Radnici u bescenje

Petar A. samo je jedan među hiljadama onih koji su ovdašnji posao zamenili istim ili sličnim u inostranstvu. Nakon godina provedenih u jednom transportnom preduzeću u Beogradu, sa platom koja ni nakon silnih prekovremenih sati rada ne prelazi 50.000 dinara, odlučio se da posao vozača pronađe u Češkoj, gde na sličnom radnom mestu i pod istim uslovima može da zaradi nekoliko puta više. Odluku da ode, kaže, nije doneo lako, a iz Srbije ga nije „oterala“ činjenica da nema zaposlenje, već da mu je posao koji je obavljao godinama postojao samo teži. Uslovi rada su se pogoršavali, između ostalog, i zbog činjenice da je u našoj zemlji sve teže pronaći adekvatne i kvalifikovane vozače, spremne da za tek nekoliko desetina hiljada dinara mesečno sede po ceo dan za volanom. A posledice njihovog odlaska u inostranstvo trpeli su oni koji bi ostajali u firmi, primorani da za istu ili nešto malo veću mesečnu platu rade sve više i više sati. NIN je istraživao koliko su sve učestalije izjave državnih zvaničnika da će se Srbija uskoro suočiti sa neophodnošću da uvozi radnu snagu posledica potrebe za permanentnim hvalisanjem o impresivnim ekonomskim rezultatima ove vlasti, a koliko naša skorija realnost. Kako je moguće da zemlja koja godinama već, uprkos opravdanim kritikama ekonomske struke, vodi politiku subvencionisanja radnih mesta, dovlačeći investitore za rukav ne bi li otvarali fabrike i zapošljavali radnike, ne pitajući za cenu i ne mareći za uslove rada u tim firmama, odjednom počinje da kuka kako će uskoro morati da uvozi radnike iz inostranstva. Da li je u našoj zemlji sada teže naći dobrog radnika ili dobar posao? Stručnjaci sa kojima je NIN razgovarao kažu da je sve očiglednije da je podjednako teško naći i jedno i drugo. Srbija je zemlja sa velikom odlivom, odnosno izvozom radne snage, a približavanjem ili ulaskom u EU, odnosno liberalizacijom tržišta rada, situacija sa odlivom kvalifikovanih radnika će se dodatno pogoršavati. Srbiju ne napuštaju ili je neće napuštati oni bez posla ili nekvalifikovani, već upravo radnici koji zbog svojih kvalifikacija, boljih uslova rada i daleko atraktivnijih zarada lako mogu naći posao u inostranstvu, računajući i zemlje istočne Evrope. Posledica toga biće lošija ponuda na tržištu rada, a moguće i potreba za uvozom radne snage. Ipak, da bi došlo do uvoza radnika u Srbiju, potrebno je da se steknu barem dva uslova, kaže za NIN Mihail Arandarenko, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. „Prvo, potrebno je da zaista postoji nedostatak radnika određenih zanimanja ili da čitavi sektori imaju problem sa nedostatkom radne snage, a drugo, da plate u tim zanimanjima i sektorima budu dovoljno atraktivne da mogu da privuku radnike iz drugih zemalja. Sa porastom zaposlenosti tokom poslednjih pet godina i sa paralelnim opadanjem potencijalne radne snage, nedostatak radne snage zaista postaje primetan u sve više zanimanja“, kaže Arandarenko upozoravajući na činjenicu da naša rezidentna radna snaga opada za 50.000 do 60.000 ljudi godišnje. „To ukazuje na činjenicu da je zaista moguće da nestašice radne snage, koje su još uvek sporadične, uskoro postanu sasvim uobičajene“. Nestašica radne snage, međutim, ne znači automatski da će Srbija lako pronaći radnike u inostranstvu, jer i dalje ostaju isti oni razlozi zbog kojih kvalifikovana domaća radna snaga i napušta posao u zemlji i odlazi u inostranstvo, a to je, na prvom mestu, plata. „Naše neto plate su među najnižima u Evropi i Srbija je zbog toga i dalje relativno neprivlačna kao imigraciona destinacija. S obzirom na prilično konzervativnu ekonomsku politiku kojoj je stabilnost još uvek važnija od rasta, ne verujem da će se to tako brzo promeniti“, kaže naš sagovornik. Odgovarajući na pitanje kako je moguće da zemlja koja i dalje ima prilično visoku stopu nezaposlenosti od 14,8 odsto i nisku stopu zaposlenosti od 47 odsto, istovremeno ima i potrebu da uvozi radnu snagu, Arandarenko kaže: „Činjenica je da je naša stopa zaposlenosti i dalje skromna i da zaostajemo za prosekom EU. Međutim, to je stopa zaposlenosti rezidentnog stanovništva, dok je broj zaposlenih građana (državljana) Srbije, ili onih koji su rođeni u Srbiji, veći za najmanje nekoliko stotina hiljada lica. Mi izvozimo radnu snagu, i koliko njih u svakom trenutku radi u inostranstvu? Zapravo, naša statistika zaposlenosti bi bila prilično povoljnija kada bismo brojali zaposlene građane Srbije, a ne samo rezidente. To vidimo i po statistici doznaka, koje svake godine dodaju našem BDP-u još skoro 10 odsto.“ Migracija, očigledno je, ima i svoje ekonomske mane, kako je pisao čuveni ekonomista Branko Milanović, i uprkos činjenici da „slobodno kretanje radne snage vodi maksimalnom poboljšanju rezultata rada i povećava prihode migranata koji tako postaju najmoćnije sredstvo za smanjenje globalnog siromaštva i nejednakosti“. A te mane Milanović je video i u zemljama koje se suočavaju sa odlivom radne snage. „Te zemlje gube veliki broj lekara, medicinskih sestara, inženjera koji odlaze u bogatije zemlje.“ Da u Srbiji uskoro neće imati ko da leči, jer će oni najbolji otići u inostranstvo, ekonomisti upozoravaju već neko vreme, dok statistika pokazuje da posao na tržištu rada u Srbiji najlakše nađu, pored IT stručnjaka, upravo medicinsko osoblje, lica koja neguju stare osobe, ali i da su deficitarna zanimanja vozači, mesari, varioci, ugostiteljski i građevinski radnici. Građevinci kažu da je odlazak radnika iz ove struke posledica propadanja domaće građevinske industrije, koju su na tržištu zamenile ili strane kompanije ili novoosnovane domaće firme, bez znanja, iskustva, pa i potrebe za kvalifikovanom i stručnom radnom snagom. Zato se baš toj struci dešava da radnici rade na nesigurnim radnim mestima, na crno i za male plate, dok oni stariji i kvalifikovaniji odlaze na strana gradilišta za mesečnu platu od 2.000 i više evra. Bojan Šćepanović iz kompanije Menadžment centar Beograd, koja je pre nekoliko meseci i organizovala konferenciju posvećenu potrebi da se u Srbiju uvozi radna snaga, kaže da se migracija radnika u bogatije zemlje ne može sprečiti niti zaustaviti, ali da Srbija mora raditi na obrazovanju kvalifikovane i stručne radne snage, kako se ne bi suočila sa nedostatkom radnika. On kaže da poslodavci imaju sve veći problem da pronađu kvalitetnu radnu snagu, kao i da pojedini poslodavci u Srbiji moraju tražiti radnike i nekoliko desetina ili stotina kilometara dalje. Navodi primer jedne subotičke firme koja svakodnevno prevozi radnike iz Sombora i okolnih mesta. Šćepanović navodi da su Srbiji sve više potrebni i visokoobrazovani radnici, ali i zanatlije različitih zanimanja, poput kuvara, varilaca, vozača kamiona... Problem sa nedostatkom radne snage u susednoj Hrvatskoj pojačava se svake godine uoči turističke sezone i tokom nje, a u poslednje vreme primetna su i medijska „zapomaganja“ okolnih država, poput Makedonije, BiH ili Albanije, koje kukaju kako im hrvatski poslodavci svakog leta odvuku ugostiteljske radnike, pa oni onda ostanu bez radne snage. Hrvati istovremeno kukaju kako njihovi građani „glavom bez obzira“ napuštaju zemlju u potrazi za bolje plaćenim radnim mestom u inostranstvu, dok Hrvatska ima i visoku stopu nezaposlenosti i nedostatak radne snage. „Povećani odlazak u inostranstvo rezultat je nedostatka dobrih i atraktivnih radnih mesta u zemlji, ali i povećanog prosečnog nivoa obrazovanja koje prirodno kreira i veće aspiracije. Naše plate su niske i stagniraju praktično od početka ove decenije. Odnos između prosečne plate u Austriji i u Srbiji u tekućim evrima blago se povećao između 2012 i 2017. godine i sada je oko pet prema jedan, a taj odnos je još veći u Nemačkoj“, odgovara Mihail Arandarenko. On kaže da su niske zarade i rad na crno posledica pogrešno postavljenog sistema oporezivanja rada, koji je kod nas uveden još 2001. i jedan je od ključnih uzroka teškog stanja na tržištu rada. „Neki sektori koji se oslanjaju na sezonske radnike uvek su skloniji da imaju više zaposlenih na crno. Ali ključan podsticaj kod nas potiče od veoma visokog opterećenja niskih plata porezima i doprinosima, odnosno nepostojanje progresivnog oporezivanje rada“, kaže ovaj sagovornik NIN-a, uz upozorenje da bi prvo trebalo da porastu plate, da bi Srbija mogla da privuče radnu snagu iz siromašnijih zemalja. „Uvoz radne snage stabilizuje plate, svakako ne vodi do njihovog rasta. To je put koji su prošle Poljska, Češka i Slovačka. Međutim, da bi taj inicijalni rast plata, koji ne samo što je izvodljiv nego je i poželjan, bio održiv sa stanovišta konkurentnosti (što je važno poslodavcima) i pravičnosti i isplativosti rada (što je važno zaposlenima), potrebno je temeljno reformisati ceo sistem poreza, doprinosa i transfera. Drugim rečima, za zaposlene sa nižim platama neto zarade trebalo bi da porastu u većem procentu u odnosu na ukupne troškove plata koje snose njihovi poslodavci“, kaže on. I dok neki stručnjaci navode da postoji permanentna neusklađenost obrazovnog sistema i potreba na tržištu rada, pa i potreba za dualnim obrazovanjem, što podržava i Bojan Šćepanović, pojedini ekonomisti veruju da nije problem u lošem obrazovanju, već u kreatorima ekonomske i obrazovne politike. U lošoj ekonomiji, svako ulaganje u obrazovanje isto je što i ulaganje u odliv mozgova, jer će nakon stečenog znanja najbolji opet otići tamo gde su uslovi rada bolji, a plate neuporedivo veće. Tako, komentarišući hrvatski problem sa odlivom radnika i potrebom za uvozom, tamošnji ekonomista LJubo Jurčić kaže da uvoz radne snage ne sme biti hrvatsko rešenje, jer se tako samo zamagljuje stvarni problem, a to je nesposobnost hrvatske države da kreira politiku koja može da odgovori na pitanje šta će i gde raditi hrvatski građani. Recept je, očigledno, i na Srbiju potpuno primenjiv.