Veliki špajz za male pare

Ako se do isteka tenderskog roka za otkup privatizacione dokumentacije za prodaju imovine beogradskog PKB-a broj otkupljivača ne poveća, već ostane na sadašnjih jedan, kako je upravo ovih dana saopštilo Ministarstvo privrede, to će samo pospešiti sumnje da je tender napisan i raspisan za unapred poznatog kupca. I uprkos činjenici da je njegovom prošlonedeljnom raspisivanju kumovao i MMF, jer je jedna od preuzetih obaveza Srbije prilikom sklapanja savetodavnog aranžmana bila i skoro raspisivanje tendera za prodaju ovog preduzeća, neki agroekonomisti misle da se kupac već zna. Pogotovo što su najveći ovdašnji vlasnici poljoprivrednog zemljišta i agrarnog biznisa ili, u međuvremenu, odustali od kupovine PKB-a ili se pak još dvoume da li će u ovoj trci učestvovati. Uz to, osam kompanija, među kojima i one Petra Matijevića (Industrija mesa Matijević) i Miodraga Kostića (MK grupa) poslale su januara prošle godine pismo o zainteresovanosti za kupovinu PKB-a, ali se, barem za sada, čini da su u međuvremenu odustale od kupovine ove korporacije. NIN-u ni u jednoj od kompanija ova dva veleposednika nije odgovoreno nameravaju li učestvovati na tenderu za prodaju imovine PKB-a, ali ako je suditi prema onome što je Miodrag Kostić izjavio za Politiku pre neki mesec, za MK grupu PKB je sve manje interesantan. Kostićev MK bi, kako je rekao, da „povećava efikasnost prinosa na već postojećim hektarima“, a ne da povećava broj hektara, a u slučaju kupovine PKB-a obradive površine u vlasništvu ove kompanije povećale bi se sa 30.000 na gotovo 50.000 hektara. Uz to, NIN iz izvora bliskih Miodragu Kostiću saznaje da planira širenje svog biznisa pre svega na hotelijerstvo i bankarstvo, a ne na agrar. Država, kao jedini vlasnik kapitala u akcionarskom društvu PKB, ponudila je prošlog četvrtka na prodaju imovinu ovog preduzeća, i to 16.785 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta, stada, objekte, mehanizaciju i opremu, zajedno sa imovinom koju ovo preduzeće poseduje u tri zavisne firme (Eko Lab, Agroekonomik i Veterinarska stanica) i kapitalom koji u ovim preduzećima imaju država Srbija ili Akcionarski fond. Sve to nudi se po početnoj ceni od 104,5 miliona evra, jer je procenjeno da ono što se nudi na kraju 2017. nije vredelo više od 208,5 miliona evra, a zakonski propisi su takvi da početna cena na javnom nadmetanju mora biti polovina utvrđene vrednosti preduzeća. Da ne bude zabune, država ne prodaje kapital PKB-a, odnosno ovaj „veliki špajz Beograda“, kako su ga nekada zvali, već njegovu imovinu. To znači da će budući kupac dobiti pobrojanu zemlju i svu ostalu imovinu, zajedno sa radnicima, ali ne i stvorene dugove PKB-a koji se procenjuju na oko 80 miliona evra. Takođe, osim što će dugovi ostati na računu postojećeg PKB-a, baš kao i prošlogodišnji gubitak od 2,1 milijardu dinara, što je gotovo dvostruko više od gubitka iz 2016, državnom preduzeću ostaće i više od 4.000 hektara građevinskog zemljišta koje nije predmet ove prodaje, kao što nisu ni preostala tri zavisna preduzeća PKB-a. U nadležnom Ministarstvu privrede NIN nije dobio odgovore na pitanja šta država planira da uradi sa zemljištem koje ostaje PKB-u, kao i sa ostalim zavisnim preduzećima, kao i na osnovu čega je urađena procena vrednosti ove korporacije, pošto većina agroekonomista sa kojima smo razgovarali tvrdi da se PKB prodaje budzašto. Umesto da, kako procenjuju, hektar obradivog zemljišta nadomak Beograda bude ponuđen za ne manje od 10.000 evra, njegova cena je tek oko 7.000 evra. Naime, deleći početnu cenu za imovinu PKB-a sa brojem ponuđenih hektara, ispadne da se ar zemlje prodaje za 69 evra, dok se sve ostalo, uključujući stada, mašine, građevinske objekte, opremu, sisteme za navodnjavanje i pomenuta zavisna preduzeća daju džabe. Zato Dušan Jokić, mali poljoprivredni proizvođač iz Banata i piše u autorskom tekstu da je „bez posebnog napora moguće utvrditi da se u okolini Beograda prosečna cena obradivog zemljišta koga nema u slobodnoj prodaji i cena mu je zato visoka, kreće oko 20.000 evra po hektaru, te da bi se ukupno za to moglo dobiti 360 miliona evra“. Zajedno sa stadom, plastenicima, zalivnim sistemom, mehanizacijom i ostalim objektima koji se nude, imovina PKB-a, tvrdi on, vredi 448 miliona evra, a ne 208 kako je procenila država. Jokićeva procena slična je onoj Dragana Đilasa, bivšeg gradonačelnika Beograda i jednog od najtvrđih zagovornika ostanka PKB-a u državnim rukama, i uprkos činjenici da je PKB i u godinama kada je njime upravljao grad Beograd na čelu sa Đilasom, bio daleko od „recepta za spas Srbije“, kako je tadašnji gradonačelnik voleo da ga naziva. Finansijski bilansi pokazuju da je ovo preduzeće godinama samo gomilalo dugove i proizvodilo gubitke, a da su ti dobri „recepti“ i nešto bolji poslovni rezultati zapravo bili posledica odlaganja plaćanja različitih obaveza prema različitim poveriocima. Đilas, međutim, i sada podseća da je grad 2013. odbio pokušaj države da proda PKB, verujući da je njegova vrednost dvostruko veća od procenjenih oko 200 miliona evra, te da će država budućem kupcu omogućiti da nakon isteka privatizacionog roka od tri godine ugasi stočarsku i proizvodnju mleka, te da se bavi samo ratarstvom. Agroekonomisti idu i korak dalje. Uglas se protive prodaji PKB-a na način koji je predvidela država, strahujući, između ostalog, da bi novi vlasnik mogao obradivo poljoprivredno zemljište nakon nekoliko godina prenameniti u građevinsko, pa odlučiti da potpuno ugasi proizvodnju i posveti se nekoj unosnijoj delatnosti. To se, uostalom, već dešavalo sa manjim poljoprivrednim kombinatima tokom višedecenijskog procesa privatizacije u Srbiji, pa što ne bi i sa PKB-om, kada njegova imovina iz državnih ruku pređe u ruke nekog privatnika. Žarko Galetin, nekadašnji direktor Produktne berze i agroekonomski stručnjak, kaže za NIN da se protivi prodaji PKB-a brzo i ne vidi razlog zašto država i u ovom slučaju nije postupila kao i u slučaju RTB Bor, tražeći ne kupca za imovinu nego strateškog partnera koji bi dokapitalizovao PKB, dok bi država zadržala većinski paket akcija i kontrolu nad korporacijom. „PKB pravi gubitke, ali oni su odraz lošeg upravljanja. Država se pokazala kao loš upravljač, ali uz dokapitalizaciju i profesionalno upravljanje, ovo preduzeće bi moglo biti uspešno. Ovako ćemo ga dati u bescenje, sa rizikom da novi vlasnik, u skladu sa svojim poslovnim odlukama, kada istekne rok od tri godine, do kada mora očuvati proizvodnju i radnike, počne da gasi jedan po jedan segment primarne poljoprivredne proizvodnje, jer mu je isplativije da radi nešto drugo. Ne vidim da se ovde vodilo računa o javnom interesu i činjenici da je u pitanju plodna zemlja, nego kao da su obaveze preuzete po sporazumu sa MMF-om iskorišćene kao izgovor da se država brzo i pod prinudom ratosilja preduzeća kojim ne želi da upravlja. Prodaje oranice, a ostavlja u državnom vlasništvu građevinsko zemljište. Hoće da se bavi građevinarstvom, ali neće strateški resurs kakvi su zemlja i hrana“, kaže Galetin i dodaje da je propast PKB-a počela onog trenutka kada su mu oduzeti, odnosno privatizovani prerađivački kapaciteti, poput Frikoma, Imleka, Imesa, Pekabete, a ostala samo primarna poljoprivredna proizvodnja. „Bez te prerađivačke industrije, ni novi vlasnik nema interes nego da se bavi ekstenzivnim ratarstvom, zato i postoji bojazan da će sve drugo ugasiti.“ I agroekonomista Milan Prostran tvrdi da se hektar zemljišta ne sme prodavati ispod 20.000 evra, pogotovo što trendovi pokazuju da će njegova cena narednih godina samo rasti. Strahujući, baš kao i radnici PKB-a, šta će biti po isteku roka od tri godine, Prostran smatra da će se budući vlasnik otarasiti stočarske proizvodnje, jer mu je ona manje isplativa, ali i da bi mogao poljoprivredno zemljište pretvoriti u građevinsko te po daleko višim cenama za hektar prodavati parče po parče zemlje. I zagovornici privatizacije, međutim, imaju zamerke na objavljeni tender. Veruju da prodaja gotovo celokupne imovine korporacije kakva je PKB nije logična, odnosno da je kompaniju prethodno trebalo rasparčati i odvojiti različite delove poljoprivredne proizvodnje, a onda tako prodavati zainteresovanim paorima. Ovim ne samo da bi se povećala ukupna cena za PKB, nego bi kupci pojedinih delova mogli biti i sitniji domaći paori, koji su ovako skrojenim tenderom unapred izbačeni iz trke. Naime, jedan od tenderskih uslova jeste i minimum 400 miliona evra ostvarenih prihoda u prethodnoj godini, što ne samo da diskvalifikuje domaće sitne paore, već i krupne veleposednike. Nekadašnji ministar poljoprivrede Goran Živkov tako tvrdi da prodaja u celini samo dodatno potkrepljuje sumnju u namere države da spusti ukupnu cenu PKB-a i tako obezbedi „prodaju jednom kupcu“, a taj kupac je, veruje Živkov, neka strana kompanija. Da li je arapska Al Dahra „najozbiljniji“ kandidat za kupovinu PKB-a, o čemu se priča već nekoliko godina, znaće se na kraju tenderskog procesa, pošto u Ministarstvu privrede nisu rekli ko je tačno otkupio tendersku dokumentaciju, a nisu ni odgovorili na pitanje NIN-a koliko ima zainteresovanih kupaca i iz kojih zemalja oni dolaze. Za sada ne nude ni odgovore kako će zaštititi PKB od eventualnog potpunog urušavanja, odnosno šta će to biti ograničenja i uslovi za budućeg kupca, ali zato svima koji tvrde da se ovo preduzeće prodaje ispod cene, poručuju da kupe PKB, zaboravljajući naravno da dodaju i činjenicu da je tenderskim uslovima onemogućeno da kompaniju kupi onaj ko u prošloj godini nije ostvario barem 400 miliona evra prihoda. Sa druge strane, u sindikatima ovog preduzeća ne kriju da su njihove oranice, štale i objekte, poslednjih meseci obilazili predstavnici kompanija iz Kine i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ekonomista Dragovan Milićević kaže za NIN da uvid u bilanse PKB-a pokazuje da je kapital ovog preduzeća prenaduvan, te da je država zapravo dobro odredila cenu za imovinu. „Nekadašnja mantra da je PKB hranio Beograd više nema smisla, u eri konkurentne ponude hrane i cena. Sadašnje cene mesa trpi samo visoko produktivna organizovana poljoprivredna proizvodnja, a farme PKB-a su sigurno ispod savremenih standarda i u njih treba ulagati“, kaže Milićević i dodaje da ekonomski gledano bojazan od privatizacije po opšti sistem i snabdevenost hranom ne postoji, jer PKB, nažalost, više nije ozbiljan igrač na tržištu hrane. „Drugo je pitanje da li će privatizacija biti uspešna. Da li će novi vlasnik ugasiti stočarstvo ako ne bude mogao da napravi konkurentnu proizvodnju, to će biti stvar njegove poslovne odluke“, odgovara ovaj sagovornik NIN-a i zaključuje da država ne sme dozvoliti prenamenu poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, te očekuje da to piše i u ugovoru koji će biti sklopljen sa budućim kupcem imovine PKB-a. Inače, prethodni tender za prodaju PKB-a propao je marta 2016. jer nije bilo spremnih da za ovo preduzeće daju 154 miliona evra. A da li će i koliko njih biti spremno da izdvoji barem 104 miliona evra za imovinu PKB-a znaće se 10. septembra, kada ističe rok za prijavu na raspisani javni poziv. Ogledalo PKB-a U prezentaciji PKB-a piše da ova kompanija, osnovana još 1945. godine, organizuje ratarsku proizvodnju na 20.500 hektara zemljišta i godišnje proizvode oko 22.000 tona pšenice i oko 28.000 tona kukuruza. Inače, raspolaže sa 28.500 hektara zemljišta, od kojih je oko 23.000 u njegovom vlasništvu, dok je 5.500 hektara u svojini države. PKB organizuje i povrtarsku proizvodnju, a poseduje i oko 22.000 grla stoke i godišnje proizvede 55 miliona litara mleka. Poseduje više od 320 različitih mašina, a 5.600 hektara obradivih površina pokriveno je adekvatnim zalivnim sistemima. Prema poslednjem finansijskom izveštaju, PKB ima više od 1.700 zaposlenih i lane je imalo neto gubitak od 2,1 milijarde dinara.