Munja koja je udahnula život

Priču već znate. Jedan blesak munje. Ludi genije. Bezbožno stvorenje... Svet, naravno, pamti čudovište, a ne čoveka. Ali ponekad, kad se pogleda izbliza, priča je mnogo složenija. Ponekad, čudovište je sam čovek. Ovim rečima počinje i uobličava se radnja filma Viktor Frankenštajn iz 2015. godine, jedan od brojnih filmskih pokušaja da se likovima iz danas kultnog romana Meri Šeli udahne još jedan zrak života. Kao i sva natprirodna bića iz rane literature, tako i Frankenštajnovo čudovište ne prestaje da iznalazi svoje mesto u beskrajnom recikliranju u vremenu postmoderne. Ove godine, kada Frankenštajn i njegova kreatura pune tačno dva veka otkako je roman objavljen u Londonu, u svetu se ta godišnjica obeležava naveliko. Holivud je isporučio film Meri Šeli u kome mlada El Fening oživljava lik čuvene spisateljice kao i dramatičnu priču kako se ideja za Frankenštajnovu kreaturu stvorila u njenoj glavi. A Gradski muzej u Ingolštatu u Bavarskoj (inače mesto u kome, po romanu, nastaje čudovište), napravio je veliku izložbu u potpunosti posvećenu fenomenu prve veštačke tvorevine opisane u literaturi, na kojoj su izloženi brojni radovi inspirisani ovim delom i praćeni bogatim katalogom koji prikazuje mnoge uticaje koje je Frankenštajn ostavio modernoj kulturi, umetnosti i nauci. I kako je jedan blesak munje oživeo potpuno neverovatnu kreaturu, najpre u umu mlade spisateljice, a potom i u njenom čudesnom delu? Istorija pamti da je Meri Šeli još od detinjstva pokazivala veliko interesovanje za pisanje i pričanje priča. Kao izdanak tada poznate porodice pisaca, Šeli počinje rano da stvara, ali preokret nastaje tokom leta 1816, kada se, tek punoletna, zatiče u švajcarskom zamku okružena buržoaskim društvom, kojeg su činili njen muž Persi Šeli, pisac DŽon Polidori i Lord Bajron. Kako i sama svedoči u predgovoru romana Frankenštajn, bilo je to hladno leto a društvo se zabavljalo oko vatre, čitajući jedni drugima nemačke priče o duhovima. Čuveni snob tog vremena Lord Bajron osmislio je takmičenje u pisanju priča na osnovu natprirodnih događaja. Šeli je te noći, pod utiskom strašnih pripovesti koje su pričali, sanjala čudan san –ludog naučnika koji kreira novi život, i zatim biva prestravljen onim što je stvorio… Pod utiskom sna, počinje da piše. Ili, kako i sama u predgovoru kaže – kad se vreme razvedrilo, njeni saputnici su je napustili na putovanju po Alpima, ostavivši je samu sa utvarom koja ju je proganjala. Tokom naredne dve godine, Meri Šeli se posvetila svom ludom naučniku iz sna, kreirajući zajedno sa njim tako jedinstvenu tvorevinu, koja će u vekovima koji slede demistifikovati i samu nauku, a na umetnost i kulturu izvršiti jedan od najsnažnijih uticaja. Kada je prvi put objavljen 1818. roman je bio izdat bez imena spisateljice. Postavši senzacija za vrlo kratko vreme, pa čak i postavljen na pozorišnu scenu pod naslovom Frankeštajnova sudbina, već iduće izdanje iz 1822. godine ispravilo je tu grešku, i na velika vrata uvelo spisateljsku zvezdu, koja će i pored brojnih potonjih knjiga ostati upamćena zapravo samo po svom prvencu. Kada je treće izdanje stiglo 1831. godine, Meri Šeli se u novom uvodu i sama zapitala – kako je njoj, tada mladoj devojci, palo na pamet da se raspiše o jednoj tako groznoj ideji? Pored svih patetičnosti i naivnosti u spisateljskom postupku, roman Frankenštajn zapravo je jeziva priča o opsesiji i osveti, ispričana u formi epistolarnog romana, kroz pisma koja razmenjuju kapetan Robert Valton i njegova sestra Margaret. Tako saznajemo da se Valton brodom uputio na ekspediciju ka Severnom polu, gde nalazi gotovo smrznutog čoveka po imenu Viktor Frankenštajn. Uvidevši da je Valton nošen opsesijama sličnim onim koje su i njega uništile, Viktor počinje da mu priča svoju priču, te se fokus radnje premešta na njegov narativ. Kroz seriju romanesknih zapisa saznajemo životopis mladog doktora, čiji je cilj bio za njegovu okolinu tog vremena nepojmljiv – Viktor je težio da oživi neživu stvar. Tako na univerzitetu u Ingolštatu počinje da stvara humanoida, koji oživljava i počinje da misli. Umesto divnog stvorenja kakvim ga je zamislio, Viktor stvara biće od kojeg se grozi, te ga odbacuje i proganja od sebe. Kada se dogode iznenadni zločini u njegovoj porodici, Viktor počinje da sumnja da se stvorenje sveti svome tvorcu. I zaista, čudovište ga sustiže u planinama, gde mu priča svoju verziju priče. Tako dobijamo treći narativ iz prvog lica – priču čudovišnog stvorenja, dramatičnu i zastrašujuću, u kojoj će Meri Šeli sabrati sve ono što će u vekovima koji slede biti sama osnova strave – nakazno biće postaje ubica nošeno besom zbog odbačenosti i usamljenosti, neprihvaćenosti i grozote koju izaziva, a da pritom takav život nije ni tražilo. Šeli prvi put u književnost unosi motiv strave u priču o jedinki koja je manjina, i koja kao takva izaziva gnušanje. Nošeno osvetom, čudovište se zaklinje da će uništiti Viktora, tako što će mu poubijati najbliže. Priča se ponovo prebacuje na doktora, koji priprema ženidbu sa mladom i lepom Elizabet, spreman da uništi svoj monstruozni eksperiment. Ali, očekivano, čudovište ga preduhitri i ubija Elizabetu. Slomljen bolom, Viktor odlazi na Severni pol, kako bi tamo odvukao kreaturu, što dalje od ostatka porodice. I, konačno, finale nas ponovo vraća ka Voltonu, koji tek ovlaš veruje u Viktorovu priču. Ali, kada Viktor izdahne od promrzlina, Volton na brodu zatiče čudovište dok oplakuje njegovu smrt. Shvativši da je priča sumanutog doktora bila zapravo u potpunosti istinita, Volton postaje jedini, poslednji svedok čudovišne kreature, koja smrt svog tvorca ne doživljava kao utehu, već kao poraz. Čudovište tada nestaje u ledu Severnog pola... Sa podnaslovom Moderni Prometej, čiji je mit iz grčke mitologije očito poslužio za kreiranje čudovišta, roman je od početka nailazio na pozitivne kritike, dok su se tek u kasnijim vekovima oglašavali i oni koji su ga kritikovali zbog slabog narativa i čak tri pripovedačka glasa. No, tako strašna i dirljiva priča istovremeno uspela je da odjekne snažno, te je sa otkrićem filmske trake gotovo odmah dobila i svoje filmske adaptacije. Ranko Munitić u svojoj knjizi Čudovišta koje smo voleli 2 (Kreativni centar) navodi četiri jasno razgraničena ciklusa filmova kada je dr Frankenštajn u pitanju – prvi od 1902. do 1915, kada nastaju filmovi uvodnog, hibridnog karaktera i minimalnog značaja; drugi od 1931. do 1949, povremeno i dalje, koji označava umetničku rehabilitaciju doktorovog čudovišta; treći od 1957. do 1973. koji uspeva u potpunosti da rehabilituje i famoznog doktora; i četvrti, od 1990, koji nastoji – i u priličnoj meri uspeva – da slavnom čudovištu vrati izvorni karakter i dostojanstvo. Sa njim se u mnogo čemu slaže i Stiven DŽons u svojoj knjizi The Essential Monster Movie Guide, koji navodi na stotine adaptacija, od kojih brojne već svojim naslovima prosto mame na pretrage po internet arhivama, poput Frankenštajn i čudovište iz pakla (Frankenstein and the Monster From Hell) iz 1973, Frankenštajnov sindrom (The Frankenstein Syndrome) iz 1991. te japanski Frankenštajn osvaja svet (Frankenstein tai baragon) iz 1965, italijanski Frankenštajnov zamak nakaza (Il castelo delle donne maledette) iz 1973… Apsolutno neprevaziđenim smatraju se tri verzije iz tridesetih godina prošlog veka, u kojima je čudovište igrao Boris Karlof, kojeg je ta interpretacija i proslavila. Prva dva filma Frankenštajn i Frankeštajnova nevesta, po Ranku Munitiću, okosnica su čitavog pseudožanra, koji se stvara oko lika nesrećne kreature, jer klasični elementi strave i užasa prerastaju u možda najspektakularniju demonstraciju idealne nauke a scene iz laboratorije, gde se stvara novi život, predstavljaju važnu ikonografsku odrednicu za mnoge kasnije filmove. I zaista, sve ikonografske odrednice ponavljale su se i kada je lik banalizovan, poput onog u tumačenju Kristofera Lija u filmu Frankenštajnova kletva iz 1957. koji je nakon Drakule pokušao da i čudovištu donese dozu karakterizacije. Nošeni sličnom logikom, nakon uspeha filma o transilvanijskom grofu, Kenet Brana i Frensis Ford Kopola (kao producent) isporučuju najverodostojniju adaptaciju romana, u kome se vide sve njegove slabosti, dodatno naglašene preglumljivanjem Roberta de Nira, kao čudovišta, u svom prepoznatljivom maniru. Možda je najbliži liku, paradoksalno, bio je Mel Bruks sa parodijom Mladi Frankenštajn iz sedamdesetih godina, jednim od kultnih filmova tog doba. Pamte se i dramatizacije bajkovite priče oko nastanka romana, te sem pomenutog svežeg filma sa El Fening, najčuvenijim se smatra Gotik Kena Rasela iz 1986, a fanovi žanra uvek će braniti i poslednji film Rodžera Kormana Oslobođeni Frankenštajn iz 1990, krajnje domaštani i improvizovani treš horor. Katalog galerije u Ingolštatu, međutim, podseća da je Meri Šeli bila revolucionarna i za samu nauku a ne samo pop-kulturu, predvidevši svojim delom brojne potonje eksperimente u medicinskim laboratorijama sa veštačkim predznakom. U godini kada se obeležava dva veka Frankenštajna, kada se rekapitulira koliku je senzaciju jedna tako ovlaš napisana priča izazvala, lako se da zaključiti da su sumanuti doktor i njegova bezbožna kreatura daleko više od prvog naučnofantastičnog romana ikada napisanog. A sve je počelo sa bljeskom munje...