Malo agora, više Gomora

Ima nekih sto trideset godina otkako je britanski političar Čarls Ventvort Dilk svratio u Montečitorio, sedište donjeg doma italijanskog parlamenta, ne bi li čuo kako zvuči kada Italijani bistre politiku. „Čovek kojem nije poznata energija italijanske retorike očekivao bi da ishod žučne rasprave u poslaničkom domu bude tuce dvoboja sledećeg jutra. Ako ih ne bi predupredila opšta makljaža u samoj skupštini“, zapisao je engleski liberal. Šta je Britanac zapisao o italijanskom parlamentu 19. veka, moglo bi se reći o današnjem srpskom internetu. Gore i komentatorske sekcije srpskih medija i lični profili na društvenim mrežama kada god se neka krupna ili bizarna politika dogodi, što će reći svakodnevno, i čovek kojem nije poznata energija srpske onlajn retorike očekivao bi da svaki put kada režim ili opozicija nešto objave ishod bude bar tuce mrtvih, a opet – svi umreženi Srbi uvek ostanu na broju, režim u foteljama, opozicija u oblacima, pri čemu to čak nije ni domaći specijalitet. Nešto nije u redu sa tom savremenom agorom, od koje se ne tako davno očekivalo da revolucionarno menja društvo. Pre svega, stručnjaci podsećaju na to da na agoru ne izlazimo svi. „Neosporno je da danas ljudi veoma malo razgovaraju o politici. To je u skladu sa još jednom konstatacijom, a to je da generalno i o svemu ostalom sve manje razgovaraju”, smatra Miroljub Radojković, redovni profesor komunikologije na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Nalazi vašingtonskog istraživačkog centra Pju daju za pravo profesoru Radojkoviću. Ova je organizacija 2016. zaključila da svega devet odsto ispitanih korisnika društvenih mreža često virtuelno raspravlja o politici, dok još 23 odsto to čini ponekad. Skoro trećina ispitanih rekla je da se u internetske političke ratove ne upušta skoro nikada, a 38 odsto tvrdilo je – nikada. O iluziji da je naše okruženje reprezentativan uzorak sveta više docnije. Sada treba skicirati kontekst u kome na agoru redovno dolazi tek devet odsto stanovnika. „Političari su se otuđili od birača, javni diskurs od javnosti, vlast od institucija, pa i političke teme od digitalnih medija. Digitalni posrednici nametnuli su način komuniciranja koji je brz, usmeren na mnoštvo tema i u kome se informacija nakon prijema brzo zatrpava novima. Ove odlike ne favorizuju političke teme kao nešto o čemu bi trebalo promišljati ili, ne daj bože, odlučivati. U takvom kontekstu, rastuća većina građana sve više izbegava klasične medije u kojima se još tematizuje, analizira i komentariše politika, i okreće se prema izvorima informacija koji i nju pakuju u kratke `zalogaje` na svojoj vremenskoj traci izveštavanja, bez hijerarhije i selekcije“, objašnjava Radojković. Prema pomenutom istraživanju Pjua, čak su i ti politički kanapei mnogima previše. Dvadeset odsto ispitanih reklo je da im se sviđa što su im Fejsbuk ili Tviter ili šta već zasuti političkim objavama i raspravama, trideset sedam odsto kaže da im je toga pun kufer. Oko trećine smatra takve sadržaje zanimljivim i informativnim, skoro šezdeset odsto – frustrirajućim i stresnim. Naoko paradoksalno, otuda potiče i „tvitermanija“ političara, kako bi je nazvao profesor Radojković. Znaju i oni da je malo fanatika voljnih da čitaju čaršave govora i programa kako bi ih analizirali, a možda je još manje voljnih da ih čitaju zato što autorima veruju. „Ukoliko u novim medijima ne može da prođe čitav politički nastup, govor, intervju, hajde da ponudimo barem jedan citat, komentar, dosetku. Taman dovoljno za 144 slovna mesta u globalnoj društvenoj mreži opšteg, pa i političkog usmerenja. Slobodni korisnici informacija tako dobijaju u `potrošačkim korpama informacija` i natruhe onih koje se odnose na politiku, ali vrlo retko im poklanjaju posebnu pažnju. Stoga mislim da se količina vremena posvećena razgovorima o politici smanjuje. Privilegiju da bistre politiku imaju još samo najstarije generacije koje su izmaknute od sveopšte brzine življenja i tiranije trenutka. Za milenijumce i generacije pre njih, koje su sada već zreli ljudi, to je smaranje, kao što one koji se time još bave zovu smorovima“. Iluzija je, dakle, da „internetski Montečitorio“ znači da se za politiku ozbiljno zanimamo svi, što potvrđuje i Rade Veljanovski, takođe redovni profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka. „Osećaj pojedinaca da se tako ostvaruje i nekakav uticaj često je velika samoobmana. Internet je, dakle, stvorio privid demokratizacije javne sfere i pojačao potrebu `da se i ja čujem`, kao i onu `sada ću da mu odgovorim`, ali nije sam po sebi povećao interesovanje za politiku”. Profesor Veljanovski dodaje i da pravog političkog dijaloga odavno nema ni u stvarnosti, niti ga može biti. „Svi oblici manipulativnog, devijantnog, lažnog informisanja, koje u najvećoj meri generišu pripadnici i simpatizeri vladajuće oligarhije, zapravo su dimna zavesa koja treba da prikrije činjenicu da pravog dijaloga nema. Konstruktivni dijalog zahteva da sve strane poštuju neka pravila, da se međusobno bar formalno uvažavaju i da – u krajnjoj liniji – imaju slične ciljeve društvenog boljitka, što u ovom trenutku nije slučaj“, objašnjava Veljanovski. Fasada uvažavanja pogotovo nije slučaj u internetskim debatama. Natrag na američko istraživanje koje veli da 53 odsto ispitanih smatra da u virtuelnim političkim diskusijama ima manje međusobnog poštovanja nego u stvarnosti, naspram svega pet odsto koji su nekako zaključili da ima više. Ima i manje osnovne uljudnosti, kaže 49 odsto; da ga ima više, to je umislilo sedam odsto. No još je Pekić podsetio da je parlament valjda mesto u kome se debatuje o najvažnijim pitanjima društvenog uređenja, da je prirodno da tim pitanjima ljudi pristupaju strasno, te da ne treba da bude šokantno ako neko nekoga nazove magarcem. Ako prihvatimo da to važi i za onlajn agoru, nema ničeg strašnog u međusobnim tastaturnim optužbama za izdaju zemlje – dobro, bez pretnji nabijanjem na kolac bi se moglo, kada bi ih odgovarajući organi shvatali ozbiljno – ali stručnjaci Pjua imaju i gore podatke. Skoro polovina anketiranih zaključuje da se u internetskim debatama teže zadržava fokus na predmetu rasprave, a sve to skupa daje rezultat 34:14 u korist onih koji misle da je virtuelna debata o politici besmislenija čak i od one u stvarnom svetu. Ostali, doduše, tvrde da je reč o istom vragu. Zato se profesor Rade Veljanovski, osvrćući se na neke primere uspešnih platformi za digitalnu razmenu političkih ideja, poput inicijative Ne da(vi)mo Beograd, pita da li je tu baš internet pomogao ili su važnija bila okupljanja u stvarnom svetu. No, svejedno, čak i ako se plemenita i nebulozna ideja da će internet značiti neograničenu slobodu govora veoma brzo pokazala kao fatamorgana, ne može se poreći da je onlajn svet omogućio i anatemisanima da stupe u kakav-takav dijalog. „Mreža svih mreža obezbedila je da svaki njen korisnik konačno može da postane i komunikator, onaj koji govori i javno se obraća drugima. Tehničke karakteristike koje su to obezbedile svakako su išle naruku svim i marginalizovanim pojedincima i grupama izopštenim iz javnog diskursa. Sve manjine, od religioznih do seksualnih, pa čak i one koje su pravnim normama zabranjivane, mogu da u internet servisima – javnim ili tajnim – ponude svoje stavove i mišljenja i tako se bore za razumevanje, poštovaoce i sledbenike. To je kod analitičara društva pobudilo nadu da će se tako obezbediti mnoštvo pogleda na stvarnost i pluralizam mišljenja. Pravilo da se čuje i druga strana dobilo je konstantnu potporu. Istraživači javnog mnjenja najavili su cvetanje obilja struja mnjenja iz kojih bi se debatom moglo kristalizovati ono opšte i u politici instrumentalizovano – javno mnjenje“, podseća profesor Miroljub Radojković. Međutim, šta se može upotrebiti, može se i zloupotrebiti, i to je poznato svakome ko je video kako komentari na veb-sajtovima medija dobijaju pluseve i minuse pre nego što čovek i stigne reći „javno mnjenje“, i svakome ko je po tim veb-sajtovima i po društvenim mrežama čitao komentare pisane jezikom kojim čovek ne komunicira osim ako za život zarađuje pisanjem kominikea i političkih hagiografija. „Stvarnost internet servisa nije potvrdila očekivanja. U virtuelnoj stvarnosti eksplodiralo je mnoštvo monologa slobodnih komunikatora, ali njega ne prati istovremeno jačanje dijaloga i rasprave po savesti. Umesto toga, sve češće se stvaraju virtuelne zajednice istomišljenika koje žele samo da se beskompromisno razračunaju sa neistomišljenicima. Ponekad po svojoj volji, a ponekad i uz pomoć zloupotreba tehničkih sredstava – botova, tajnog zaposedanja kompjutera, plaćanja aktivista, itd.“, podseća Radojković. Zato se, dodaje Veljanovski, gde god da se otvori mogućnost komentara ili dijaloga, to brzo pretvori u „vulgarni, primitivni verbalni okršaj“. No rekosmo, nije najstrašnije kada agresija izvire iz autentičnih mišljenja. Još je crnje kada ispod neke vesti dominiraju komentari poput: „Trud koji ova vlast čini svaki dan, iako je svaki čas sabotirana od raznih marginalnih pojava, jeste trud koji mora kad-tad da da rezultate“. Ovde nije bitna sadržina, već forma, jer ljudska bića, čak i ako podržavaju vlast, ovako ne pišu. Ovako se nekada „mislilo“ i govorilo samo u veštačkim svetovima diplomatije i propagande, i tu nema prostora ni za najbrutalniji sudar mišljenja, jer mišljenja u citiranom komentaru ni nema. Sada se ta beživotnost prelila i u debatne prostore interneta, izvorno rezervisane za ljude. Ako ovakvo fraziranje postane normalno, uništićemo i jezik kojim bismo nekog lepog i teoretskog dana mogli da debatujemo. „Internet je kao tehnološka inovacija nastao pre nego što je uspostavljena nova, adekvatna kultura komuniciranja. Kada je političko polje u pitanju, gubi se iz vida da najveći broj komunikacija na internetu zapravo ima oblik privatnog mišljenja, čak i onda kada ga izražavaju nosioci javnih funkcija i akteri političkog života. U tim okolnostima nema pravog sučeljavanja stavova i argumenata“, smatra Veljanovski. Profesor Veljanovski stoga zaključuje da je pravi politički dijalog ipak moguć samo u tradicionalnim medijima, uz moderaciju profesionalnih novinara, makar njihovi sadržaji bili distribuirani internetom. No, videli smo, komentatorske sekcije već smo zarazili beživotnošću, a mi novinari smo njome mahom zaraženi i nezavisno od toga. Takođe, upozorava Veljanovski, načelo „slušanja druge strane“ u politici se ne poštuje ni najmanje, pogotovo u autoritarnim društvima poput srpskog. A internet komunikacija je pride po prirodi jednostrana. „U njoj preovladava pojedinačno izjašnjavanje ili grupno komuniciranje i to uglavnom istomišljenika, a to nije veliki doprinos pluralizmu ideja.“ Čovek nikada se ne sme da zaboravi da njegovo okruženje najverovatnije nije reprezentativan uzorak sveta. To što devedeset odsto naših virtuelnih drugara ne podržava ili podržava režim, svejedno, ne znači da su revolucija ili krunisanje aklamacijom iza ćoška. Mi smo te prijatelje uglavnom i birali zato što sa njima delimo neke vrednosti, i zato se „debata“ sa njima često svede na potvrdu da smo baš pametni. „U prirodi stvaranja virtuelnih zajednica postoji tendencija ka širenju jednog mišljenja. Grupišu se sledbenici nekih javnih ličnosti ili uticajnih blogera, a na listi ljudi kojima će se klikom miša podeliti informacija svakako su prvenstveno `prijatelji`, dakle ljudi sa kojima imamo već proverenu saglasnost. Zbog toga ovakve zajednice postaju prvenstveno solidarne grupe istomišljenika koji su skloni tome da samo brane svoju poziciju bez mnogo razumevanja za ostale, a udruživanje svakako potvrđuje pripadnicima grupe da je njihov stav ispravan. Nije, ipak, problem u tome što u grupama nema mesta za neistomišljenike, već u tome što se ne priznaje da postoje i `druge strane` na široj društvenoj ravni, i što sa drugim virtuelnim zajednicama nema tolerantne komunikacije“, zaključuje Radojković. Izbor je, dakle, između nikakve i netolerantne debate, baš kao u Montečitoriju 1887, i tu, izgleda, samo odmaže što je na internetu 21. vek.