General bez vojske

Bilo bi istinski zanimljivo saznati kako je, od tolikih Srba, baš premijerki Republike Srpske Željki Cvijanović - o čijim se ideološkim uverenjima, ako ih uopšte ima, ne zna ništa - zapalo da je, prilikom skorašnje posete Sjedinjenim Državama, ugosti Stiv Benon, bivši šef predizborne kampanje Donalda Trampa, potom neko vreme i njegov glavni strateg, poznat po promovisanju američkog nacionalizma i apokaliptičnom viđenju sveta. Kako je protekao razgovor sa samoproklamovanim borcem protiv establišmenta i globalizma, a za opstanak zapadne civilizacije - i izgledom čoveka koji je noć proveo obeznanjen u jarku - može se samo nagađati; izveštaji zvaničnih medija iz RS nisu bili od pomoći. Ali upriličeni sastanak makar budi nadu da bi se nekom drugom prigodom naspram Benona mogao naći i sam Milorad Dodik: kakav bi to susret titana političke misli bio... U svakom slučaju, Benonovo prijateljsko ćaskanje s entitetskom premijerkom uklapa se u aktuelnu matricu njegovog delovanja, sada u velikoj meri fokusiranog na Evropu, a s idejom da se, nakon šokova u vidu Trampove izborne pobede i britanskog izglasavanja izlaska iz Evropske unije, tektonski potres izazove i na nivou čitave Unije, u međuvremenu ionako već dodatno uzdrmane usponom (ponegde, kao u Italiji i Austriji, i dolaskom na vlast) krajnje desnice u nizu zemalja članica. Ta aktivnost usmerena je pre svega na izbore za Evropski parlament (EP) narednog maja, pred koje Benon namerava da oko zajedničkog cilja okupi što više desničarskih, nacionalističkih stranaka u EU, a s krajnjom ambicijom da nova grupacija partija takve orijentacije (u sadašnjem sazivu one su podeljene u dva zasebna bloka) postane barem druga najveća u EP, i tako razbije monopol - a time i generalni politički konsenzus - dva tradicionalno najjača bloka: Evropske narodne partije (EPP), koja okuplja partije desnog centra, te Partije evropskih socijalista (PES), koju čine socijaldemokratske i druge stranke levog centra. Drugim rečima, da ostvarivanjem što većeg upliva na proces donošenja odluka u novom sazivu EP iznutra započne dekonstrukciju čitave Unije. Pri čemu bi kao inicijalni instrument Benonovog delovanja trebalo da posluži doskora anonimna, skromna fondacija sa sedištem u Briselu koja bi, s njim kao centralnom figurom, koordinirala delovanje desničarskih partija i savetima im pomagala u pripremama za izbore. Iako bi na osnovu izveštaja u evropskoj štampi i izjava samog Benona mogao da se stekne utisak kako je fondacija njegovo čedo, to nije tako. Fondaciju engleskog naziva The Movement je u januaru 2017. osnovao belgijski advokat i lider marginalne Narodne partije, Mihael Modrikamen, s ciljem promovisanja Trampove politike u Evropi, ali je njeno delovanje ubrzo zamrzao; verovatno stoga što je interesovanje za širenje Trampovih briljantnih ideja u srcu zapadne Evrope bilo i ostalo prilično mizerno. Ali nakon što se nedavno, uz posredovanje bivšeg vođe antievropske Partije za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) Najdžela Faraža, Modrikamen upoznao s Benonom, kao politički istomišljenici zaključili su da bi upravo ova fondacija, koristeći pretpostavljeni Benonov know-how u takvim stvarima (uverenje zasnovano prvenstveno na njegovom navodno ključnom doprinosu Trampovoj izbornoj pobedi, te nesumnjivom poznavanju medijskog i propagandnog biznisa) mogla da obavi pomenuti posao akcionog objedinjavanja evropske desnice. Benon, uostalom, već neko vreme ističe da je, koliko god prezirao vrednosti koje promoviše američki finansijer DŽordž Soros - koga je nedavno opisao kao „briljantnog, ali zlog“ - impresioniran delovanjem i učinkom njegovog Fonda za otvoreno društvo, te veruje da je potrebno stvoriti njegov desničarski pandan; sada mu se, naizgled, ukazuje šansa da tako nešto pokuša da kreira. Samo što na tom putu postoje značajne prepreke. Za početak, a prema najavi samog Benona, u fondaciji će biti angažovano „manje od 10“ ljudi s punim radnim vremenom, a ni on sam u periodu do izbora za EP u Evropi neće provoditi više od polovine svog vremena. Osim što ovo očigledno nije organizaciona i kadrovska baza dovoljna za sprovođenje ni mnogo skromnije agende od grandioznog plana harmonizovanja evropske desnice, ovi detalji ukazuju i na veliku slabost čitave zamisli: manjak novca za njeno sprovođenje. Benon je, nakon što je u januaru najuren s direktorskog mesta u Brajtrajtu, desničarskom sajtu na čije čelo se vratio nakon napuštanja Bele kuće, ostao bez glavne finansijske podrške koju su mu godinama obezbeđivali ultrakonzervativni milijarderi, otac i kćer Robert i Rebeka Merser; a sve i da to nije bio slučaj, Merserovi ne bi imali nikakvog razloga ni interesa da sponzorišu i njegovu evropsku avanturu. Osim toga, u EU - za razliku od Sjedinjenih Država, gde takvih ima kao pleve - ni u najavi nema milijardera desnih opredeljenja spremnih da izdvajaju ogromne sume za nešto što ih se, u krajnjoj liniji, i ne tiče, između ostalog i zato jer ne dele Benonovu ideologizovanu, manihejsku viziju sveta. Svestan ovog ograničenja, Benon insistira da se pametno vođenom kampanjom i sa relativno malo para mogu ostvariti sjajni rezultati. I to nije netačno, tim pre što evropski birači izborima za EP tradicionalno ne pridaju značaj; što je usled toga izlaznost manje-više uvek niska; i što bi mobilizacijom antievropskih snaga zaista moglo da se postigne da one idućeg maja ostvare značajan proboj - pre svega na račun demoralisanih i dezorijentisanih socijaldemokratskih i srodnih partija, koje su svuda po Evropi i dalje u opadanju. Ali postoji još veći problem u vezi s Benonovim planom: sudeći po prvim reagovanjima, nekog entuzijazma za ovakvu operaciju nema upravo među onima kojima se on obraća i kojima bi da pomogne svojim savetima - desnim populistima diljem EU. Pojedini otpor prema njegovoj ideji okupljanja u panevropski front imaju iz čistog antiamerikanizma; većina zbog toga što, budući nacionalisti, imaju otpor prema svakoj nadnacionalnoj strukturi, čak i krajnje labavoj kakva bi bila ova. Neki jednostavno sumnjaju da jedan Amerikanac poseduje ekspertizu za specifičnosti i nijanse vođenja predizborne ili bilo koje druge političke kampanje u međusobno vrlo različitim zemljama članicama Unije; drugi da iza svega stoji prozaična potreba da se Benonu i grupici njegovih prijatelja poput Faraža - koji iduće godine ostaje bez dobro plaćenog poslaničkog mesta u EP - obezbedi novi posao... Uostalom, evropskoj krajnjoj desnici ide sasvim dobro i bez Benona. Rasistički izlivi Matea Salvinija, italijanskog ministra unutrašnjih poslova (i de facto premijera, budući da je onaj formalni, Đuzepe Konte, u njegovoj dubokoj senci) nimalo nisu naudili njegovoj Ligi, čiji rejting konstantno raste. Austrijski kancelar Sebastijan Kurc je u kratkom roku po dolasku na njeno čelo Narodnu partiju pretvorio u „lajt“ verziju ksenofobične Slobodarske partije, s kojom je napravio koaliciju. Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog, ne hajući za upozorenja iz Brisela, nastavlja da preoblikuje Poljsku prema paranoidnoj viziji sveta svog lidera. O Viktoru Orbanu i njegovom pretvaranju Mađarske u privatnu prćiju da se i ne govori. A imalo bi tu još puno da se ređa. Šta to, dakle, Benon može, a što oni već nisu u stanju?