Pouke neshvaćenog bunta

Nije teško identifikovati momente koji su ključno doprineli sad već dugogodišnjem usponu populističke desnice u Evropi. Prvi takav trenutak bio je svetska ekonomska kriza koja je izbila 2008; drugi - migrantska kriza 2015. godine. Ti događaji, ipak, sami po sebi nisu i razlog zbog koga je do uspona došlo, već samo agens njegovog rasta. Drugim rečima, do tog uzleta - koji je zasad tek ponegde doveo i do ulaska radikalno desnih partija u vlast, ali je, suštinski bitnije, skoro svuda uticao na radikalizaciju političkog diskursa i njegovo upadljivo pomeranje udesno - došlo bi i ovako i onako. Pomenute krize su samo učinile da taj rast bude brži, time i šokantniji za sve one koji su verovali da je Evropa svoju mračnu prošlost jednom i za svagda ostavila za sobom; te da je traumatično iskustvo plemenskih ratova na Balkanu devedesetih godina dovoljno sveže podsećanje na to do kakvih ekstrema mogu da vode na etničkom principu i mitskim konstruktima utemeljene politike. U pitanju je, dakle, dugotrajan proces koji je otpočeo kudikamo pre ovih velikih šokova, ali čiji se efekti sada vide mnogo jasnije nego ranije - jer su i protivrečnosti koje su ih proizvele u međuvremenu postale mnogo ogoljenije. Jedno istraživanje agencije Blumberg s kraja prošle godine pokazalo je tako da je podrška partijama radikalne desnice u Evropi danas veća nego ikad u poslednje tri decenije. Na uzorku od 22 evropske zemlje, partije ove orijentacije su, računajući samo poslednje izbore održane u svakoj od njih zaključno s 2017, osvajale u proseku 16 odsto glasova, u poređenju s 11 odsto 2007, ili samo pet odsto 1997. Trend je vidljiv i na izborima za Evropski parlament - partije krajnje desnice su 2014. na njima osvojile 15 procenata glasova, u poređenju s pet odsto 2009. i tek tri odsto 1999. U analizi prikupljenih podataka Blumberg je objašnjenje za ovakav prodor krajnje desnice sažeo u telegrafsko nabrajanje tema na kojima ove stranke insistiraju - tema koje su u međuvremenu ušle u mejnstrim političke debate u većini evropskih zemalja: „Nekontrolisana migracija. Nacionalni suverenitet. Globalizacija. Smanjenje broja radnih mesta u proizvodnom sektoru. Korumpirane elite. Rastuća nejednakost prihoda“. Dakle, sve odreda problemi stariji i od svetske ekonomske krize (koja je, uostalom, odavno okončana) i od migrantske krize (koja je, iako ima potencijal da ponovo eskalira, takođe odavno stavljena pod kontrolu). Ako bi se i ovako lapidarna lista dalje redukovala, na njoj bi na kraju verovatno ostale globalizacija sa svim njenim mnogostrukim posledicama i rastuća nejednakost kao dominantni faktori uticaja na uspon desnog populizma. Ali to ne znači da objašnjenje za rast popularnosti krajnje desnice leži isključivo u ekonomskoj sferi. U prvo vreme po izbijanju globalne krize mnogi analitičari su verovali da je rast desnog populizma prvenstveno posledica loše ekonomske klime. Oni su se - kako u tekstu u martu objavljenom na sajtu Brukings instituta piše Vilijam Galston - nadali da će, kako se bude izlazilo iz krize, slabiti i izazov u vidu populizma. Ali i kada je ekonomski oporavak Evrope uzeo maha, a nezaposlenost počela da pada, uzlet populizma se nastavio. „Sada je već evidentno da populizam snagu crpi iz otpora javnosti prema masovnoj imigraciji, kulturnoj liberalizaciji i onome što se percipira kao odricanje od nacionalnog suvereniteta u korist udaljenih i otuđenih međunarodnih tela. Da su ekonomski argumenti bili ti koji su odlučivali o bregzitu, Velika Britanija bi ostala u EU. Da je ekonomski rast bio od presudnog značaja u Poljskoj, koja je u periodu od 1989. do 2015. beležila najveći privredni rast u Evropi, populistička stranka Pravo i pravda nikad ne bi postala dominantna politička snaga u zemlji“, ukazuje Galston. Sledeći njegovu nit, moglo bi se reći i kako bi, da je zaista stvar samo u nespornim ekonomskim razlozima za nezadovoljstvo širokih narodnih slojeva (a pre svega u relativnom, pa i realnom propadanju radničke i srednje klase, nasuprot neprestano rastućem, u sve većem broju slučajeva i ekstremnom bogatstvu političkih, poslovnih i kulturnih elita), valjda uzlet doživeo i levi populizam - ali to, s par izuzetaka koji su to brzo prestali da budu (vidi primer grčke Sirize), očigledno nije slučaj. Kao što u avgustovskom članku za akademski blog Londonske škole ekonomije pišu Valerio Bruno i DŽejms Dauns, radikalna desnica na izborima od 2008. skoro redovno prolazi bolje od radikalne levice. Zašto? Zato što uspeva da ponudi jasniju poruku biračima kada su u pitanju ključna pitanja poput imigracije. Pritom je uočljivo i da radikalno desne partije najviše rastu ne toliko na račun partija desnog centra (mada i njima itekako zadiru u biračko telo, ma koliko one same preuzimale retoriku i praksu ekstremne desnice), već pre svega na štetu stranaka levog centra, koje nastavljaju da gube glasove - dok krajnja levica, mada izolovano posmatrano ne prolazi tako loše, beleži daleko slabije rezultate u odnosu na radikalnu desnicu. „Kojim faktorima se može objasniti izborni uspeh partija krajnje desnice u periodu nakon globalne ekonomske krize? Prvo, strategija partija radikalne desnice obično je jednostavna i jasna, s fokusom na pitanja poput migracije i nastojanjem da se ona direktno povežu s generalnom klimom nezadovoljstva Evropskom unijom. Drugo, radikalna desnica ima mnogo širu biračku bazu koju može da cilja ovim narativom nego što je imaju levičarske partije. Skorašnja istraživanja pokazuju da partije radikalne desnice imaju sposobnost da birače iz redova radničke klase odvuku od stranaka levog centra i privuku sebi, prvenstveno zahvaljujući efikasnoj upotrebi imigrantskog pitanja“, pišu Bruno i Dauns. „Jednostavnost i jasnoća poruke koju šalje radikalna desnica ključni je deo njenog uspeha. (...) Kapitalizovanje na široko rasprostranjenim strahovima (...) suštinski je element narativa krajnje desnice. A pristupačnost ove poruke je (...) jedna od najvažnijih razlika u pristupu između krajnje desnice i radikalne levice“, dodaju oni. Odavno je, na kraju krajeva, konstatovano da - osim što opšta socio-ekonomska i politička klima obezbeđuje idealne uslove za bujanje desnog populizma - nešto duboko nije u redu s partijama na progresivnoj strani političkog spektra, i da su njihove slabosti (a ponajpre arogancija) u ogromnoj meri odgovorne za tekuću transformaciju političkog pejzaža u Evropi. „Pre nego što budu mogle da se nadaju da će ponovo zadobiti podršku birača, progresivne partije moraju da preispitaju svoju misiju i svrhu. Da bi to učinile, potrebno je da izvuku pouku iz populističkih protesta koji su ih svrgli s vlasti - ne tako što će kopirati njihovu ksenofobiju i militantni nacionalizam, već ozbiljno uzimajući u obzir legitimno nezadovoljstvo koje je svoju manifestaciju našlo u ovim pojavama“, konstatovao je u majskom tekstu za britanski nedeljnik NJu stejtsmen Majkl Sandel, profesor političke filozofije na Harvardu. „Problem nije samo u stagnantnim zaradama i gubitku radnih mesta; reč je i o gubitku društvenog statusa. Nije reč samo o odsustvu fer pleja; reč je i o osećanju poniženosti.“ Da li su evropske liberalne elite još u stanju da to shvate?