Glavni junak u graničnoj ljudskoj situaciji

Ovogodišnja nagrada Stefan Prvovenčani, najviše priznanje koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, pripala je Đorđu Kadijeviću (85), istoričaru umetnosti, uglednom filmskom reditelju i saradniku našeg lista koji je pune 53 godine pisao likovnu kritiku u NIN-u. Jugoslovensku kinematografiju zadužio je sa dvadesetak dugometražnih igranih i televizijskih filmova i drama, među kojima su Praznik i Leptirica antologijski. Dragulj u njegovoj rediteljskoj karijeri je televizijska serija Vuk Karadžić snimljena u produkciji TV Beograd (1987-1988) koja je na predlog Umberta Eka dobila Gran pri Evrope na TV festivalu u Rimu i proglašena najboljom TV serijom ikada snimljenom na prostoru Jugoslavije. Kadijevići su poreklom Crnogorci. Prvobitno Petrovići iz NJeguša, od istog plemena iz kojeg je i NJegoš, na šta je Đorđe posebno ponosan. U 18. veku prešli su u Imotsko polje i tu ostali ispod Biokova i postali Dalmatinci. Otac Đorđa Kadijevića bio je kraljevski mornarički oficir koji je po završetku vojne škole, prvu godinu dana proveo na brodu u Šibeniku. U tom gradu sreo je devojku kojom se oženio i koja mu je rodila sina Đorđa: „Moj otac je bio Srbin a majka Hrvatica, i ja sam došao na svet u Šibeniku kao Jugosloven u pravom smislu te reči, pošto nisam bio ni Srbin ni Hrvat, odnosno i Srbin i Hrvat. A kršten sam i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.“ Šta su bile vaše mladalačke želje? Moju mladost je pokvario Drugi svetski rat, tako da sam se ja, u trenutku kada sam prelazio iz dečaštva u mladićstvo, zatekao u najgorim okolnostima koje mogu da se zamisle za živog čoveka, pogotovu tako mladog kao što sam bio ja. Imao sa samo jednu želju – da preživim. Kada u najosetljivije doba razvoja svoje ličnosti, i uopšte suočenja sa svetom i sa ljudima, imate pred sobom strahote jednog rata koje sam ja doživeo u najvećoj mogućoj svireposti, vi zapravo izgubite veru u život, u svet i u ljude. Ja sam toliko puta bio suočen sa smrću i nekim čudom ostao živ u ratu, da je život za mene već tada bio nešto sasvim relativno i efemerno. Imali ste osam godina kada je počeo rat? U toku rata sam često verovao da ne mogu preživeti, mirio sam se sa tim da se nalazim u situaciji u kojoj mogu samo poginuti. Sa čuđenjem, koje traje sve do danas, primećivao sam da sam još uvek živ. Sa druge strane, svet mi se činio potpuno haotičnim. Nisam imao onu očekivanu predstavu o svetu koji je neka zaloga egzistencije u koju se možete pouzdati. Nagledao sam se i dobrih i loših ljudi do te mere da sam izgubio veru u sva tri fundamentalna pojma koja čine osnovu ljudskog života. U svet, u život i u čoveka. A kada je prošao rat? Primetio sam da sam živ i da u tom životu moram biti prisutan onoliko koliko mi je suđeno. Kad te ratne prilike prođu i kada nema aktuelne opasnosti po život, kada vas ništa direktno ne ugrožava do sutra, onda primećujete koliko je svet trivijalan. Zatekao sam se u vreme stvaranja nekog novog društva, neke nove ideologije, nekog novog pogleda na svet, pravljenja nekog novog čoveka, nuđenja nove utopije koju ja naravno nisam mogao da prihvatim jer su se sve utopije potopile u mojim očima za vreme rata. Ukazala mi se umetnost kao jedna vrsta alternativne egzistencije koja je za mene jedino moguća. Zbilja je za mene bila bukvalno nepodnošljiva. Da vam ne pričam koliko sam morao trpeti gledajući kako prolazi moja majka kao žena jednog kraljevskog oficira u emigraciji. Živeli smo u najvećoj bedi, žigosani, morao sam da ispaštam tu novu utopiju koja je bila aktuelna neposredno posle rata. Taj beg od stvarnosti našli ste na Katedri za istoriju umetnosti? Bio sam pasionirani posetilac svih kulturnih manifestacija u Beogradu. Moji drugovi, odreda članovi čuvene grupe Mediala, bili su moja neposredna fizička okolina. Uz njih Danilo Kiš, Šejka, Milo Glavurtić, mladi Dobrica Ćosić i mnogi koji su tada bili niko i ništa kao i ja, ali smo svi bili ludi na isti način. Znao sam da je sva ta vladajuća ideologija sasvim prolazna, a mene je privlačila ideologija Mediale, koja je bila potpuno utopijska. Na prvom konkursu Fonda za kinematografiju dobili ste novac za svoj prvi igrani film Praznik? Rano sam shvatio da jedina istina koju mogu da kažem da bih ušao u tu veliku utopiju koja se zove alternativni svet umetnosti, jeste da govorim istinu. A moja istina je bio rat, to je ono u čemu sam izgubio sve. Svi mi u jednom trenutku postavljamo sebi jedno možda naivno ali sasvim opravdano pitanje – kada sam ja to propao? Svaki čovek postavi to pitanje. Ja znam kada sam propao, 1941. godine kada sam izgubio svog oca zauvek. Kada sam ostao sa nesrećnom majkom, najvećom mučenicom na svetu i kada sam faktički počeo staž svoje permanentne samoće koja traje do ovog trenutka. Snimili ste jedan od najvećih projekata u istoriji TV Beograd? Napravio sam najveću filmsku seriju u istoriji televizije, Vuk Karadžić. Možete misliti koliko je ona koštala i kako se oseća ruka koja potpisuje ugovor na tolike milione tadašnjih dinara ili dolara, ne znam ni ja čega. Morao sam, naravno, da se upitam jesam li ja za to, a šta ako omanem. Zamislite, recimo, da je ta serija ispala takva da ne mogu da je sastavim, kao recimo Nemanjići? Umesto toga, ona je dobila prvu nagradu u Evropi na Evropskom festivalu televizije i jedini je produkt naše kinematografije i televizijske produkcije koji ima status kulturnog dobra dodeljen od Uneska? Podaci govore da ste od 1967. do 1976. snimili 14 filmova. Više nego film godišnje. Zar to nije bilo srećno vreme za jednog reditelja, uz to predstavnika crnog talasa? To pokazuje da je bivši sistem bio mnogo bolji nego što je ovaj danas. Ja sam komunista, naravno ne u smislu titoizma, kastroizma, maoizma, staljinizma, već u smislu izvornog marksizma. Ništa gore od kapitalizma. Taj komunizam koji sada služi za pljuvanje, svi ga se odričemo, stidimo se, rušimo spomenike, taj novi sistem državnog uređenja pružio nam je mnogo toga što danas nemamo. Pružio je kompletnu utopiju, novu utopiju. Verovali ste u jednog novog čoveka, u jedan novi odnos prema životu, prema ljudima, u tom sistemu je školovanje bilo besplatno, nije se moglo zamisliti da slikar slika cele godine a da ni na jednoj izložbi ne proda nijednu sliku, već je postojala državna komisija koja ih je otkupljivala. Postojao je jedan veliki san u Titovo vreme. Titova lozinka „bratstvo i jedinstvo“ sigurno nam je draža nego ovo današnje direktno huškanje na ubijanje i fašizam. Ja verujem i danas u to, ja sam i danas Jugosloven i ubeđen sam da će ovi narodi na jugu Evrope, na jugu Balkanskog poluostrva, jednoga dana ponovo da se ujedine kao što se ujedinila Francuska, kao što se ujedinila Nemačka, Italija, rodiće se ponovo jedan Bizmark, Garibaldi, Jovanka Orleanka, koji će nas pozvati u stvaranje jedne istinski prave otadžbine, otadžbine Južnih Slovena. Ovako, još malo pa treba da se odvoje i Šumadinci, a što ne bismo i Vojvodinu podelili na Srem, Banat i Bačku, kako bi bilo slatko da su to neke posebne države. Ispada da je društveni kontekst za kulturu bio neuporedivo bolji onda nego danas? Čitava Jugoslavija je istinski brinula za kulturu jer ona je imala kao paradigmu onu čuvenu Lenjinovu rečenicu – „mi moramo privući umetnike jer ako su oni sa nama onda mi imamo državu, onda imamo sistem, onda imamo večnost“. Jer, samo to ostaje, sve ostalo se menja. Vi naravno ne znate kako se zvao kancelar Austrije u Mocartovo vreme, i ne morate da znate, ali za Mocarta znate. Po tome vidite šta znači kultura. Ja sam bio mlad čovek, pokazalo se da filmovi koje pravim imaju mogućnosti ne samo da prođu cenzuru, nego da budu ocenjeni kao umetnička dela. Nisam ja pravio filmove a la Žika Mitrović i Veljko Bulajić, gde se znalo ko su dobri i ko loši momci. U svom žanru sam se specijalizirao za filmove koji se bave kontrarevolucijom. Kod mene ima filmova gde se ne pojavljuje nijedan partizan. Zašto? Zato što sam ja, lutajući za vreme rata sa majkom za ruku kroz ovu nesrećnu Šumadiju, bežeći od engleskog savezničkog bombardovanja u Beogradu, gledao sve te vojske, četnike, partizane, nedićevce, ljotićevce, Nemce, Bugare i ne znam koga nisam video, to je bilo mesto od kojeg ste mogli praviti filmova. Po kom receptu? Na mene je najviše uticao Karl Jaspers sa jednom svojom rečenicom: „Ako hoćeš da se baviš umetnošću onda znaj da je tvoja tema kritična ljudska situacija, granična ljudska situacija.“ Šta je granična ljudska situacija? Ako tražite šifru za sve moje filmove, oni su filmovi o graničnoj ljudskoj situaciji. To je ona situacija u kojoj vi ne možete da se pravite, ne možete simulirati, kad vas život pritera uza zid i ne možete da budete drugo nego ono što jeste. E, taj trenutak me je interesovao i uvek se moj glavni junak nalazio u graničnoj ljudskoj situaciji. Šta vas je preporučivalo za sledeći film? S jedne strane, bolji globalni kontekst kulture, tada se više radilo i više se obraćalo pažnje na ljude koji su sposobni da rade i davan im je posao, mislilo se na to. Danas imate jednu katastrofalnu situaciju za koju nisam mislio da ću je doživeti. Zamislite situaciju u kojoj ne možete biti čak ni disident. Da li vi možete biti danas disident? Ne možete. Protiv čega, protiv koga? Kako je danas moguć jedan Borislav Pekić? Protiv koga bi on to? Protiv Vučića, ili protiv koga? Koješta. To je sve smešno. Međutim, u ono vreme jedne vrste ozbiljno instaliranog društvenog sistema, vi ste mogli ne samo da iskusite negativne reperkusije, nego isto tako da doživite i pozitivne efekte svega toga. To je bilo jedno bolje društvo, iako daleko od komunizma u koji ja verujem. U šta, u koga vi verujete? Ja sam hrišćanski komunista, ali koliko sam u komunizmu daleko od svih lidera koji se zovu komunisti, toliko sam i u hrišćanstvu daleko od svih popova, od svih crkvenih sabora i od svega što je konfesionalno. Odan sam samo Hristu i njegovom učenju o ljubavi i praštanju, njegovoj etici. Ja već sumnjam u Pavla koji je izmislio crkvu kao ovozemaljsku instituciju. Hrist nije nikad to rekao da su nam potrebni biskupi kao što ni Marks nikad nije rekao da su nam potrebni komesari koji imaju pravo da vade pištolj i da pucaju u nečiju glavu. To što danas mladi i talentovani ljudi apstiniraju, to je tragedija. Zamislite koliko generacija mladih i darovitih ljudi je ostalo bez mogućnosti da rade filmove, pozorišne predstave, da slikaju, da pišu, da se bave muzikom. Pojedinac je na neki način obeshrabren i nezainteresovan. Danas je to vidljivije nego juče? Slobodan Jovanović je tridesetih godina prošlog veka rekao čuvenu rečenicu „mi smo narod“, misleći na jugoslovenski, „koji još uvek nije definisao kulturni obrazac“. Nije ni čudo, mi smo jedan nesrećan narod koji je do juče bio pod Turcima, a posle toga pod presijom sebe samoga, koji se sada nalazi u jednom agonijalnom trenutku koga se ja stidim, a stidim što sam uopšte živ, što sam svedok ovakvih dana. Duboko se stidim, jer ovo danas ne zaslužuje participaciju ozbiljnog i živog čoveka. Velika je žrtva tih mladih koji toliko trpe. Pisali ste pune 53 godine u NIN-u kao naš stalni likovni kritičar. Znam da su za vas Petar Lubarda i Mića Popović najveći slikari koje ste poznavali. Koje ste slikare dočekali, prepoznali kao velike? Na samom početku svoga bavljenja kritikom prepoznao sam Rajka Damnjana, Dušana Otaševića, Radomira Reljića, Šejku... To su prvi ljudi o kojima sam pisao i možda nešto malo doprineo njihovoj afirmaciji. NIN je bio vrlo ugledan i prestižan i kada se pojavi tekst u NIN-u o nekome, to je nešto značilo. Bilo je i drugih koje sam prepoznavao kao velike slikare, sve do pojave tzv. nove umetničke prakse, do Raše Todosijevića, Marine Abramović, koji su tada bili avangarda. NJih nisam mogao podržati i imao sam ozbiljan dijalog i ozbiljnu opoziciju sa te strane. Ovih dana će vam biti uručeno jedno lepo priznanje – Stefan Prvovenčani, koje vam dodeljuju Raške duhovne svečanosti. Znam da ste tokom proteklih decenija mnogo učinili za kulturni razvoj Raške? Ne mislim da sam previše zadužio taj kraj. Oženio sam se u Raški i 40 godina letovao u Raški zajedno sa svojom porodicom dok sam je imao. Sada više nema ni moje žene, ni moje ćerke, ostao je samo moj sin koji je moj kolega, nije sineasta, ali je profesor univerziteta. Nisam mogao samo da letujem u Raški, nego sam delovao i kulturno čim se tamo pojavim. Ideja o umetničkoj koloniji u Raški, koja se održava u manastiru Gradac koji je uz samu Rašku, potiče od mene, od pre 30 godina. Održao sam bezbroj filmskih projekcija, gotovo svaki film koji sam napravio prikazivao sam za publiku u Raški. Održao sam i bezbroj predavanja, o filmu, o istoriji umetnosti, o slikarstvu... Priredio sam nekoliko izložbi u gradu koji inače nema likovnu galeriju. Dom armije u Raški je ljubazno prihvatao moje ideje da u njihovim prostorijama pravim izložbe. Najveća izložba koju sam napravio je bila svojevrsna retrospektiva našeg velikog i najvećeg slikara srpskog romantizma – Đure Jakšića. To je sigurno najznačajnija i najveća izložba koja je ikada u istoriji toga grada napravljena u Raški. I sada je došlo vreme, izgleda, da oni koji danas u Raški pomišljaju na kulturu, saberu sećanja na sve to što je trajalo punih pola veka mojih dolazaka u Rašku i delovanja na taj narod. Zahvalan sam ljudima iz Raške, jer ako sam voleo jedan grad, ako sam od srca davao sebe jednom gradu, onda je to Raška. Priznanje koje mi daju primam k srcu i sa nekom toplinom posle gubitaka koje sam preživeo. Suviše sam izgubio da bih se ikad više mogao obradovati, ali osećam zadovoljstvo zbog kojeg kažem ljudima iz Raške - hvala!