LJubav, smrt i šarene gaće

Još od vremena kad je napušten princip mimezisa u umetnosti, već su mudriji antički Grci smatrali da se i oponašanjem prirode zapravo kreira stvarnost, lično se prožima sa delima i odskaču oni koji su uspeli da u reprodukovano udahnu život. Tek je u savremenom stvaralaštvu ovo bitno, pa čak i fotografija kao zaustavljeni trenutak, obiluje intimom autora. Iz emotivnih razloga poseže se i za konceptom, iz „ja“ se kreće i kada se angažovanim žanrom razračunava sa politikom. Posmatrača takođe najviše dira rad u kom nešto svoje prepoznaje, a bez te veze umetnost i ne postoji, kako tvrde savremeni teoretičari. Katkad i ne razumemo „šta je umetnik hteo da kaže“, a opet stojimo pred delom trepereći od uzbuđenja. Budući da sam kontekst utisak čini snažnijim, poželimo da saznamo šta je autor mislio i osećao dok je stvarao. Fenomen korelacije između tog duboko unutrašnjeg i iskazanog umetničkim jezikom, NIN je promatrao kroz osobenu poetiku tri mlade a već priznate umetnice, po krajnje subjektivnom kriterijumu. Jer, kako drugačije prići umetnosti osim vlastitim srcem i raciom? Stoga bi neko za performanse Ivane Ranisavljević, po vokaciji slikarke, rekao da su drastični, često brutalni prema sopstvenom telu, a ona samo govori o ljubavi, i kad je izraz prividno drugačiji. Pokret je Ranisavljevićevu odmalena privlačio, pa je na jednoj Jalovičkoj koloniji spontano iznedrila prve plesne izvedbe, da bi se tokom tromesečnog projekta Bauštel Balkan Templ (2015) okušala u filozofskom, konceptualnom pristupu performansu. Jedini zahtev organizatora bio je da performativni radovi učesnika iz Beograda, Ciriha i Prištine ne traju kraće od šest časova. Promišljanje je najduži deo procesa, iako se inspiracija rađa naizgled u trenu: Ivana je osmislila performans „Volim te. Žao mi je. Molim te, oprosti mi. Hvala ti“ nekoliko dana pre samog događaja u Narodnoj biblioteci Prištine. „Inicirala me je vest da mi je majka doživela težak srčani udar, i svest da je možda neću naći živu kad se vratim kući, te da neću stići da joj iskažem duboku ljubav, mimikriranu konfliktima“, kaže ova umetnica. Kako to često biva, istovremeno se zaljubila u kolegu iz grupe, poreklom sa Kosova, islamske veroispovesti. NJihova veza ne bi bila dobro prihvaćena, razmišljala je, budući da potiču iz zavađenih sredina, zbog čega je ljubljenom osećanja sakrila. Sve potisnuto rezultiralo je „radikalnim“ nastupom urezivanja reči havajske molitve Ho’oponopono na kožu sopstvenog torzoa. „Iste sam reči izgovarala kontinuirano na engleskom jeziku, a krvlju iz rana htela da ispisujem na srpskom po ovčijoj koži ispred sebe“, objašnjava. Krvi nije bilo dovoljno za zapis, ovčija koža je ostala tabula raza, ali sam prizor dovoljno rečit. NJime je autorka, zapravo, vidala rane nacionalnih animoziteta, kao i arhetipskog sukoba majke i ćerke. „Ništa drugo ne bi bilo tako živo i snažno“, uverena je. Ideju za performans „Am I?“ Ranisavljevićeva je dobila nakon iskustva volontiranja u azilantskom centru pokraj beogradske autobuske stanice. Patnje migranata, njihov žal za domom navele su je da razmišlja o iskonskoj slobodi čoveka, pa je na Kalemegdanu čitala Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, član po član, ali iz obrnute slike u ogledalu, što je činilo da pročitano izgubi smisao. Da zvuči kao zamuckivanje, kako se ta povelja, videla je, i sprovodi. Tokom tog nemuštog kazivanja, postepeno je sebi zašivala usta. Time je htela da istakne mirenje sa nemoći dosezanja slobode, zbog propagande i licemerja političara, kao i posledičnu bespomoćnost nas samih u mreži odstupanja od zakona. U Frauminster crkvi, u Cirihu, tokom šestočasovnog performansa, nekoliko puta je otvarala vene, i dok je krv isticala, čitala je stihove Čarlsa Bukovskog Genije mase, kritiku mediokritetstva koje teži da uništi svakog što štrči. Na svoje pripadništvo masi ukazivala je rečenicom „ I’m the average human“, ističući i da, tako prosečna, ima pravo na snove i sopstvene stavove. „Umetnost je moja religija, verujem u njenu snagu transformacije, ne samo individualne već opšte, njen sam očevidac i iskušenik. Momenti iskrenog stvaralačkog čina oslobođeni su ega, sujete i drugih poriva, deo su strasti, ali one životne, i kao takvi utiču na sve, menjaju i uzdižu ljudski duh“, Ranisavljevićeva želi da tako „misli, veruje i živi“. Ona je duhovni nomad, i ne zna gde će je sutra zateći, ali će svuda sebe „poneti“. Aleksandriju Ajduković, nagrađivanu fotografkinju, sudbina je u jednom trenutku spustila u ulogu foto-reporterke u jednim dnevnim novinama, već uveliko tabloidnog karaktera. Stoga joj je i izbor tema bio sužen na estradu i crnu hroniku, jer nije imala afiniteta prema u politici isturenim likovima. Ni estrada joj nije legla, ali joj je fotografisanje mesta nesreća i zločina, kao i preminulih, delovalo esencijalno životno. „Zvuči bizarno, ali je zapravo prirodno, kao i reakcije prolaznika u tim prilikama, za koje se život nastavlja bez obzira na to čemu su svedočili“, kaže Aleksandrija. Sa umetničkim bekgraundom, normalnim joj se činilo i da razmišlja o artističkim intervencijama u strogo poslovnim zadacima, bila to druga vrsta kamere što beleži pokrete, bilo poziranje kolegi uz režiranje kadra, ili izrada „selfija“, kako se, u stvari, „oslobađala tenzije“. Dugo je nosila i haljinu u gepeku službenog vozila, ali, kako su joj obaveze nalagale da materijal brzo ispostavi, nije bilo vremena „za takve egzibicije“. Prestanak angažmana u datom listu nije je osujetio da u istom pravcu kontemplira. Uz sitne nadoknade novinaru Aloa, dobijala je nadalje željene informacije, ili bi sedela u redakciji i slušala „motorolu“, izlazeći na teren sa ekipom. Iz toga je nastao ciklus Mesto zločina izlagan u „Galeriji 73“ na Banovom brdu, i docnije u internet galeriji portala Vajs. Ka seriji fotografija izbeglica sa Kosova, ili „interno raseljenih lica“ smeštenih u prihvatnim centrima više od decenije nakon progona, uputila je druga vrsta logike i emocija. I sama prinuđena da ode iz Osijeka uoči Oluje, dugo joj je bila mrska konzumeristička filozofija. Tek je mnogo kasnije naučila, ili se prisetila da „šoping“ rekreira, te je ovo fiktivno upriličila tim ženama sa kojima je delila iskustvo izbeglištva. Slikala ih je u salonima ekskluzivnog nameštaja. I, one su rado pozirale, dobivši krakotrajno utisak udobne skućenosti, a ne prestavši da simbolišu otuđenost, „egzistencijalno autsajderstvo“, kako fenomen definiše Edvard Relf. Modele za ulične portrete ona je opuštala pitanjem „gde se oblače“, a odgovori otkrivali mnogo više od imena prodavnica, referišući na ekonomski status upitanog, njegov odnos prema novcu, oblačenju, dojmu koji želi da izazove garderobom. Slično je radila i na svadbama, i na Ibarskoj magistrali, što je rezultovalo prizorima moćnijim od dokumentarnih. Prožetim obostranim emocijama fotografa i fotografisanog. Za Ivanu Ivković, slikarku koja se često bavi prostornim instalacijama poput Spavaonice, predstavljene na Oktobarskom salonu mnoštvom ćilima, egzotičnih saksijskih biljaka i minimalno obučenih mladića-spavača, u interakciji sa posmatračima „sve u sebi počinje i tu se završava“. „Ponekad pomislim da sam egocentrična“, Ivkovićeva priznaje da joj povremeno bude i „previše intime“, ali onda shvati da je to legitiman način istraživanja i saznavanja. Kao što je obraćanje u prvom licu validan način umetničkog komuniciranja. Na poziv Dejvida Eliota, kustosa tog 56. Oktobarskog salona pod nazivom LJubavni zanos, poželela je da uključi ljude u svoju sajt-specifik postavku, ali i da proveri mušku zonu komfora, pogotovo u odnosu na činjenicu da angažovani mladići nisu bili ni modeli, ni performeri. Zgrada bivše Vojne akademije (Muzej grada Beograda) poslužila joj je za preispitivanje pojma moći i poretka. Ishod je zatekao, reakcija publike bila je „kao u ogledalu“. Posetioci Salona su kroz odnos sa spavačima izrazili sopstvenu ranjivost, potrebu za nežnošću, ili bi se krili iza komentara o „iritantnosti šarenih kineskih gaća“ na skoro pa nagim muškim ležećim telima. Opuštenost pozvanih mladića govorila je o poverenju prema autorki, o koraku dalje iz sebe, a zahvaljujući umetnosti. Spavaonica je povukla Babilon d grejt, instaliran u Galeriji Laufer/Eugester na Dorćolu, gde je konfrontirala žensku čežnju prema muškarcima, upisanu u njihov DNK, i međusobne heteropolne česte nesporazume, takođe „kodirane“. U ambijentu punom građevinskih skela i opet polunagih muških tela, promatranih iz donjeg rakursa, publika je kontemplirala i erotičnost. Svako je prodro do suštine muško-ženskih relacija na način i po meri svoje prirode, iniciran viđenim. Intervencije u prostoru Ivane Ivković proizlaze iz njenih crteža, nekad i tapiserija, jedno se sa drugim prožima, prvo oživljava ono drugo, pa stanje postaje opipljivo, jasnije no kad smo njime obuzeti. NJene scene su i antiscene, i nema granice između poprišta događaja i publike. Kroz takav rad Ivana sazreva, premda „to sa učenjem ide sporo i traljavo, ali se opet kreće, negde se izvan sebe i date situacije uspostavlja razumevanje“, što je težak i dugotrajan proces. Rezultat intimističkog pristupa stvaranju jeste kognitivno-emotivni rast autora, sa tendencijom da se odrazi na bihejvioralnom. Za posmatrača, razvitak teče na još dubljem planu, pa ne znamo zašto pred nekom slikom stojimo uplakani, zašto nas neka skulptura „radi“ dugo nakon što smo je videli, zašto nam slično čine pojedini performans ili instalacija... Sve dok mozak to ne obradi. I ugradi u ličnost.