Legalizacija skrnavljenja

Poslednjih godina, a naročito od kada je vlast u Ivanjici protivpravno preuzela Nušićijadu, kao nekakav aksiom nameće mi se izjava profesora Miodraga Zeca, data baš za NIN: „Srbija je društvo preraspodele, a ne stvaranja. Ovde ne postoji radost setve, već samo strast žetve i to, ako može, tuđe njive.“ Ova dijagnoza od pre četiri godine i dalje je bolno istinita. Stvaranje je na ovim prostorima marginalizovano i nebitno, a otimanje legitimno i slavljeno. Međutim, još gori od toga je naredni stadijum – opštedozvoljeno skrnavljenje. Kada je predsednik opštine Ivanjice krajem marta objavio da KudeS „nema više nikakve ingerencije u učešću na Nušićijadi”, bilo je jasno da se radi o otimanju. Pred strašću žetve tuđe njive sve je postalo nebitno - i činjenice, i zakon, i ljudi. Nebitna je postala i decenijska setva „novopečenih nušićevaca“, kako nas je Zoran Lazović nazvao, a zatim prognao. I formalna pripadnost festivala KudeS-u. I 4.000 potpisa građana. Bitno je postalo prisvojiti renome i uspehe festivala, ućutkati poneki nekontrolisani glas, ugušiti slobodarski duh i iskoristiti ogromni potencijal festivala za političku manipulaciju. Sasvim očekivano, lokalna vlast svela ga je na oruđe za ispunjavanje sitnog politikantskog ćara i demonstraciju bezakonja. I koraci koji su usledili nakon obećanja predsednika opštine da će lično „zaokružiti finansijsku konstrukciju iz donacija“ dosta su uobičajeni i očekivani. Najpre su lažno optužili KudeS - koji je obezbeđivao dve trećine sredstava i resursa za festival iz nacionalnih, međunarodnih i privatnih fondova - da je nenamenski trošio opštinski novac, iako je tim parama raspolagao lokalni Dom kulture, a ne KudeS. Zatim su sklopili partnerstvo sa izvesnim Udruženjem za razvoj lokalnih usluga, koje, kao nagradu za spremnost da bude na usluzi po cenu kršenja zakona, od Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija dobija za Nušićijadu donaciju od milion i po dinara, iako je i to ministarstvo, i druge nacionalne i međunarodne institucije KudeS obavestio o svemu što se u međuvremenu desilo. Opštinska vlast odbila je da ispuni i obaveze iz prethodne godine, nije platila deo troškova od 1,3 miliona dinara za monografiju i dokumentarni film, jer se vrhuški film nije dopao. Može biti zato što je istinit. Konačno, kao finalnu meru štednje – opština duplira izdvajanja iz lokalne kase za ovogodišnji festival, na 7,5 miliona dinara. Uz ko zna koje još skrivene troškove, biće to finalni izraz požrtvovanosti lokalnih vlasti za obezglavljene građane i zatečene goste festivala. Može zvučati kao jeres, ali mi samo dupliranje budžeta ne smeta. Nušićijada je Ivanjici vraćala sto puta više. Ali, svakom suvislom građaninu smeta nedostatak i najbanalnijeg obrazloženja. Funkcionerima, koji opštinskim automobilima i bližu i dalju familiju razvoze do kuće, posla ili pijace, najlakše je gurnuti ruku u javnu kasu i tako rešiti nedostatak novca. Međutim, ovi naši kao da su u kasu gurnuli lopatu, da više zahvate. A onda im se ta lopata dopala, pa su joj dali širu primenu. Prvo su zahvatili sve što je bilo nušićevsko na Nušićijadi, i lopatu čistog humora i britke misli prosuli su u Moravu, da ih odnese voda i da se nikad više ne vrate. Zato tamo više nema Kesića, Pere Božovića, njuzovaca, Arbutine, a i Nušić jedva provejava. Umesto njih dovešće izvođače po svojoj meri, uz malo sadržaja koji će umanjiti opštu bruku, sigurni u uspešnost filozofije pokornog građanina oličenu u paroli „dobro da nije neko veće zlo“, koju će svi koji nikada nisu razumeli Nušićijadu sa oduševljenjem pevati završne festivalske večeri. Najbolnija slika te naprednjačke lopate, kojom se gradi „nova Nušićijada“ ogleda se, ipak, u vizualima festivala. Iako su većini možda nevažni, upravo oni navodi na razmišljanje o tome da danas više nema ni „poštene krađe“, već se ono što je ukradeno mora i oskrnaviti. Prelepi Nušić Vladislava Lalickog zamenila je banalna i gruba kopija koja je postala logo kopije protivzakonito otetog festivala. Taj oskrnavljeni Nušić slika je banalnosti i grubosti koja nam se nameće u svakodnevnoj legalizaciji bahatosti svake vrste. Dela Branislava Nušića savremena su i nakon 100 godina. Izjava profesora Zeca ima istu snagu kao i pre četiri godine. Imamo li šansu da tu realnost promenimo? Samo ako stanemo na put strasti žetve tuđih njiva i legalizaciji skrnavljenja, pa makar i u izgnanstvu. U ovakvoj zemlji i to izgnanstvo mu dođe kao sloboda. Koordinatorka Udruženja građana KudeS, koje je organizovalo Nušićijadu u Ivanjici od 2010. do 2017.