Kad padne mrak

Sam Aleksandar Vučić svoju posetu Kosovu najavljenu za 9. septembar doveo je u vezu sa simbolikom Gazimestana, odakle je, pre 29 godina, počeo uzlet Slobodana Miloševića – tragičan po Srbiju, pa čak i za njega lično: „Neki su me pitali jutros - Milošević je imao Gazimestan, šta ćeš ti da kažeš, Vučiću, u Mitrovici?“, rekao je predsednik Srbije u standardnom monologu pred novinarima u subotu, tokom posete Kliničkom centru Srbije, i potom odgovorio da će se „svakako, obratiti narodu“, te da već počinje da priprema taj važni govor. A i nije bilo baš neophodno da i sa te adrese dobijemo povod za evociranje najmračnijih uspomena: koliko god se ozbiljni analitičari trudili da pokažu da postoji bezbroj krupnih razloga protiv povlačenja paralele između devedesetih i ovoga u čemu danas živimo, sve je to nedovoljno da se izbegnu neprijatne asocijacije izazvane poplavom događaja i postupaka koji baš liče na one iz krvave decenije raspada Jugoslavije. Pisma i drugi oblici javnog zaklinjanja u blanko podršku Vučiću, uprkos tome što on i sam tvrdi da nema nikakav plan za Kosovo, samo su trenutni šampion u disciplini nuđenja razloga za ocene o sličnosti u metodama vladavine sadašnjeg i nekadašnjeg neprikosnovenog gospodara Srbije. Sutra, možda, stigne nešto novo, još otužnije i još zlokobnije, ali i dalje nedovoljno da stvori kritičnu masu građana spremnu da jasno postavi pitanje – dokle? Da li ste svesni posledica metoda koje koristite i da li vam je potpuno svejedno koliku će cenu ova zemlja platiti zbog vašeg igranja vatrom? Nije baš da do sada nije bilo zastrašivanja kritički nastrojenog dela javnosti, ali se o sadržini pisma iza koga stoji deset „gradonačelnika“ (predsednika opština, tačnije) srpskih opština na Kosovu, može govoriti kao o novom „dometu“: uz „molbu“ Vučiću da ne odustane od „borbe za pravedno, kompromisno i održivo rešenje, koje će značiti bolju budućnost ne samo za Srbe na Kosovu i Metohiji, već i za celokupni srpski narod“, motivisanu spinom o navodnoj Vučićevoj nameri da se povuče iz politike, plasiranim pre desetak dana, funkcioneri Srpske liste upakovali su i najdirektniju pretnju političkim protivnicima predsednika Srbije. Pomenuti su u tom opasnom tekstu Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Sava Janjić i Rada Trajković, ali su tu i „ostali miljenici i poltroni stranih ambasada“: „Ako do rešenja ne dođe zbog štetočinskog delovanja gorepomenutih, mi ćemo biti prinuđeni da ih potražimo u njihovim kućama i vilama i da ih upitamo zašto su to uradili srpskom narodu“, zapretili su verni politički sledbenici potencijalnog kandidata za Nobelovu nagradu za mir. Hajka protiv pomenutih, ali i brojnih drugih kritičara Vučićeve kosovske (i druge) politike, uostalom, ionako se bespoštedno vodi preko kontrolisanih medija i izjava naprednjačkih jurišnika, čime je, u društvu opasno povišene „nacionalne“ temperature, njihova bezbednost ozbiljno ugrožena. U pismu „gradonačelnika“ pretnja je samo otvorenija nego obično, ali poruka je ista – ima da se ćuti i sluša dok Vučić obavlja šta je naumio, o čemu god da je reč. I ona, naravno, važi za sve, ne samo za narečene adresate. I nije bitno što se u kampanji podrške zvaničnoj politici koriste očigledne neistine – poput Vučićeve tvrdnje da „na severu Kosova živi 98 odsto“ tamošnjih Srba. Potpuno falsifikovanje realnosti od strane državnog vrha i kontrolisanih medija, odavno je ustanovljeno kao metod ostvarivanja ciljeva, protiv koga sluđeno društvo nema odgovarajuće odbrambene mehanizme. Glasovi koji upozoravaju na činjenice – poput, u konkretnom slučaju, glasa Save Janjića, odavno odlaze u vetar, a glasnici doživljavaju linč zbog koga se, čini se, potresa samo manjina. Ono što Ivica Dačić naziva „krajem početka“ rešavanja kosovske drame već je dovelo do pojave raznih „futurista“ koji obračunavaju cenu rešavanja odnosno nerešavanja vekovnog teškog problema, ali čini se da u do sada viđenim analizama nije ukalkulisano baš sve što se na tom računu uveliko gomila. I nije, pritom, reč o cehu koji će se, koliko god veliki bio, platiti odjednom, i onda nastaviti dalje: neće ovo biti nikakvo konačno rešenje u smislu da smo završili stogodišnji sukob, upozorava Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku. Konflikt će, kaže, da traje, posebno zato što se ne rešava suštinski. A to se ne radi zato što je, kao jak nacionalni mit, kosovsko pitanje idealno za instrumentalizaciju. „Još od kad je formulisano kao veliko mitološko pitanje, od kraja 19. veka, pitanje Kosova politička elita je koristila s ciljem da dobije poene i pogrešno odgovori na pitanje koje je formulisala Olga Popović Obradović – kolika ili kakva država“, ocenjuje Popović. I za sociologa Jovu Bakića instrumentalizacija kosovskog pitanja, kako ona iz prošlosti, tako i današnja – očekivana je. „Ne treba da zaboravimo da govorimo o mitu a ne o kosovskoj stvarnosti“, kaže Bakić i podseća da je kosovski mit utkan u temelje srpske nacije. „Kao pripadnici srpskog naroda smo u nezgodnoj situaciji jer se udara na temeljne emocije koje su utkane u postojanje nacije. Zato je, za bilo kog političara, lako manipulisati kosovskim pitanjem, jer priličan deo građana `pada` na tu priču“, kaže Bakić, ali dodaje i da “nije mit kriv“, jer ponekad je dobro da vas pokrene ako ste u opoziciji. „Ovde imamo manipulaciju mitom, gde se često iza njega skrivaju mafijaški interesi. Stara je, uostalom, priča da je nacionalizam poslednje utočište hulja“, kaže Bakić. Popović dodaje da, sve dok se nacionalizam suštinski ne razgradi, dok ne dođe do istorijskog poraza nacionalističke politike, kosovsko pitanje će uvek biti zgodno za korišćenje: „Danas Vučić, juče Milošević, sutra neko drugi“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. „Potrebno je da se suštinski normalizuju odnosi između Srba i Albanaca, a to je proces na kome se ne radi ništa, naprotiv. Dokaz su mediji pod kontrolom vlasti koji su prepuni govora mržnje, antialbanske propagande, što je sve direktno upereno protiv normalizacije odnosa“, upozorava Popović uz konstataciju da je na delu „pažljivo gajeno neprijateljstvo“. Sa obe strane, naravno, jer su „balkanski nacionalizmi jedni bez drugih besmisleni“. Popović očekuje da će biti potpisan najavljeni obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa, ali je uveren da on neće zaustaviti konflikt. „Tema Kosova ostaje i dalje, i to je najveća cena koju ćemo platiti, upravo zbog načina na koji vodimo pregovore pod pokroviteljstvom EU“, kaže sagovornik NIN-a. Za njega nema dileme da idemo krupnim koracima ka jačanju sistema lične vlasti odnosno autokratskog sistema. „Sve je podređeno tom cilju – da Vučić vlada što duže i da njegova vlast bude što neograničenija“, kaže. A jedna od cena kojom će on - Vučić - platiti dozvolu da se na unutrašnjem planu ponaša onako kako se ponaša, jeste to što će potpisati nešto što nam ne odgovara, uveren je Popović. On podseća da nevladin sektor odavno upozorava da tako krupna tema ne bi smela da bude predmet pregovora dve – bez obzira na zvanični status – korumpirane države, podložne autokratskim tendencijama, koje onemogućavaju dogovor prihvatljiv obema stranama. Zato i Jovo Bakić kaže da se cena rešavanja kosovskog problema, u vidu sužavanja političkih sloboda, koje je sada teko intenzivirano, zapravo plaća već nekoliko godina. „Sve je to proces koji traje. Potrebno je da imate autoritarnu državu i autoritarnu vlast koja će učiniti ono što moćni činioci u međunarodnoj zajednici zahtevaju. A oni su spremni da zatvore oči pred zatvaranjem političkih sloboda i kršenjem ljudskih prava“, kaže Bakić. Ako je nekome za utehu, on dodaje i da poslednje disciplinovanje članova SNS, koje prepoznaje u optužbama predsednika Izvršnog odbora te stranke Darka Glišića na račun stranačkih kolega za nezahvalnost prema čoveku koji ih je doveo na vlast - pokazuje bazičnu nesigurnost najmoćnijeg čoveka. Jer, zašto bi, inače, one koji bez njega ne bi bili niko i ništa morao da disciplinuje, pita se Bakić. A tamo gde ima straha za opstanak na vlasti, i gde se opstanak na vlasti tretira kao cilj kome je sve podređeno, granice u ponašanju ne postoje. „Nema granice u autokratskim tendencijama“, reći će Popović, uz podsećanje da stezanje može da traje dugo i može suštinski da ide jako duboko. „Autokratska vlast može stalno da se proširuje – što vidimo i na primerima evropskih zemalja – kao što su, recimo, Turska i Rusija, koje za mene jesu Evropa. Vidimo postupke Orbana, dešavanja u Poljskoj, jačanje radikalne desnice u Hrvatskoj...Nažalost, EU nema efikasan odgovor na taj problem“, kaže ovaj sagovornik. Po demokratske procese u društvu svakako nije korisno ni nesnalaženje opozicije čija uloga je upravo u ograničavanju vlasti. Umesto da efikasnim reagovanjem onemogući izlaženje iz okvira pravnih normi, kršenje ljudskih prava i dalje podizanje stepena agresivnosti u društvu, opozicija daje svoj doprinos istim pogubnim tendencijama. Tačnije, rade to njeni delovi - posebno su se, u poslednje vreme, istakli Boško Obradović svojim pozivom oficirima vojske i policije da uhapse Vučića i Milan Stamatović podrškom paravojnom kampu za decu. Po sistemu spojenih sudova, međutim, učinak takvih uzleta uma pripisuje se celoj opoziciji. Zato Popović među veće uspehe režima ubraja navođenje dela opozicije na borbu na njegovom terenu, gde nastoje da pokažu da su veći nacionalisti od njega. A to je, ocenjuje, dokaz neverovatne infantilnosti tog dela opozicije. „Čini mi se da piše u udžbenicima – nikad nacionalizmom protiv lidera koji je ceo svoj život i uspehe zasnovao na tome“, kaže Popović. Bakić, opet, podseća na devedesete - vreme kada je opozicija nastojala da u svakom trenutku govori suprotno od Miloševića. „Sada je slično, bitno da se govori suprotno, ne ulazeći u suštinu“, kaže. A kao posledicu takvog manira vidi gubljenje poverenja ne samo unutar društva, već i u međunarodnoj zajednici. „Ako ste pre šest godina govorili jedno, a sad drugo samo zato što je vlast promenila ploču u odnosu na vreme kad je bila opozicija – gubi se poverenje kod mislećeg dela domaće javnosti, ali i kod međunarodnih činilaca koji bi vam mogli biti saveznici u budućnosti, jer niste verodostojni“, kaže Bakić. Zbog svega ovde pomenutog i mnogo toga što u jedan tekst nije stalo, ali o čemu mali broj medija i dalje ima „petlju“ da piše, jasno je da je Ivica Dačić i te kako u pravu kad kaže da je, suprotno raširenim stavovima o „konačnoj fazi“ rešavanja kosovskog problema, u toku, zapravo – kraj početka (pregovaračkog procesa). I zato je jasno da nema nikakvih osnova za samozavaravanje „samo da ovo prođe, pa ćemo normalno živeti“. Naprotiv - ionako preglomazan, račun će i dalje rasti, dok se (ako se) građani ne probude i ne kažu – dosta, ne možete više tako da nas zamlaćujete i ponižavate.