Oliver Dragojević (1947-2018)

Ime je navodno dobio po Oliveru Tvistu, glavnom liku istoimenog romana Čarlsa Dikensa, ali ostalo je i objašnjenje koje je sam ponudio: „Moja mama je poznavala ljude koji su se bavili čitanjem i pisanjem, pa ih je pitala za savjet. Za pokojnog brata su rekli da se zove Aljoša. To je za Istok i ako ostanu Rusi, a u slučaju da dođe do sranja, daj drugom sinu zapadno ime, pa sam ja dobio – Oliver. Tako smo dobijali imena u doba Hladnog rata.’ Rođen u Splitu, prve godine života proveo u Veloj Luci na Korčuli, a ceo život živeo u Splitu sa obaveznim letnjim boravkom u Veloj Luci. Nije mogao bez mora, bez porodice, bez dobre pesme i bez prijatelja. Time je bio omeđen njegov život u kome je stub kuće bila supruga Vesna, koja nikada nije krila koliko zapravo ne voli taj njegov noćni posao pun alkohola i druženja do jutra: „Zato se nisam radovala Oliverovoj prvoj pobjedi na Splitskom festivalu i zato sam dugo bila protiv toga da se bavi pjevanjem. Bojala sam se da se ne promjeni. Zavoljela sam ga zato što je bio duhovit, srdačan, jednostavan, drag i iznad svega, u pravom smislu riječi, dobar. Da nije ostao takav, ne bismo bili zajedno.“ Imao je tri godine kada se zavlačio ispod šivaće mašine i pevao glavom zavučenom u njenu zaštitnu kutiju uživajući kako mu glas odzvanja. Sa pet godina je dobio prvi instrument, usnu harmoniku, kasnije su došli klavir, klarinet (s njim je zaradio prvi honorar) i gitara. Od detinjstva pa do smrti obožavao je Stivija Vondera i Reja Čarlsa. I bio je najsrećniji kada otpeva neku pesmu Reja Čarlsa za svoju dušu, a publika to nagradi. Na Višoj pedagoškoj akademiji u Splitu, muzički smer, položio je jedan ispit i odustao. A već je sve naučio u srednjoj muzičkoj školi. Imao je deset godina kada je sa bratom Aljošom koga su zvali Aljo pevao na Radio Splitu, imao je 20 godina kada je debitovao na Splitskom festivalu s pesmom Zdenka Runjića Picaferaj, koja je prošla neprimećeno. Više od četiri godine je posle toga svirao od Evrope do Meksika, vratio se kući i godinu dana proveo je u Dubrovačkim trubadurima, da bi se ponovno vratio u svoju grupu Batali. Kada je 1974. godine otpevao pesmu Zdenka Runjića Ča će mi Kopakabana, počela je saradnja sa ovim kompozitorom koja će proslaviti i jednog i drugog. Tako su nastale pesme Galeb i ja, Molitva za Magdalenu, Oprosti mi pape, Vjeruj u ljubav, Skalinada, Malinkonija… Sam Oliver Dragojević reći će pred kraj života da su za njegovu karijeru najvažnije pesme Galeb i ja i Cesarica… Pevao je u njujorškom Karnegi holu, londonskom Rojal Albert holu, pariskoj Olimpiji, Operi u Sidneju. Kada je počeo rat na prostoru Jugoslavije tokom devedesetih, Oliver je rekao da više nikada neće pevati u Srbiji i Crnoj Gori i ostao je pri tome. Nije bilo tih para, a nuđene su mu ogromne, koje bi ga dovele u beogradsku Arenu. Ćutao je o toj temi, ponekad je to delovalo bolno. Oni koji ga dobro znaju, tvrdili su da se pokajao što je to rekao, ali nazad nije hteo. Ipak, brojni beogradski umetnici pamte svoje susrete sa njim poslednjih godina kada bi se povodom Runjićevih večeri našli u konobi Hvaranin, kod Vinka Radovanija u Splitu. Tu je i Sergej Trifunović pevao Oliverove pesme i zajedno su uživali. Godinu dana je proživeo posle dijagnoze karcinoma pluća. NJegova smrt je odjeknula u Hrvatskoj i celom prostoru koji se nekada zvao Jugoslavija. NJegove pesme su za svaki krš, za svaku ravnicu, za svako jezero i reku, za svako selo i grad u toj zemlji, bile najlepša slika i duša Dalmacije. U toj godini dok se borio za život, rekao je i ovo: Ako postoji reinkarnacija, u sledećem životu bih htio biti galeb! Na dan sahrane, 31. jula 2018. u Hrvatskoj je zvanično proglašen Dan žalosti.