Zašto kažeš Ustav a misliš na vlast

Završna faza rešavanja kosovsko-metohijskog problema pokazaće da je predsednik Srbije i njen apsolutni lider u poslednjih šest godina po tom pitanju manje nedosledan u odnosu na druge koji se daju izmeriti. Lep život kakav penzioner može da živi samo ako prima manju penziju nego što mu je određena - mračna je bajka, kao i mnoge druge iz domena kojim nas lider naprednjaka vodi do ostvarenja (uvek zamalo dosanjanog) sna, ali po pitanju Kosova i Metohije, iznenadićete se, malo je bajke i puno mraka u njegovim rečima od prvog trenutka. Još kao radikal Vučić je smatrao da je vlast „izdala i predala KiM“ dogovorom o misiji Euleks, potom je bio protiv zahteva za savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o jednostranoj deklaraciji o nezavisnosti Kosova, a ta dva čina i danas uzima kao osnovne krivce za srpske nedaće. Kao zamenik predsednika SNS nudio je Demokratskoj stranci učešće u svepolitičkom razgovoru o KiM, koji je godinama kasnije pokrenuo u formi unutrašnjeg dijaloga. Poslednja principijelnost je možda i najbolji primer da se ilustruje razvoj doslednosti koji je, nekim čudom, ipak, iskopao ogroman jaz između obećanja i realnosti. „Dobro je da su se ljudi otvorili da govore šta misle. A onda ćemo svi zajedno da sednemo i da s građanima razgovaramo, da vidimo šta je to što je realno, šta je to što je moguće, a šta je ono što ne možemo i ne smemo da izgubimo nikako“, poručio je jula 2017, pre početka unutrašnjeg dijaloga koji je najavio kao istorijsku prekretnicu u demokratiji Srbije. Kazao je i da je debata za sve dobra, bez obzira na rezultat. „Želim da Srbija krene novim putem i da otvoreno i pošteno razgovaramo o rešenju za Kosovo“. Svega godinu dana kasnije, Ivica Dačić je saopštio da u dijalogu nije bilo „drugih ideja“, a Vučić nastavio da grdi sve one koji žrtvuju budućnost za mitove, insistiraju na zamrznutom konfliktu - što je, po svemu sudeći, bila najzastupljenija ideja među učesnicima. „Ukoliko ne budemo imali snage da promenimo Ustav, a u ovom trenutku izleda da nemamo dovoljno snage, onda će i naš evropski put da bude zaustavljen. Oni koji hoće da ga menjaju, oni bi u stvari da Srbija nestane s Kosova, a oni koji neće da ga menjaju, oni bi da sve ostane kao što je danas. U tom začaranom krugu vi ne možete da pronađete rešenje“, sročio je nedavno. Prevelika je to razlika u odnosu na odgovor koji je 2009. dao na pitanje šta bi on tražio u pregovorima i kako bi odgovorio na pritiske Zapada da je na vlasti: „Da se poštuje Ustav, kojim je tačno ograničena teritorija Srbije. U tim okvirima Vlada treba da pokaže fleksibilnost i da razgovara možda i o nekim ustupcima, ali i o ustupcima za Srbe… Imaćete uvek podršku pojedinih stranaka u Beogradu, ali nećete imati podršku četiri petine građana da se Kosovo otme od naše zemlje“. Štaviše, tvrdio je da će se „umešnost naših političara u budućnosti ogledati u tome da istovremenom sačuvamo i teritoriju i Ustav, ali i da ne urušimo naš evropski put. Mi imamo Ustav Srbije, u kome sve jasno piše. I ne znam zašto se utrkuju ko će pre da poveže pitanje Kosova i Metohije i članstvo Srbije u EU, kad to niko u Uniji od nas ne traži… Srbija jasno mora da stavi do znanja svima da želi članstvo u EU, ali samo kao celovita država. Ako ikada bude postavljen uslov da samo neki deo naše zemlje bude primljen, mi ćemo reći - ne, hvala. Imamo jednu otadžbinu i s njom nema trgovine“. Poslednje obećanje da će narod odlučivati na referendumu podsetilo je na prethodno pozivanje na referendum kad je bilo gusto, aprila 2013. Neposredno pre potpisivanja Briselskog sporazuma Vučić je s Hašimom Tačijom navodno bio u verbalnom sukobu u belgijskoj prestonici, ponudio je tadašnjem premijeru Dačiću ostavku (koju je ovaj odbio), bio je izložen pretnjama, „hodao po tankoj žici“, životario između „čekića i nakovnja“, a onda zapretio u odgovoru na kritike: „Vlast je spremna za referendum o sporazumu iz Brisela, ali da moramo da se obavežemo da će nakon njega prihvatiti odgovor većine“, kazao je posle teških razgovora sa Srbima sa severa čiji stavovi su se ispostavili tvrđim od očekivanih. „Prihvatam održavanje referenduma sa pitanjem `Da li ste za briselski sporazum ili ne`, ali rekao sam Srbima sa severa Kosova da se ne igraju s nama i da nam ne postavljaju zahteve da pitanje bude nešto što vređa inteligenciju, kao na primer, `Da li ste za to da Kosovo bude u Srbiji`. Ako odgovor na referendumu bude negativan, to znači da nema više Vlade“. Tad je, podsećamo, manje suptilan bio Milovan Drecun upozorišvi na pogrom i katastrofalne posledice suprotstavimo li se Zapadu, a još manje tadašnji direktor Kancelarije za KiM Aleksandar Vulin podsetivši Srbe koji su se pobunili da od Srbije dobijaju jednu i po platu. Vulin je u direktnom programu RTS-a u danu potpisivanja Briselskog sporazuma, a navodno iz moralne obaveze prema kosovskim Srbima podneo ostavku na to mesto i ubrzo postao - ministar za KiM. U mudrom izbegavanju teških reči Vučiću su nesebično pomagali saradnici na kosovskom pitanju Dačić i Vulin, Marko Đurić i Drecun, u početku i rusofil Tomislav Nikolić, a posle i tehnofil zapadne provinijencije Ana Brnabić. Saradnike je pacifikovao tako da uvek ostaje faktor mira i stabilnosti, a nikada kukavica koja se povlači. Čak i sad, kad je otvoreno ponudio razgraničenje (što znači i priznanje makar dela nezavisnog Kosova) Dačić i Ana Brnabić će javnosti objasniti umesto njega da „niko u enklavama više ne veruje da živi u Srbiji“, to jest „da je Kosovo bilo Srbija“. A Vulin će izazivati razumevanje: „Uvek kad se predsednik Vučić suprotstavi nekim neprihvatljivim zahtevima kad je reč o KiM, a to radi stalno, imaće ovakve (uvek neke, prim. aut.) napade“. Nedostatak otvorenosti u kosovskom procesu Vučić je iz opozicije opisao kao „nagađanje naroda kao da je slepi miš“, a onda je nonšalantno objavio da su razgovori o platformi potonjeg predsednika Nikolića - državna tajna. Tvrdio je da vlast u Srbiji nema rešenje za KiM i da čeka da se slomi otpor srpskog naroda. I to ovim proročkim rečima: „Ja ću vam saopštiti šta će njihov (DS – prim. a.) plan da bude, šta će da izvedu na kraju. Oni će nam saopštiti kao strašan uspeh, kao veličanstven uspeh i izvanrednu pobedu Borisa Tadića i naše diplomatije to što sada inače imamo u rukama. Pre dve godine smo imali i više u rukama, i u vreme vlade g. Koštunice smo imali još više u rukama, pa nismo iskoristili. Sad imamo u rukama ovo o čemu je govorio g. Mićunović. Oni nama nude kao državi taj specijalni status za sever Kosova, vertikalnu vezu sa Beogradom. Reći će: `Imaćete punu kontrolu nad finansiranjem severa, imaćete šta god hoćete, ali će morati da ostane u državi Kosovo. Uzmi ili ostavi… Ispostavilo se da se moralo navikavati i da će ljudi sada lakše da prihvate realnost. Znači, neko priznaje da su smišljeno lagali narod, sve vreme su znali i samo kupovali vreme, da bi narod lakše progutao realnost.“ Tada je smatrao da politiku prema južnoj pokrajini treba da utvrdi Skupština Srbije kako se ona ne bi „vodila iz kabineta predsednika Republike. „Šta su radili, o čemu su razgovorali i kada ćemo imati sednicu parlamenta da konačno objasne šta je državna politika. Danas niko, pa ni oni ne znaju šta je državna i nacionalna politika“, govorio je Vučić 2010. Naročito i opravdanu ljutnju za netransparentnost je tada u Vučiću izazvalo podnošenje misteriozne Rezolucije o KiM Savetu bezbednosti UN: „SNS traži od Vlade i državnog vrha da građanima Srbije jasno predoče korake i poteze koje će država preduzeti u septembru, posle odluke Generalne skupštine UN o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, pogotovu ako ta odluka ne bude bila u korist naše zemlje. Zbog čega se ćuti o stvarima koje predstavljaju nacionalni interes i državni prioritet? U Srbiji niko ne zna šta piše u rezoluciji, niko ne zna šta će da bude izbrisano, šta će biti napisano i kakav će rezultat da bude“, požalio se. Krenemo li redom, od 2008. kada se kod Tomislava Nikolića i Vučića rađa ideja o ponovnom dolasku na vlast, praćena konačnim uvažavanjem koje im Zapad, možda i prvi put ukazuje, dva lidera novoosnovane SNS podelila su uloge tako da predsednik naprednjaka ostaje na braniku otadžbine, a njegov zamenik ublažava retoriku insistirajući na evropskom putu i mirnom razgovoru pre svega. Za obojicu Kosovo je bilo „srce Srbije“, ali samo Nikolić je čak i ratom pretio ukoliko se Kosovu omogući ulazak u međunarodne organizacije. Svega jednom, prilikom posete DŽozefa Bajdena Beogradu, maja 2009, Vučić se drznuo na korak dalje: „Voleo bih da je Tadić pomenuo Republiku Srpsku i nužnost njenog opstanka, ali nije. Isto tako, voleo bih da je zatražio čvrste garancije da se više neće vršiti pritisak na zemlje koje nisu priznale Kosovo.“ Kad dođe na vlast obećao je da će SNS otvoreno reći građanima kako stvari stoje, a sad kad je razgraničenje izgovoreno, valja se podsetiti da je u svojim prvim danima naprednjačke karijere, a naročito nakon prvih ozbiljnijih pobeda, na lokalnim izborima u Vrbasu i beogradskim opštinama Voždovcu i u Zemunu, svega godinu dana od osnivanja, 2009, prostim prelaskom iz radikala u naprednjake, SNS dobio većinu i u kosovskim opštinama, pretičući i DSS. To znači da je ta stranka na vlasti na KiM skoro celu deceniju, a da je republičku formirala sa SPS-om, dotadašnjim koalicionim partnerom DS-a, koji je onomad predložio podelu KiM. Reagujući na Dačićev predlog, Vučić ga je 2008. optužio za kršenje Ustava. „Čuo je za tu ideju gde i Borislav Stefanović, pa sad njih dvojica zajedno puštaju probne balone, dok sa tim konačno ne izađe i veliki gazda Tadić. Dačić misli da je važnije da o tome govori za prištinske medije, nego da se o tome raspravlja u Skupštini Srbije… Kako zamenik predsednika Vlade može da ruši Ustav svoje zemlje? Kako očekuje da poštujemo zakone kad on ne poštuje najviši pravni akt Srbije? Baš me zanima kako će to da traži podelu... SNS je za poštovanje Ustava Srbije u kome nigde nema reči o podeli Kosova“, poručio je Vučić. NJegova koleginica Jorgovanka Tabaković, aktuelna guvernerka NBS, bila je tada još slikovitija: „Organizam može da funkcioniše samo kao celina i ne postoje razlozi zbog čega bi za Srbiju bila važnija Mitrovica od mog Vučitrna, koji je južno od Ibra. To je isto kao da dešnjak kaže da mu ne treba leva ruka“, rekla je Tabaković i dodala da ta vrsta secesije, kao i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova takođe nema utemeljenje u međunarodnom pravu. Svi oni koji danas to tvrde su „puki huškači protiv vlasti“. Zarad istine treba imati na umu da je i sam Vučić bio mnogo puta razočaran u evropske partnere, tek po dolasku na vlast. Ranije je tvrdio da je od svih evropskih i zapadnih zvaničnika čuo jasan stav - od Srbije niko neće tražiti da prizna Kosovo, a 2017. i nekoliko puta pre se iznenadio: „Prilično sam obeshrabren kad je reč o šansama za uspeh razgovora u Briselu zbog izjava koje stižu iz Prištine oko crtanja granica između Srbije i Kosova, podeli pokrajine, oduzimanju Sandžaka... Čuo sam se sa ljudima u Briselu i rekao im: ako su to stavovi Albanaca, da ne gubimo vreme, da ne dolazim… Ako mislite da postoji batina kojom možete da me naterate da slušam i služim Haradinajevim i Hodžajevim izjavama, nemojte da me zovete. Pogrešnog čoveka ste našli za pritiske.“ Ali, avaj, papiri koji su se (kao zahtev nemačkog CDU u sedam tačaka) kasnije pretvarali u uslove nisu bilo dostupni javnosti. „Kad dođe nešto ozbiljno, ja ću vas obavestiti“, rekao je Vučić i onako uzgred svoje mišljenje o KiM najavio do kraja te 2017. Javnost za Vučićeve vlasti nikada nije jasno obaveštena niti o toku, ni o dogovorima kao ni o strategiji razgovora koji se vode u Briselu, a naročito ne o ciljevima Beograda. Iako je Prvi sporazum o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine u Beogradu uglavnom dočekan sa odobravanjem i skoro apsolutnom podrškom u Narodnoj skupštini, on je u početku bio „samo paraf“, da bi se pet godina kasnije pretvorio u „međunarodni ugovor koji se mora poštovati“. Novembar 2009. doneo je Srbiji novu kovanicu Tačijevih Srba koju je Vučić slasno koristio da opiše one koji su pristali da učestvuju na izborima koje organizuje Priština. „Mi smo imali legalne srpske izbore, a šta će Tači da radi sa njegovim Srbima, to je njegova stvar. Nas se ne tiču Tačijevi Srbi“. U svojoj poseti Gračanici te godine on kaže da je „srpskoj državi i narodu potrebna vlast koja će voditi ozbiljnu, odgovornu i racionalnu politiku i koja će brinuti o svim građanima KiM“. I to - bez obzira na to gde oni žive. „Da li je moguće da Srbija ne može da zaštiti svoj narod od krađa i maltretiranja većinskog šiptarskog stanovništva. To su stvari koje ne traže milijarde dinara, već samo malo pažnje“, pitao se zamenik predsednika SNS, koji posle šest godina na vlasti strepi od još jedne Oluje. Zaista, da li je moguće? Dinamične 2013, kada je osim Briselskog sporazuma Beograd u Kosovsku Mitrovicu doneo i zahtev da učestvuju na lokalnim izborima u organizaciji Prištine i tako legitimišu tamošnji sistem, nije promenio poimanje Srba na KiM. Jedni i drugi, južno i severno od Ibra, bili su jednaki, bili su što danas više nisu. „Moraćemo mnogo toga kod sebe da popravimo, ali nemojte da brinete, garantujem da niko neće ugroziti vas i vašu decu, vaš opstanak na KiM, i to ne govorim samo vama na severu Kosova, već i Srbima u Prilužju, Plemetini, Goraždevcu, Hoči, od Gračanice do Kosovskog Pomoravlja. U svakom mestu na KiM će Srbi opstati i biti bezbedni“, kazao je na predizbornim skupovima, ali kad izbori u Mitrovici nisu uspeli pozvao se na Zajednicu srpskih opština - bezmalo autonomiju najvišeg ranga, a danas je to „jedino što je bila obaveza Prištine“ (u tada još nepoznatoj) sadržini aprilskog sporazuma. Da bi Srpska lista bila jedinstvena dogovor je pao i sa „Tačijevim Srbima“, a Vulin je - da se Vučić ne bi zamerao - više puta objasnio da je i deo međunarodne zajednice protiv toga da Srbi budu uticajni na Kosovu tako što će imati jednu listu. U međuvremenu je primenjeno integrisano upravljanje administrativnim prelazima, razmenjeni su oficiri za vezu, upotreba fusnote je uvela Kosovo u međunarodne skupove i organizacije… A u godinama koje slede integrisana je policija, pa pravosuđe i tako redom. Samo su još čuvene rečenice: „Ne damo Trepču! Ne damo Gazivode!“ ostale živahne - jedine koje još uvek stoje istinite. Vučić je svojevremeno rekao da SNS ne želi da obmanjuje narod i tvrdi da će, ako pobedi na izborima, „teći med i mleko“, već će u vezi s Kosovom biti „teških i loših odluka“. Nije lagao. Da je u prilici da odlučuje, tvrdio je 2009, njegova pregovaračka pozicija bi bila ona po kojoj bismo „dobili najviše što možemo, a izgubili najmanje što moramo“. A te parole se i danas drži. Skoro deceniju kasnije kada se najviše što možemo istopilo skoro u „ništa“.