Merenje lavljeg repa

Najpre je Vašington rešio da se povuče iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, jer „nije garantovao bezbednost američkog naroda“, zatim su uvedene nove sankcije, odnosno vraćene one koje su po potpisivanju sporazuma povučene, zatim je iranski predsednik Hasan Rohani poručio da je „rat sa Iranom majka svih ratova i da se ne igra lavljim repom“, a američki Donald Tramp odgovorio da bi zbog još jedne ovakve pretnje Iran mogao „pretrpeti posledice kakve je samo nekolicina pretrpela kroz istoriju“. I posle svega, nekoliko dana pre nego što će sankcije stupiti na snagu, Tramp je pozvao Iran na pregovore. Ovakva dinamika iznenadila je čak i Majka Pompea, državnog sekretara, koji je pokušao da izgladi stvar rekavši da pre novih pregovora ipak treba da se ispune neki uslovi, ali teško je bilo ispeglati tako jasnu izjavu – „bez ikakvih uslova“, kako je glasio poziv američkog predsednika. Prvog ponedeljka avgusta na snagu su stupile iste one sankcije koje je, posle dugih pregovora, ukinuo Barak Obama, 2015. godine, planom koji su potpisale i Rusija, Kina, Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Ovo je donekle sličan scenario onome koji je već viđen u slučaju Severne Koreje, kojoj je Tramp prvo pretio, a onda iznenada ponudio pomirenje. Ali Iran nije prihvatio ponudu. „Amerikanci nisu pošteni, a njihova potreba za sankcijama onemogućava bilo kakav vid pregovora“, poručio je Muhamed DŽavad Zarif, šef iranske diplomatije. Od iranske strane već se zahtevalo nemoguće, čuvenih 12 tačaka Majka Pompea, koje je Teheran trebalo da ispuni da bi došlo do dogovora, sadržale su sve što bi američka strana mogla da poželi i ništa od onoga što bi moglo da dovede do ostvarenja tih želja, nikakvo kompromisno rešenje i nikakav prostor za iransku vladu. Bio je to papir sa kog se čitala ne samo nepristojna ponuda, već i priličan jaz između onoga što Pompeo vidi u iranskoj državi i onoga što se u njoj zaista događa. I na tome nije ostalo, postavljeni su uslovi koji nisu ispunjeni, vraćene su sankcije. Sada se opet iz njegovih usta moglo čuti da su iranski predsednik i šef diplomatije „nasilni islamistički revolucionari“, dve reči dovoljne da svakom Amerikancu slede krv - nasilje i islamizam, čime bi se dala opravdati svaka vašingtonska reakcija. Ali, Rohani i Zafir, ti „nasilni islamisti“ u ovoj priči su strana koja pokušava da nađe zajednički jezik, oni su učinili sve da se postigne dogovor i oni su se sporazuma držali. Rohani je da bi to postigao morao mnogo toga da stavi na kocku, tek reizabran, na talasu obećanja da će ovaj sporazum oporaviti ekonomiju, otvoriti nova radna mesta, postaviti zemlju na noge, on je uložio najdragocenije što je imao - svoj ugled. Sada se suočava sa krahom svog plana i besom građana čija su velika očekivanja izneverena. Za iransku vladu neprihvatljivo je da se povlači potpis, da bi se govorilo o novom dogovoru, da se preti uništenjem, da bi se zatim pozivalo na pomirenje, da se optužuje za nasilje, a istovremeno nudi saradnja. Tramp je zato dobio jedini odgovor koji je Rohani mogao da pruži. U sporazumu su učestvovali i Rusija i Kina, daleko pouzdaniji saveznici, a i iz Brisela je stigla poruka da za njih sve ostaje isto, iranska vlada je zato uradila ono što je morala, odbila paralelni sporazum sa jedinom stranom koja je izašla iz zajedničkog dogovora. „Iran nije više ista zemlja, to mogu da kažem“, rekao Tramp koji dan kasnije, tokom Nacionalne konvencije u Misuriju. „I videćemo šta će se dogoditi, ali mi smo spremni da napravimo stvaran dogovor, ne dogovor koji je napravila prethodna administracija, a koji je bio propast.“ Tako se ispostavilo da je veliki problem za ovaj sporazum to što ga je potpisao Barak Obama, a novi predsednik pokušava da „popravi“ sve što je uradio njegov prethodnik, pa i odnose sa Iranom. I to baš onako kako je obećao u predizbornoj kampanji - odustajanjem od sporazuma. Ta se „popravka“ za sada svela na Koreju, na ostalim poljima ona uglavnom donosi urušavanje. Ako se zaista dogodi sve čime je Vašington do sada pretio, onda će se Trampova politika svesti na zahlađenje odnosa sa Briselom, Pekingom, rasturanje sporazuma sa Teheranom. I to pre nego što se završila prva polovina mandata, a to bi bilo previše čak i za Trampa. Pošto je zapretio kompanijama koje sarađuju sa Iranom, da će ostati bez poslova u Americi, na spisak svojih novih neprijatelja stavio je i evropske zemlje, koje taj zahtev ne poštuju. Trgovinski rat koji je doveo do povećanja carina i smanjenja poverenja, već je dosta zategao odnose, a sad su na redu i evropske kompanije koje posluju sa iranskim i koje, ukoliko rade i na američkom tržištu, treba da biraju između zvaničnog sporazuma i želja nove administracije. Bar dok ona ne reši odnose da Iranom. Sankcije koje su stupile na snagu zabranjuju Iranu da koristi američki dolar, pogađa automobilsku i avio-industriju, trgovinu zlatom, gvožđem, ugljem i aluminijumom. U novembru stiže novi paket sankcija koje će ograničiti izvoz iranske nafte, energije i zabraniti finansijske transakcije sa Iranskom centralnom bankom. Sve što je nuklearni sporazum doneo sada se rastura, i to taman kada se činilo da ide nabolje. Beležio se rast od oko pet odsto godišnje, izvoz nafte rastao i dostigao najveći nivo u poslednjih nekoliko godina, američke i evropske kompanije počele da donose ugovore vredne milijarde dolara. Od trenutka kada je najavljeno da se Amerika povlači, sve je krenulo unazad, rijal je od marta pao za više od 50 odsto prema dolaru, inflacija raste, uz to raste cena hrane, a nestašice benzina su sve češće. U julu je izvoz nafte pao za 15 odsto u odnosu na april, samo zato što su najavljene američke sankcije. To je jak udarac za ekonomiju u zemlji koja se guši u korupciji, u kojoj je razlika između zvaničnog kursa i kursa u svoj zoni omogućila onima koji su bliski državnim strukturama da se obogate, a milione gurnula u siromaštvo, i gde su protesti sve češći. Ove godine građani su na ulice izlazili više puta, od vozača kamiona koji su zahtevali niže cene goriva i bolje uslove za rad, preko trgovaca koji su zahtevali regulaciju vrednosti rijala, do protesta u mestima gde je nedostatak vode onemogućio normalan život. Završilo se represijom - ranjavanjem i hapšenjima demonstranata. Iranci su nezadovoljni i protestuju zbog ekonomske krize, ali procene Vašingtona mogu se pokazati kao sasvim netačne kada veruje da bi padom ove vlade na vlast mogla da dođe neka kooperativnija, koja bi garantovala „bezbednost američkom narodu“ i prihvatila nemoguće uslove koji se nude. Protesti bi lako mogli da dovedu na vlast neku drugačiju vladu, moguće i neke tvrđe opcije, koje bi destabilizovale region i bile manje sklone pregovorima. Amerika potcenjuje iransku solidarnost kada je reč o uticajima sa strane posebno iz Vašingtona. Slike iz Iraka i Sirije utisnute su u iransku svest dublje nego što se to vidi iz Bele kuće. Tako bi plan da se uz ekonomske sankcije i podršku američkih saveznika, Izraela, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, saseče iranski uticaj u regionu, mogao da se pokaže kao prilično loš. Da je Teheran umešan u sukob u Siriji, Jemenu i Libanu, da finansira Hezbolah i Hamas, da ima uticaja u Iraku, to nije sporno. Da ga doživljavaju kao pretnju ni to nije sporno, ali sve to odlazi u drugi plan kada se u igru uključi Vašington. Kako je pokazalo istraživanje centra Arab indeks u Dohi, Iran je prvi na listi najopasnijih država samo u Saudijskoj Arabiji i Kuvajtu. Ostali arapski svet rangira ga daleko ispod Izraela i SAD. Oko 79 odsto ispitanika ocenjuje negativno američku politiku prema arapskom regionu, posebno Palestini, Siriji i Iraku. Tako negativan stav naročito je počeo da raste tokom prošle i ove godine. Istovremeno iransku politiku prema arapskim državama negativno je ocenilo oko 64 odsto ispitanika. Teheranu se zamera što je umešan u sukobe u Siriji, Jemenu i Iraku, ali on i dalje spada u arapski svet, koji, prema podacima istraživanja, većina ispitanika, njih 77 odsto, smatra jednim narodom. Pompeo sada optužuje Obamu za naivnost, za sporazum koji je pomogao iranskoj vladi, a zauzvrat nije doneo ništa. Ali nije jasno kako bi ova vlada mogla biti kooperativnija ako se zna da sankcije i pritisci imaju samo jedan cilj - smenu režima. Iran bi se mogao pokazati kao krupan zalogaj. I to na više načina, to je zemlja od 80 miliona stanovnika (60 odsto ispod 30 godina), sa nuklearnim potencijalom koji nikako nije za potcenjivanje, sa podrškom Rusije i Kine, koje se drže sporazuma, a koje ne mogu biti ucenjene američkim pretnjama, sa kontrolom Ormuskog prolaza kojim ide 30 odsto svetskog snabdevanja naftom, najzad i sa iračkim iskustvom koje je pokazalo šta ostane posle promena koje donosi Zapad. Nije bez razloga Trita Parsi, predsednik Nacionalnog iransko- američkog saveta, analizirajući kakve bi posledice doneo mogući sukob sa Teheranom, podsetio na reči koje je svojevremeno izgovorio Mohsen Rezai, bivši komandant Revolucionarne garde: „Iran nikada neće započeti nijedan rat. Ali ako nas SAD napadnu, pretvorićemo region u klanicu za njih. Nema boljeg mesta od Persijskog zaliva da se uništi moć Amerike.“ Možda ta moć ne bi bila uništena, ali da bismo prisustvovali novoj tragediji u kojoj bi stradali svi učesnici, u to nema sumnje.