Ćirilica u krivom ogledalu

O ozbiljnim stvarima, pa i o jeziku i pismu kao osnovnim oruđima kulture svakog naroda, valja razmišljati i pisati ozbiljno. Ozbiljnost podrazumeva višestrano vrednovanje činjenica i okolnosti. Svako pokretanje teme statusa ćirilice u delu naše ekskluzivne javnosti izaziva povišenu temperaturu i naboj pri kojem se previđa mnogo šta bitno za razmatranje stvari, za oblikovanje uravnoteženog odnosa prema temi. Tada se poseže za ciničnim izokretanjima i deformacijama proverljivih činjenica, pri čemu se one više ne mogu prepoznati, kao u krivom ogledalu. Kad god poneki čuju i pročitaju reč „ćirilica“, maše se poruge i nipodaštavanja kao oružja. Jer, to za njih „nije tema“, jer to „nije problem“. U najblažoj formi, istaknu da nije nevolja u pismu nego u stepenu pismenosti. Kao da odnos prema istorijskom pismu kulture kojoj pripadamo nije deo šireg problema pismenosti. Kao što je, za medijske ponavljače već uveliko dotrajale ideološke pesme, ćirilica simbol naše zatvorenosti, a latinica naše otvorenosti. Svako legitimno svraćanje pažnje na pitanja nacionalnog identiteta – za njih je srbovanje, nedolična aktivnost i u najmanjoj razmeri, dotle se, kao po komandi, ignorišu drugi, okolni ili ovdašnji agresivni šovinizmi naoštreni na srpsku stranu. Kao da ćirilica nije, što možemo videti i na novčanicama valute zvane „evro“, ravnopravno pismo Evropske unije. Bugari su stupili u uniju istorijskih naroda sa svim kulturnim svojstvima svoje baštine. Složićemo se, vrlo lako, da je srozan nivo opšte, javne i privatne komunikacije, a tome doprinose i politika i mediji. Ne samo odnosom prema pravopisu i gramatici nego i prema ozbiljnosti, analitičkoj strani svoga pisanja i iskaza. A to nije samo deo naše endemske zaostalosti, nego i globalna dijagnoza društava tehnologizovane epohe. Problem složen i slojevit, može mu se odupirati samo deo po deo, uzimajući u obzir celinu konteksta i toka. A vredi se odupirati, jer time se, bez obzira na učinak, možemo opravdati i pred prošlima i pred budućima. A kada se ozbiljno pitanje postavi neozbiljno, onda npr. predlog izmena i dopuna postaje „upotreba sile“, u društvu u kojem se najpre zakonima regulišu odnosi. A da se autorka teksta bolje obavestila o sadržaju predloga za izmenu zakona, uvidela bi da nema bojazni da će Happy da „postane Sreća“, jer se zakon ne odnosi na logotipe. Onda se, po navici, prizove u pomoć ugledni anglista (uvek spreman da pruži očekivane odgovore a da ujedno prećuti neke bitne aspekte), koji će nas i ovde uveravati da je ćirilica „maksimalno zaštićena, ima ustavnu zaštitu prvog reda“. Dovoljno je na to ponoviti reči akademika Predraga Pipera da ovakva teza „naivno ili namerno previđa da ustavno rešenje ne znači ništa ako ne postoji na njemu valjano zasnovano zakonsko rešenje koje se sada predlaže“. Naš ugledni slavista pritom poentira pravim pitanjem: „Ustav bez zakona je kao kuća sa krovom, ali bez zidova. Kome odgovara da srpska kultura liči na takvu kuću?“ I zaista, kako je moglo biti da prođe više od deceniju od usvajanja Ustava Srbije a da se Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma ne prilagodi najvišem pravnom aktu, u čijem članu 10 piše da su „u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo“. Znači, ne prvo bez drugoga. U više navrata je ovaj zakon dopunjavan odredbama što do u tančine razrađuju prava nacionalnih manjina u ovoj oblasti – nimalo sporno! – ali prosto čudi kako da su ove prilike propuštene, da se osnovne odredbe zakona usaglase sa Ustavom. Da li je ovde reč o selektivnoj upotrebi Ustava i zakonskih propisa, zavisno od političkog ili kakvog drugog interesa? U više navrata je lingvista Miloš Kovačević ukazivao na činjenicu da međunarodni standard ISO 12199 poznaje jedino odrednicu „srpski jezik – ćirilica“, ali i na neophodnost da se terminu „službena upotreba jezika i pisma“ vrati sadržaj koji ima u drugim jezicima, jer se svuda njegovo značenje prostire na čitav javni kontekst jezičkog opštenja. Za nedovoljno upućene preporučujemo istraživanje Siniše Stefanovića u kojem se pokazuje da je termin „javna“ upotreba (kao konkurencija izrazu „službena“) proizveden u Hrvatskoj u razdoblju SFRJ, kada je trebalo, mimo državno oktroisanog jezičkog jedinstva, u tadašnjem hrvatskom Ustavu pronaći mesto za „hrvatski književni jezik“ (vid. http://zaprokul.org.rs, tekstove Siniše Stefanovića „O javnoj upotrebi jezika i pisma“). Treba li uopšte napominjati da je termin „javna upotreba“ (kao izmišljeno područje između „službene“ i „privatne“ upotrebe) napušten obnovom nezavisne Hrvatske, a u Srbiji se još uvek pozivaju na taj nedefinisan termin, iako ga ni u jednom od važećih pravnih akata nema. U našem javnom prostoru prepoznaju se povlašćene i obavezujuće teme, kao i one koje se potiskuju, bez obzira na njihovu važnost u živoj realnosti. Podrazumevaju se javne politike zaštite svega što se „prepozna“ kao ugrožena vrednost, od kućnih ljubimaca i zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta do svega drugog, samo se na golim okom vidljivu činjenicu da je ćirilica sve manje zastupljena u medijima, u knjižarama i kioscima, na javnim natpisima – kao po komandi, uzvraća s otporom i negodovanjem. A za potkrepu ocene o zanemarivanju ćirilice, kao kulturnog simbola i dobra, čak nisu potrebna opsežna istraživanja, kakvih je uostalom bilo, makar i na parcijalnom uzorku. Država Srbija se s pravom hvali, pred sobom i Evropom, visokim standardima prava nacionalnih manjina, koji podrazumevaju i kulturna prava. Veći deo važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma tiče se manjinskih prava u oblasti upotrebe jezika i pisma, pažljivo pokrivenim i kaznenim odredbama. Kaznene odredbe, kao i inspekcijski nadzor, dosad su izostajali kada je reč o nepoštovanju odredaba o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma, što je bio povod letnje uspavanim medijima da u prvi plan istaknu predložene „drakonske“ kazne za nepoštovanje zakona – a čija visina nije ni veća ni manja nego što predviđaju skale u sličnim zakonskim rešenjima. Dok se manjinskim zajednicama sistemski omogućava da sveobuhvatno čuvaju svoje osobenosti, većinskom narodu se stalno sugeriše da potisne i zanemari ono što ga čini svojim. Krunsko pozivanje na čuvenu rečenicu Venecijanske komisije da nacionalne manjine u Srbiji radije koriste latinicu neodrživo je već samo po sebi („moć navike!“), nego i stoga što važeći zakon iscrpno tretira i manjinska prava. Da li je od repertoara osnovnih kulturnih prava nešto ostalo i za pripadnike većinskog naroda, vredi se zapitati. Srbima je navodno svejedno, ćirilica ili latinica, čujemo neretko. U regionu, pa i u tradicionalno ćiriličkim zemljama kakva je Crna Gora, ćirilice više gotovo nema. Ritualno razbijanje latiničko/ćiriličkih tabli u Vukovaru, pre neku godinu, ili organizovano zacrnjenje ćiriličkih ispisa na saobraćajnim znacima u Federaciji BiH nije pojava vredna pažnje za naše otvorene duhove. Mnogi šovinisti, otvoreni ili prigušeni, odnos prema srpskom narodu iskazuju nultim stepenom tolerancije prema ćirilici. Ćirilica je kulturno dobro prvog reda, kao i kulturni simbol srpskog naroda. Latinici niko ne može nauditi, niti namerava da to čini. Za razliku od ćirilice, latinicu niko nije nikada zabranjivao, nego je srpski đaci zarana uče. Ako bismo, ma kojem narodu u Srbiji, pokušali da dirnemo u stvari do kojih drže, naišli bismo na nedvosmislen odgovor, javnosti i sistema. U srpskom slučaju, takav odgovor uporno izostaje, poprima dimenzije neskrivenog kulturnog rata. I na takav status smo navikli, zahvaljujući stalnom dejstvu privilegovanih figura u javnosti, čija je svest vidno kolonizovana, ili vrlo selektivno i svedeno „kritička“. „Kultura je važno poprište borbe različitih strana za sferu uticaja i oblikovanje javnog mnjenja putem tzv. meke moći. Kao i drugi narodi Srbi nemaju samo prijatelje nego i one koji to nisu, mada će mnogi od njih javno tvrditi suprotno“, piše ovim povodom akademik Piper, ukazujući na ovdašnji „antićirilički“ govor mržnje koji ostaje bez odgovora: „Kao što je poznato, veliki deo meke moći nose tzv. agenti uticaja, ličnosti koje mogu da utiču da se kulturna politika neke zemlje vodi u smeru koji oni žele da nametnu. Oni mogu biti višeg ili nižeg ranga ili sitni novinarski provokatori (mada ima i ne malo pojedinaca koji nisu agenti uticaja i reaguju samoinicijativno). Da li to rade iz ubeđenja, ili iz nekih opipljivijih motiva, ili iz oba razloga, to je sada manje važno.“ Poštovanje Ustava i u domenu službene upotrebe srpskog jezika i ćirilice samo je prvi od mnogih koraka, obavezujućih ali i podsticajnih, da bismo bili širi i osvešćeniji kao kultura – ne postajući lak zalogaj tuđe meke moći. Budimo otvoreni prema drugima, ali ne i nemarni i zatvoreni prema sebi samima.