Za negativne posledice nije krivo pitanje, već odgovor

Često se u poslednje vreme čuju kritike na račun vlade koja je svojevremeno postavila pitanje Međunarodnom sudu pravde (MSP) o tome da li je ili nije jednostrano proglašenje samostalnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Sud je dao savetodavno mišljenje 2010. Oni koji imaju neku predstavu o ovom pitanju i koji ne pate od, u Srba tradicionalne amnezije, izvesno se neće složiti sa dosta grubim kvalifikacijama izraženim u kritikama političara na vlasti, koje su verovatno pre svega u funkciji dnevnopolitičkih ciljeva. To je glavni razlog za ovaj tekst koji pokušava da na drugi način informiše javnost. Treba prvo reći da je MSP 2010. prvi put od kad postoji doneo savetodavno mišljenje o unilateralnoj odluci o nezavisnosti, koja nije vezana za kolonijalizam. Po mišljenju mnogih stručnjaka za međunarodno pravo, pitanje koje je Srbija preko Generalne skupštine postavila bilo je nesrećno sročeno i na štetu Srbije. U političkom diskursu u Srbiji se podnosioci pitanja optužuju za neznanje, zbog kojeg se Srbija našla tu gde je danas, što je daleko od istine. Istina je da su brojni stručnjaci mišljenja da je tako postavljeno pitanje omogućilo Sudu da u mišljenju izbegne odgovore na druga važna pitanja koja proizlaze iz Deklaracije o nezavisnosti. Ocena je da je slabost pitanja bila u tome što nije uključivalo posledice Deklaracije o nezavisnosti, što je Sudu omogućilo uže tumačenje, odnosno da ne da mišljenje o tome pod kojim uslovima jedna zemlja koja je proglasila nezavisnost može da stekne status države i koliko je ona potencijalno u mogućnosti da vrši efektivnu vlast na odnosnoj teritoriji. Sud je ocenio da se samo tražilo mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, da postavljeno pitanje nije uključivalo i pitanje prava na samoopredeljenje i na postojanje prava na „korektivno otcepljenje“, zbog čega se ograničio na utvrđivanje da li je proglašenjem nezavisnosti prekršeno međunarodno pravo ili lex specialis koji je ustanovljen Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti. Da je korišćeno međunarodno iskustvo, odnosno da je postavljeno pitanje slično onome koje je postavila kanadska država u slučaju Kvebek pred Vrhovnim sudom Kanade, MSP bi morao da da šire tumačenje, koje je moglo da se koristi kao presedan. Pitanje je trebalo da sadrži i to da li Deklaracija o nezavisnosti Kosovu daje i pravo na secesiju od Srbije, jer bi u tom slučaju odgovor Suda bio negativan. Istina je da je posledica savetodavnog mišljenja MSP za Srbiju bila štetna, jer po njemu unilateralna Deklaracija o nezavisnosti nije nelegalna po međunarodnom pravu. A da je pitanje uključivalo i da li pozitivno mišljenje uključuje i pravo na formiranje države, Sud bi svakako doneo mišljenje o nelegalnosti takve odluke, kao što je i donosio u nekim drugim slučajevima. U slučaju Kvebeka sud je odlučio da secesija ne bi mogla da se ostvari unilateralno, zbog uspostavljenih veza ekonomske, društvene, kulturne prirode u Kanadi a da ne izazove ozbiljne rizike, potkrepljujući to tvrdnjom da je Ustav više od pisanog teksta i da obuhvata čitav niz pravila i principa koji obezbeđuju funkcionisanje ustavne vlasti. Shodno tome secesija ne bi mogla da se ostvari unilateralno, već jedino putem pregovora zainteresovanih strana u postojećem ustavnom okviru. Ubrzo po objavljivanju Deklaracije o nezavisnosti 2008, brojne zemlje - a posebno one razvijene, koje su i učestvovale u operaciji Milosrdni anđeo - priznale su Kosovo, što su stručnjaci za međunarodno pravo ocenili preuranjenim i delinkventnim. Ukazivali su, takođe, da negativne posledice na međunarodnom planu nastale nakon mišljenja MSP nisu bile u samom pitanju koliko u odgovoru Suda. Treba se podsetiti i da je najveći broj zemalja priznao Kosovo 2008. i 2009, što je nesumnjiv dokaz da mišljenje Suda dato 2010. nije imalo nikakvog uticaja na njihov stav, koji je bez sumnje bio determinisan političkim stavom tih zemalja. Neki su pokušali da ukažu da je slučaj Kosova slučaj sui generis što u najmanju ruku zvuči cinično, jer je svaki slučaj - po sličnom ili istom postavljenom pitanju koji je bio predmet rasprave u Sudu - bio specifičan. Ukazivanjem na kvalitet sui generis slučaja htela se naglasiti njegova posebnost i jedinstvenost, što uključuje da ubuduće može da se koristi i kao presedan u međunarodnom pravu. Da bi se objektivnije ocenila sadržina postavljenog pitanja trebalo bi imati u vidu i Rezoluciju 1244, u kojoj mislim da bi trebalo i tražiti odgovor zašto je na taj način pitanje postavljeno. Rezolucijom 1244 je, naime, garantovan teritorijalni integritet Srbije u skladu sa međunarodnim pravom (dakle bitan atribut države), a Savet bezbednosti je bio garant Rezolucije. To je bio razlog zašto je Srbija pristala na povlačenje vojnih snaga sa teritorije Kosova i na dolazak mirovnih snaga. Kakva bi to bila država koja bi se svojevoljno odrekla svoje teritorije da nije bilo garancije Saveta bezbednosti i da nije verovala u norme međunarodnog prava da se teritorijalni integritet rešava između država. Garancija Saveta bezbednosti, ipak, nije sprečila donošenje odluke o secesiji i priznanje državnosti od zemalja koje su najveće zagovornice vladavine prava i legaliteta i koja je u međunarodnom pravu stvorila loš presedan. Taj presedan je i osnovni razlog što države koje su suočene sa opasnošću od secesije pojedinih regiona nisu priznale Kosovo. Ali, nepoštovanje obaveze Saveta bezbednosti je bez sumnje doprinelo i smanjenju poverenja u međunarodne institucije. U tom smislu treba tumačiti i nespretno - ako je uopšte bilo nespretno - postavljeno pitanje Srbije, koja nije razmišljala o mogućnosti secesije zbog dotadašnje prakse u međunarodnom pravu, a posebno zato što joj je teritorijalni integritet Rezolucijom 1244 garantovao Savet bezbednosti. A upravo uže tumačenje i donošenje savetodavnog mišljenja Suda omogućilo je secesiju Kosova i otvorilo Pandorinu kutiju u međunarodnoj zajednici i dijametralno različite stavove, posebno među zemljama koje imaju i onih koje nemaju slične etničke probleme kao što je kosovski. Možda bi valjalo postaviti hipotetičko pitanje - kako bi, na primer, SAD reagovale pod pretpostavkom da su postavile isto pitanje i dobile isto mišljenje o deklaraciji o nezavisnosti uz secesiju Teksasa? Ili, šta bi bilo da je Srbija, kao što je bila praksa u drugim slučajevima secesije, pokrenula vojnu silu u cilju njenog sprečavanja, odnosno zaštite teritorijalnog integriteta, a za to je imala garanciju u skladu sa Rezolucijom 1244, a i pravo (po međunarodnom pravu) i da li bi bila ponovo suočena sa nekim novim Milosrdnim anđelom? Nije ovde mesto da se govori o karakteru i stepenu obaveznosti međunarodnog prava. Podsećanje na neke činjenice je u funkciji zalaganja da danas, kada se povećao pritisak na Srbiju da zaključi pravno obavezujući sporazum sa Kosovom, nije primereno veoma neodmerenim rečnikom kritikovati prethodnu političku strukturu, povećavati tenzije u društvu, deliti narod i trošiti energiju na besmislene rasprave. Nije, takođe, primereno pametovati osam godina nakon donošenja savetodavnog mišljenja Suda (koje i nije pravno obavezujuće ), imajući u vidu kritike ne malog broja eksperata za međunarodno pravo na račun tog mišljenja i ne uzimajući u obzir splet međunarodnih okolnosti – na Deklaraciju nije reagovao ni specijalni predstavnik generalnog sekretara UN, jer je ocenjeno da ona „nije delo institucija privremene samouprave“, usledilo je brzo priznanje Kosova u čemu su posebno prednjačile najmoćnije zemlje sveta, a nisu ispoštovane odredbe Rezolucije 1244 koja je garantovala teritorijalni integritet Srbije. Umesto da svako iz svog ugla tumači ono što se desilo pre osam i 10 godina, danas bi trebalo pokušati da se, pre svega diplomatskim putem, pronađe najbolje moguće rešenje u ovom trenutku.