Ni metar ni metak

Ako su Dobrica Ćosić i Zoran Đinđić, na koje se trenutni šef diplomatije danas rado poziva, verovali da je podela Kosova i Metohije po etničkoj liniji rešenje vredno razmatranja, to svakako nije bio slučaj sa Aleksandrom Vučićem koji je šokirao javnost tvrdnjom da se svakako zalaže za razgraničenje. Iznenađenje ne sledi iz upotrebe kovanice širokih mogućnosti značenja (a bez definicije u pregovorima o kojima je reč) koju je u prištinsko-beogradski diskurs svega nekoliko dana ranije uveo Hašim Tači. Nego, iz još jednog pokušaja predsednika Srbije da uveri svekoliki narod da jeste ono što očigledno nije i da je uvek bilo ono za šta je do juče tvrdio - daleko bilo. U Tačijevom tumačenju taj termin je poslužio kao obrazloženje predloga „korekcije granica“ koja bi, po njemu, podrazumevala pripajanje Preševske doline, to jest nekoliko hiljada Albanaca koji u njoj žive, Kosovu za - pa, ni za šta. Ali Vučićev sagovornik (zvanično samo) u Briselu brzo se složio s njim kad je ovaj obznanio da je i on za razgraničenje. NJih dvojica, međutim, ostali su ubrzo jedini saglasni sagovornici u nejasnim idejama, o kojima je jedino izvesno da nisu ni Vučićeve ni Tačijeve i da će veoma brzo biti i realizovane. Ređanje neuspeha kao opravdanja za postupak koji će uslediti - Albanci ne žele da ispune jedinu obavezu iz Briselskog sporazuma - ZSO, iako je Beograd ispunio sve ili ako ne pristanemo na njihove uslove uslediće nova Oluja, ili biramo između nečega i ničega - a na koncu i taj da nije dobro „to da imamo teritoriju na kojoj se ne zna šta je čije i šta kome pripada“ - vodi samo jednom zaključku: loši ste pregovarači i sad se sklonite. Ali, ne. To nije u igri. Nisu svi iz srpske opozicije pozvali vlast da zbog neuspeha petogodišnjeg sprovođenja Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine podnese ostavku. Boško Obradović pozvao je, doduše, sudije Ustavnog suda da to učine ako su nesposobne da akt predaje KiM proglase neustavnim. Agendu, međutim, remete, mada ozbiljnije ne ugrožavaju njen tok, samo dva činioca - Demokratska stranka Srbije jer je zbog neslaganja u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja i „veleizdaje“ izašla iz 14 lokalnih koalicija sa Srpskom naprednom strankom i iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, oštrim i svakodnevnim raskrinkavanjem moguće zajedničke taktike kuvanja žabe Beograda i Prištine u cilju što bržeg sprovođenja očigledno već postignutog dogovora. DSS nema alat da uzdrma čak ni te lokalne vlasti (u Čačku je čak odbor te stranke završio u SNS) kao što i monah Janjić ima podršku episkopa raško-prizrenskog Teodosija, ali ne i celog Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, negodovanje javnosti je toliko slabo da su akcije neslaganja preduzete samo sa ova dva mesta - jednog političkog i drugog društvenog. Predsednik DSS tvrdi da je ta stranka koaliciju sa SNS napustila sad iako je Briselski sporazum kome se protive potpisan pre više od pet godina jer danas Aleksandar Vučić Srbiju vodi ka prihvatanju kosovske nezavisnosti. „Biće da je njegov odnos prema KiM ostao isti kao i pre pet godina kada je, sa Ivicom Dačićem, potpisao Briselski sporazum kojim se osetno pogoršala srpska pozicija jer se njime Srbija obavezala na povlačenje dela svojih institucija poput pravosuđa. Ali ono što se promenilo u poslednjih godinu dana je činjenica da je Vučić, očigledno po želji Zapada, uveo kosovski proces u završnu fazu koja bi trebalo da dovede do takozvanog sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, odnosno srpskog priznanja i prihvatanja secesije svoje južne pokrajine“, objašnjava Miloš Jovanović. „O tom sporazumu se, uostalom, prvi put zvanično i razgovaralo 26. juna u Briselu. Drugim rečima, više ne može biti sumnje ili rasprave o tome šta su namere aktuelne vlasti povodom KiM-a. O tome u krajnjem slučaju govore i njihove brojne skandalozne izjave, od kojih je poslednja ona u kojoj je predsednik Republike konačno jasno i glasno izjavio, govoreći o razgraničenju, da ga ništa južno od Ibra ne zanima.“ Kvislinško je u njegovoj politici upravo to, kaže Jovanović, „da je povodom najvažnijeg državnog pitanja njegova politika na liniji sa politikom SAD, Nemačke ili Velike Britanije. Kvislinška je činjenica da suštinski vodi zemlju sa briselskog a ne srpskog stanovišta.“ S iste pozicije - da Srbiju ne zanima ništa južno od Ibra, ako je uopšte zanima i sever KiM, delovi SPC započeli su akciju „odbrane“ enklava, manastira i Srba koji u njima žive. Oslanjajući se na zaključak Svetog arhijerejskog sabora SPC od maja ove godine kojim se odbacuje svaka mogućnost podele KiM, kao i priznavanja nezavisnosti, što bi bio jedinstven primer u svetu da se „20 godina nakon rata država dobrovoljno odriče dela svoje teritorije“ i iguman Janjić upozorio je javnost na moguće inscenirano i kontrolisano nasilje kojim bi se fascikla sa kosovskim slučajem zatvorila i pozvao Tačija i Vučića da demantuju te navode. Tih dana dvojica predsednika upravo su zaoštravala retoriku čineći nizom mera (pooštravanje odnosa prema radu u javnim službama na Kosovu, Kforovim patrolama u okolini Gazivoda, pripravnosti...) situaciju nalik vanrednoj, a umesto demantija monah je dobio optužbe da je strani plaćenik i izdajnik budući da agituje za nezavisnost celovitog Kosova. Uz očiglednu podršku raško-prizrenske eparhije, čiji vladika održava svakodnevne molebane za jedinstvo Srba na KiM („koji se ne mogu deliti na severne i južne“) iguman Sava Janjić nastavio je (isključivo na svojim nalozima na društvenim mrežama, bez komunikacije sa novinarima) da odgovara na svakodnevne vesti o njemu, ali i izjave srpskih zvaničnika u kojima se vidi njihova spremnost da prihvate dogovor. Među njima, Ivica Dačić svoju je ulogu već odigrao maestralno. Današnji ministar spoljnih poslova u istoriju će ući kao potpisnik Briselskog sporazuma bez obzira na to koliko diplomatskih ofanziva spasa KiM potom preduzeo, ali iza kulisa u odsudnom trenutku reći će nekoliko rečenica ključnih za omekšavanje stavova mnjenja prema KiM. „Taj što živi u enklavi davno je prestao da misli da je to sastavni deo Srbije“, lakonski je ošamario dve trećine od 120.000 Srba na KiM. Po kratkom postupku, zaključio je Dačić i da se „u unutrašnjem dijalogu nije čula nijedna druga ideja“, ponižavajući javno svu inteligenciju među istoričarima i pravnicima koji su dobronamerno u njihovom dijalogu pristali da učestvuju. Na stranu netačnost te tvrdnje i previđanje da se definiše koja je to „prva ideja“, ako druge nije bilo. Jer dijalog je upravo počeo kao tabula raza, s ciljem da najpametnije što Srbija ima iznedri najbolji predlog. Upitan da li je poruka upućena inteligenciji, među kojom je bilo i bliskih DSS-u, ponižavajuća i šta je dijalog ostavio Srbiji, Jovanović odgovara da niko iz DSS-a nije učestvovao u tom dijalog, tek da je nekoliko članova Političkog saveta DSS-a učestvovalo na skupu u Matici srpskoj, koji isprva nije bio sazvan kao deo „unutrašnjeg dijaloga“ u šta se volšebno pretvorio samo dan pred održavanje. „A dijalog kao takav, koji se ubrzo pretvorio u farsu, ostavio je barem priznanje Aleksandra Vučića da se većina učesnika, čak i u tako organizovanoj farsi od strane vlasti, izjasnila za zamrznuti konflikt kao najrazumniji izbor za Srbiju.“ Na prvu šokirajuću rečenicu Dačiću je, naime, najbolje odgovorio „sporni“ iguman pobrojavši sve što Srbija i od Srbije ime južno od Ibra. Osim stanovništva tu su, podseća Sava Janjić, 140 crkava sa sveštenicima koji u njima služe, i njihovim porodicama, deset aktivnih manastira sa preko stotinu monaha i monahinja, Bogoslovija u Prizrenu sa preko 80 đaka, profesora i radnika, četiri spomenika sa liste Uneska, koji su ujedno i najznačajniji spomenici srpske kulture: Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica i Bogorodica LJeviška, i konačno društvena i privatna imovina desetine hiljada ljudi kao i prirodna bogatstva. Iguman Janjić još je na godišnjicu proterivanja Srba iz Hrvatske upozorio na sličnost dogovora između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana (sa dogovorom Tači -Vučić) i opasnost etnički čistih teritorija koje se njima žele postići. Pa, iako se ovde ne radi o akutnom ratnom stanju, Jovanović kaže da je takvu paralelu moguće napraviti jer se u oba slučaja radi o napuštanju, to jest prepuštanju Srba nekakvoj drugoj državi. „To je tragična sličnost jer se radi o izdaji sopstvenog naroda. Ne sme se dozvoliti ovo potonje kao što je golema sramota što smo kao narod dozvolili ono prethodno. I ta sličnost, nezavisno od drugih istorijskih i pravnih razlika je dovoljna za smislenost navedenog poređenja.“ Podela, koja je u ovdašnjem mnjenju već danima jedina opcija i koja se postavlja kao jedini izbor spram „ničega“, za nemačku kancelarku nije mogućnost. Nema promene granica na Zapadnom Balkanu, ponovila je Angela Merkel, iako se Vašington tome zvanično nije usprotivio. Lančanu reakciju, koju i DSS uzima kao moguću negativnu posledicu podele KiM, oberučke bi dočekali, između ostalih i skoro dva miliona Srba u Republici Srpskoj. U čemu je njena šteta po ostale Srbe u regionu? „Svako priznavanje Kosova i Metohije u celini ili većem delu teritorije koju danas zauzima kao naša južna pokrajina, neminovno bi otvorilo pitanje stvaranja Velike ili kako oni vole da kažu `prirodne Albanije`“, tvrdi Jovanović. „Svako ko misli da se dve, u tom slučaju, suverene države mogu sprečiti u želji za ujedinjenjem, ne zna mnogo o međunarodnom pravu ili međunarodnim odnosima. A pitanje Velike Albanije će posledično destabilizovati čitav region, i Makedoniju i Crnu Goru, a povratno i Bosnu i Hercegovinu. I onda imate situaciju da je srpski narod rastrzan na nekoliko strana. Suprotno tome, Srbiji danas treba stabilnost kako bismo uredili sopstvenu državu, njenu ekonomiju, infrastrukturu, njeno pravosuđe, zdravstvo, školstvo, ako hoćete baš, kako bismo je uredili čak i estetski, kroz prostorno planiranje, arhitekturu, sredili puteve, naša sela i gradove. Ništa od toga neće biti moguće predajom dela teritorije, jer to ne bi bio kraj jednog problema već otvaranje čitavog niza drugih, takođe geopolitičkih, problema.“ I Dačićeva omiljena koleginica iz inostranstva, zvaničnica ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, u međuvremenu je posetila Srbiju i razrešila još jednu dilemu za koju su potencijalno mogli da se drže svi zagovornici odlaganja kosovskog pitanja za pogodniji trenutak, kazavši da je za Rusiju prihvatljivo svako rešenje koje je prihvatljivo za narod Srbije. Ako narod i bude odlučivao, računa se na rezultate šok-terapije. Šokiranje se svakodnevno nastavlja čak i napadima oponenata, ali pre svega neosnovanim pretnjama. O dubinskim istraživanjima na koja se poziva predsednik Vučić kad tvrdi da ćemo, budemo li se držali Kosova, bezmalo izumreti NIN je već pisao. U režiji državnih institucija poput Privredne komore Srbije, državnih službenika poput direktora Republičkog zavoda za statistiku Miladina Kovačevića i renomirane istraživačke agencije Ipsos stratedžik marketing dve odvojene analize pokazale su nedavno, u najkraćem - da je insistiranje na teritorijalnoj celovitosti Srbije pogubno za privredu, ekonomiju, socijalnu i zdravstvenu zaštitu i pre svega demografiju, te da su stavovi stanovništva o KiM krajnje licemerni i nerealni, jer se većina građana „ne bi odselila na KiM“ iako o njemu razmišlja. Tim i sličnim sugestivnim pitanjima, sudovima koji potkrepljuju samo poželjni stav i zaključcima u kojima se prećutkuju nepoželjni podaci došlo se do zaključaka na koje se Vučić sa dubokom ozbiljnošću poziva. Opravdanje predsednik Srbije nalazi u istraživanju koje pod fer opcijom podrazumeva „razmene teritorija“, a odlaganje rešenja u startu otpisuje kao nerealnu situaciju, a da pritom ekonomske i demografske pomake prikazuje u srednjoročnom periodu (u drugoj polovini veka) oni su mahom neznatni i to pod uslovima da Srbija prizna Kosovo, postane članica Evropske unije i dodatno neozbiljno - bez uzimanja u obzir međunarodnih političkih i ekonomskih okolnosti. Dakle, pod uslovom da svet ostane status kvo - to jest ono što je za odnos Srbije prema KiM nerealno. Među uglavnom neznatnim boljicima, najbizarnija je svakako ušteda budžeta za rad Kancelarije za KiM. Na kraju, među neprijateljima konačnog rešenja za KiM - priznavanja ili priznavanja uz podelu - našli su se i navijači. Mračne tajne moći tribina mogle bi Vučiću da budu i najozbiljnija prepreka u sprovođenju agende ako se ne nagode da joj oni budu izvršioci. Istovremeno je malo verovatno da bi neko drugi, osim navijača, mogao da alarmira javnost. Valjda zato još samo oni nisu proglašeni državnim neprijateljem. S tribina „Marakane“ odjeknule opomene „Nema podele“ i „10.908 kvadratnih metara“ (površina KiM i ni metar manje) ostale su bez reakcije. NJihova, eufemistički rečeno neformalna moć, jedini je razlog zašto se jedino navijači još, u izjavama pionira šokiranja javnosti, nisu pretvorili u prikrivene zagovornike celovite nezavisnosti Kosova i izdajnike s kojima patriotska vlast na mukama ima posla.