Velika iluzija

Od jedne Evrope za sve, preko Evrope u dve brzine, stigli smo do Evrope u tri kruga. Uzimajući u obzir istoriju našeg kontinenta, dobro je sve dok ne jašu četiri jahača apokalipse, ali vizija koju je predsednik Francuske Emanuel Makron predstavio prošle nedelje u Lisabonu pokazuje da Evropa sad već očajnički pokušava da ne postane peti točak na kolima. Trokružni kontinent elaboracija je zamisli koje je Makron izložio prošle godine u predavanju na Sorboni. Tada je rekao da će ljudi morati da se naviknu na to da o Evropi nikada neće prestati da govori, jer je ona „tlo naše istorije, našeg identiteta, naših borbi, naš horizont, sklonište i nada u bolju budućnost“. Kako bi Evropa podnela sva ta predsednikova očekivanja, Makron je u Lisabonu predložio da „srce njenog reaktora“ bude ojačana evrozona, sa sopstvenim budžetom i čvršćim političkim okvirom, čija bi kičma bile Nemačka i Francuska. U drugom, negde „između evrozone i šire Evropske unije“ članice bi još bile deo jedinstvenog tržišta, a ako bi htele i umele da politički i ekonomski napreduju, mogle bi da se kvalifikuju za prvi krug. Najzanimljiviji, ne samo nama, ipak je treći krug, koji bi predstavljao „zajednicu demokratskih principa i ekonomskih sloboda, nešto između Evropske unije i Saveta Evrope“, krug daleko manje integrisan. Toliko neintegrisan, zapravo, da se Makron nada kako bi u tom trećem kolu mogle da zaigraju i Rusija i Turska. Dobro, veli, možda ne baš da zaigraju, ali da nam dođu na vašar; naravno, ako će se tamo ponašati u skladu sa „evropskim vrednostima“. Što se nas tiče, usput, u Lisabonu se čulo da bi reforma Evropske unije mogla potrajati deset ili petnaest godina, što se poklapa sa ovogodišnjim upozorenjem evropskog komesara Johanesa Hana da je plan da Srbija postane delom Evropske unije 2025. godine „veoma ambiciozan“. Kraće rečeno, za nas nema ništa od Evrope barem narednih deset godina, a kako će ona izgledati posle 2025, ne vidi se ni u vašarskim kristalnim kuglama. Ako je išta u Makronovoj viziji nesumnjivo, to je da će Evropa biti poprište borbi. Hans Kundnani, istraživač čuvenog londonskog Kraljevskog instituta međunarodnih poslova – poznatijeg kao Čatam haus – u zanimljivom autorskom tekstu za Gardijan tvrdi da vođe Evropske unije nikada nisu bile ovako nesložne u pogledu samog smisla tog projekta. „Pojavile su se tri sukobljene vizije. Prva je ideja Angele Merkel o ’takmičarskoj’ Evropi. Pod ’vođstvom’ nemačke kancelarke, od početka krize evra 2010, Evropska unija se sve više pretvarala u bič kojim je državama članicama nametana tržišna disciplina. U ime ideje takmičarske Evrope države dužnici u evrozoni prisiljavane su na štednju. Drugim rečima, iako se ta vizija izražava proevropskim terminima, i uključuje dalju integraciju, suštinski je neoliberalna.“ Druga vizija, nastavlja Kundnani, jeste Makronova, i tu je reč o „Evropi koja štiti“. Francuski predsednik zamišlja Evropsku uniju veće solidarnosti, koja bi u praksi značila više podele i dobra i rizika – a upravo se takvog sestrinstva Nemačka i druge države poverioci boje. Prema Kundnaniju, to je pogled na Evropu iz perspektive levog centra, mada sam kaže da Makrona sami Francuzi sve više smatraju neoliberalom zbog reformi koje je uveo kako bi mu Berlin više verovao. To je uzgred svedočanstvo o Makronovoj razapetosti, koja bi možda bila neodrživa čak i da ne postoji i treći pogled na Evropu – Orbanov. „To je ideja ’hrišćanske’ Evrope suverenih država. Isplovila je prvi put kao reakcija na pokušaj Nemačke da primora države članice da prihvate obaveznu kvotu izbeglica 2015, ali se razvila u širu kritiku evropskog projekta.“ Takav koncept Evropske unije, „neliberalnu demokratiju“ naspram „nedemokratskog liberalizma“, što bi rekao sam Orban, podržavaju i Poljaci i čvršća desnica drugih država članica. Kako sudar ova tri koncepta izgleda u praksi? Kundnani podseća na, recimo, majsku scenu iz Ahena. Makron tamo dobija Karlovu nagradu, koju Ahen dodeljuje za rad na ujedinjenju Evrope, i kaže da Nemci moraju da odustanu od fetišiziranja budžeta i pozitivnog trgovinskog balansa, jer ga postižu na račun drugih. Merkelova mu odgovara da će uprkos razlikama uspeti da se dogovore. „To je magija Evrope“, veli. Tek što je to izgovorila, međutim, Orban ideju solidarnije Evrope naziva „noćnom morom“. „Postoji opasnost da će protivnosti te tri vizije činiti Evropsku uniju sve manje funkcionalnom, što će samo povećati čegrst spram nje“, upozorava Kundnani. Da ne ispadne da o svemu odlučuju nemački neoliberali, francuski pseudolevičari i „fašisti“ centralne Evrope, vredi se osvrnuti na Italiju, koja je, kao i obično, savršena metonimična predstava evropskih sukoba. NJenu politiku trenutno usmerava Mateo Salvini, vođa ekstremno desne Lige – ljudima i dalje mahom poznate kao Severna liga – čovek koji je uporedio Evropsku uniju sa Titanikom, a evro nazvao „zločinom protiv čovečnosti“, njegov kuljajući rasizam da i ne pominjemo, ali svaki od tri pomenuta koncepta ima podršku u nekom delu italijanskog društva. „Veliki deo desnog centra – koji je uvek podržavao evropske integracije, a pogotovo evro kao metod da se zemlji spolja nametne disciplina – podržava viziju takmičarske Evrope. Italijanski levi centar podržava Makronovu viziju ’Evrope koja štiti’. Liga deli Orbanov animozitet prema migrantima“, objašnjava Kundnani. Istraživač Čatam hausa zaključuje da je suštinski problem u tome što bi rešenje koje bi smanjilo evroskepticizam na jugu Evrope, isti povećalo na severu; što bi rešenje koje bi smanjilo evroskepticizam na istoku, isti povećalo na zapadu. I obratno. Zato ne zna da li postoji put iz ove igre pobednika i gubitnika. A kada je tako u zemljama koje su već deo Evropske unije, umesno je pitanje čemu se Makron nada od Rusije i Turske. Optimisti u pogledu rusko-evropskih odnosa imaju, istina, niz komadića stvarnosti za koje bi mogli da se zakače. Na majskom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu Makron je citirao De Gola rekavši da se Evropa proteže od Atlantika do Urala. Putin je blagonaklono uzvratio da je Evropa zapravo od Lisabona do Vladivostoka, ne želeći da iz Evrope ispadne ni azijski deo Rusije. Ruski ambasador u Evropskoj uniji, Vladimir Čižov, u junu je govorio da Rusija ne odustaje od ideje „zajedničkog ekonomskog i humanitarnog prostora od Atlantika do Pacifika, koliko god taj danas ličio na utopiju“. Sveža, julska istraživanja ruske nevladine organizacije Levada kažu da se mišljenje Rusa o Evropskoj uniji značajno popravilo – u martu 2017. sporazum sa Zapadom htelo je 58 odsto Rusa, a danas to želi 68 odsto. Nuklearni sporazum sa Iranom mogao bi da bude još jedan front na kome će se Evropa i Rusija zajedno ukopati u rov naspram Amerikanaca. U julu, tokom Svetskog prvenstva, dok je gostio Makrona, Orbana i Kolindu Grabar Kitarović, ruski predsednik je hvalio povećanu robnu razmenu, za razliku od Trampa koji je gotovo sinhrono zavijao o „nepoštenim“ trgovinskim odnosima Evropske unije i SAD. Zato je briselski Politiko mogao da napiše kako su prizori sa susreta Putina i Makrona podsećali na vreme pre Putinove invazije Gruzije 2008, pre intervencije NATO u Libiji 2011, pre Ukrajine 2014. Avaj, vreme se ne može vratiti, i o tome svedoči odluka Saveta Evropske unije od 1. avgusta, kojom je sankcijama mlatnula šest ruskih kompanija, učesnica u gradnji mosta između Rusije i Krima. Gradnjom su „podržale konsolidaciju ruske kontrole nad nelegalno anektiranim krimskim poluostrvom“, napisao je Savet. Rusko ministarstvo spoljnih poslova uzvratilo je optužbom da se Brisel ponovo meša u njegove unutrašnje poslove. I to je tačka na mogućnosti dogovora o „evropskim demokratskim vrednostima“, na kojima Makron insistira u svojoj viziji. To je još jasnije kada je reč o Turskoj. Može Hurijet da objavljuje analize o „hitnosti boljih odnosa Evropske unije i Turske“ u kojima hvali Nemačku kao pouzdanog trgovinskog partnera i podvlači da u takvim vezama Turske i „Evropljana“ obe strane pobeđuju, i može turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu da objavljuje kako „Turska namerava da napreduje u procesu pridruživanja Evropskoj uniji“, Turci odavno znaju da ih evropska zajednica nikada neće prihvatiti, ni u trećem, ni u bilo kom krugu. Čak i kada Turska ne bi bila sposobna da u danu suspenduje 2.745 sudija, ili da zatvori 16 televizijskih stanica i 45 dnevnih novina, kao što je uradila nakon navodnog pokušaja puča u julu 2016, Evropljani nikada ne bi ozbiljno poverovali u mogućnost da Turci dele njihove vrednosti. Uostalom, ako se za Makrona evropska Rusija završava pred Uralom, jasno je šta misli o potencijalnom evropejstvu Istočne Anadolije. Sve u svemu, Makronova vizija krugova zapravo više liči na pravougaoni ring, gde u prvom krugu boksuju on i Merkelova, u drugom on i Merkelova protiv Orbana i Salvinija, a u trećem se više ne bi znalo ko se sa kim bije. Austrijski kancelar Meternih je u prvoj polovini 19. veka arogantno odbacio italijanske težnje za ujedinjenjem rekavši da je Italija „samo geografski pojam“. Brojni Italijani, posebno ljubitelji Lige, sa njim bi se saglasili i danas – jer je za njih jug Italije isto što i Istočna Anadolija za ostatak kontinenta – ali je zanimljivije pitanje da li bi Meternih isto rekao o današnjoj Evropi.