mogu da isključim da je zle namere bilo, nisam uveren da je stvarno tako. Grčke vlsti su tradicionalno smatrale zgodnim da za požare optužuju profitere, piromane, teroriste ili čak strane špijune. Kad takve zapaljive tvrdnje dominiraju u medijskim izveštajima, zvaničnicima uspeva da izbegnu priznanje sopstvene nespremnosti i nesposobnosti da usvoje i primene odgovarajuće zakone i bezbednosne propise. Kakvu je ulogu u neefikasnom državnom odgovoru na požare imala tekuća Velika depresija u Grčkoj? Vatrogasne brigade, agencije za zaštitu građana, ambulantne službe i bolnice imaju užasne probleme zbog nedovoljnog broja ljudi koji u njima radi. Požare ne bi bilo moguće zaustaviti i da smo imali tri puta više vatrogasaca i aviona za gašenje požara, ali od zemlje koja već čitavu deceniju trpi rastakanje svojih javnih službi, svojih zajednica i svog morala, teško da se može očekivati da bude spremna za pomor koji su klimatske promene učinile još gorim. Novinari me pitaju da li Evropska unija pomaže. Realnost je da smo destruktivne požare imali i pre i posle ulaska u EU i prelaska s drahme na evro. EU nije imala ulogu u pomoći u gašenju požara, jer to nije u njenom opisu dužnosti, i ne može se smatrati odgovornom za požare, ili za to što grčko društvo 70 godina zloupotrebljava prirodno okruženje. Ali nema nikakve dileme da je tokom protekle decenije trojka grčkih kreditora - Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond - aktivno doprinosila tome da grčka država ostane bez resursa i kapaciteta potrebnih u ovakvim situacijama. Nije li, stoga, ovo trenutak (pitaju isti ti novinari) da se Atina pobuni i zahteva kraj oštre štednje i kresanja troškova koji imaju tako pogubne posledice po opstanak Grčke? Naravno! Svaki trenutak je dobar trenutak za konfrontaciju s trojkom oko ludačke košulje sumanute štednje i mizantropskih socijalnih politika koje su u Grčkoj kreirali stanje permanentne humanitarne krize. Tokom desetogodišnjeg perioda izgubili smo mnogo više života usled tragedija do kojih je doveo EU establišment nego u bilo kojoj poplavi ili šumskom požaru. Od 2011. naovamo više od 20.000 ljudi počinilo je samoubistvo, dok je jedan od svakih deset Grka u radno sposobnom uzrastu emigrirao zbog ekonomske depresije koju je Unija nametnula Grčkoj. Očekujem da će u Briselu biti prolivene krokodilske suze zbog žrtava požara, te da će se grčka vlada držati podjednako licemerno. Ali ne očekujem nikakav zaokret u organizovanoj mizantropiji koja pogađa Grčku samo zato što je skoro sto ljudi izgubilo život u jednom danu. Ako se, i sve dok se progresivne snage ne organizuju, preuzme odgovornost na lokalnom nivou i izvrše zajednički pritisak na nivou Unije, ništa se neće promeniti, osim daljeg jačanja ponosno mizantropskih političkih snaga poput grčke Zlatne zore, italijanske Lige, nemačke Hrišćansko-socijalne unije i Alternative za Nemačku, vlade Sebastijana Kurca u Austriji i poljsko-mađarske neliberalne osovine. U ovom kontekstu, grčki šumski požari su tragični podsetnik na kolektivnu odgovornost koju imamo kao Evropljani.