Filmadžije su kao farmeri

Vest da će ekskluzivni gost četvrtog Festivala nezavisnog američkog filma (od 13. do 16. septembra u Domu omladine) biti dvostruki oskarovac Aleksandar Pejn, naišla je na ujednačeno dobar prijem prošle nedelje u svim medijima. A i kako ne bi! Ikona nezavisnog američkog filma, koji je potpisao ostvarenja poput Građanke Rut, Izbora, Stranputica, Nebraske, Potomaka, Sve o Šmitu i zasad poslednjeg filma Smanjivanje, ima poseban status i kult kod publike naklonjene malim životnim pričama, kojima autor daje veliki kontekst i narativ. Sem iskrenosti u pripovedanju, njegove filmove krase i savršene glumačke izvedbe mnogih imena sa holivudske A liste, koja su očito u njegovim originalnim scenarijima tražila pribežište od šablona i komercijale, te i ne čudi da je čak sedmoro glumaca u filmovima koje je on režirao bilo nominovano za prestižne Oskare. Sve je to omogućilo da danas Pejn bude jedan od retkih autora koji ima pravo na apsolutnu umetničku slobodu i „finalni rez“ svojih filmova, zahvaljujući dugom i temeljnom radu na polju nezavisne produkcije. Sasvim sigurno će biti mnogo reči o tome i kada se Pejn bude susreo sa beogradskom publikom 15. septembra. Tom prilikom, biće mu uručena i nagrada za doprinos nezavisnom filmu. No mi smo požurili na „susret“ sa Pejnom, i na naše iznenađenje odgovorio je na pitanja u rekordno brzom roku. Posebno intrigantno bilo je to što je bio tako koncizan jedino oko dva pitanja – da li mi stalno učimo na istim greškama iz istorije (s obzirom na to da je i sam istoričar po obrazovanju), odnosno da li prati događaje na Balkanu i kako vidi konstantne krize u Grčkoj i Srbiji (s obzirom na to da je Grk, sa rođenim prezimenom Papadopulos). Na prvo pitanje odgovorio je sa „da“ a na drugo da je odgovor dat u pitanju i odgovoru na prvo pitanje. Duhovita opaska, baš u stilu njegovih filmskih satira... Intervju smo upravo počeli zaintrigirani tim pričama, tako specifičnim u njegovim filmovima. Odakle one dolaze? „Ko će to znati. Felini je govorio – `Ja ne biram svoje priče. One biraju mene!`“, kaže Pejn na početku razgovora za NIN. „Moj posao je da se krećem kroz život otvorenih očiju, jer nikada ne možemo da znamo unapred šta može interesantno da se pojavi. Jedino što mogu zasigurno da kažem jeste da me najviše privlače ljudske priče, a ne `filmski zapleti`. Bilo bi mi izuzetno teško da snimim film od priče koja se u realnom životu ne može dogoditi, a da joj pritom dam na značaju. Dakle, kao što naučnici istražuju najjednostavnije moguće objašnjenje nekog fenomena, tako i ja tražim – neuspešno zasad – najjednostavniju moguću priču koja bi mogla da ispriča više od svega. Najbolji mogući filmski zaplet desio se još 1948. godine: jednom čoveku bio je potreban bicikl za posao kako bi obezbedio svoju porodicu. S obzirom na to da nije uspeo da ga nađe, odlučio je da bicikl ukrade. Takva priča sadrži čitav jedan svet, jedan univerzum, nešto poput jednačine E=MC2. Takođe, snimam i komedije, tako da uvek tražim nešto što bi moglo da bude pokretač humora, čak i kada je čista komedija u pitanju.“ Vaši scenariji su unikatni. Kako zapravo pišete, kako izgleda proces pisanja? Pisanje je zapravo najteži deo snimanja filma. Taj skok ni iz čega u nešto je zastrašujući i dugotrajan, i vrlo često mi razvije frustraciju jer postajem nestrpljiv da snimam i montiram. Najčešće pišem sa mojim koscenaristom DŽimom Tejlorom. Radimo zajedno još od 1991. godine i zahvaljujući našem prijateljstvu taj proces pisanja je malo manje odvratan. Sedimo u sobi i pokušavamo da smislimo šta bi moglo sledeće da se dogodi. I tada, jedan od nas napiše narednih nekoliko stranica scenarija. Nakon toga, sednemo zajedno da to prepravimo, koristeći dve tastature i jedan monitor. Konačno, ako imamo sreće, dobijemo tako nešto što liči na scenario. Ali, kao što sam rekao, pisanje scenarija zahteva mnogo strpljenja zapravo. Jedan stari češki reditelj i prijatelj jednom je opisao snimanje filma kao „bazanje po mraku“. Ako je to tačno – a mislim da bi se s tim svi režiseri složili – pisanje scenarija je onda najmračnija soba. Gledati vaše glumce je uvek zadovoljstvo. DŽordž Kluni, DŽek Nikolson, Lora Dern, Riz Viderspun, Pol Đamati, Met Dejmon, između ostalih. Svi su dali izuzetne uloge kod vas. Vrlo je očigledno da ste reditelj glume. Kako radite sa glumcima? Među mladim režiserima često postoji taj strah od glumaca – kako im prići, šta im reći, ili su u strahu od njih iz nekog drugog razloga. Film može da bude bilo šta, naravno, ali u narativnom filmu rad sa glumcima je najvažnija stvar za reditelja, koji mora da zna kako da ih režira, s obzirom na to da su glumci prva stavka koja konektuje film sa publikom. U idealnom smislu, reditelji vole da rade sa glumcima, a među njima sam i ja. Ali stara klišeizirana priča je bliža istini: 90 posto režije je u odabiru glumaca. Uvek se trudite da uzmete one glumce koje ne morate mnogo da režirate, koji su jednostavno već likovi koji su vam potrebni u filmu, one kojima se možete obratiti sa svega četiri instrukcije: jače, mekše, brže, sporije. Ukoliko morate više da im se posvetite od toga, onda je bolje da im kažete istinu. Tako ujedno i trenirate sebe da sve uradite sa što je moguće manje reči. Kao i kod svih drugih ljudi koji rade na snimanju filma, vaš posao kao reditelja je zapravo da ohrabrite i podstaknete njihovu kreativnost da pomisle da su vaše ideje zapravo njihove. A kako radite sa naturščicima? Vrlo često imaju minorne uloge u vašim filmovima. Šta oni doprinose vašim filmovima? Ne radim ništa što dosad nije rađeno. Režiseri koriste „realne ljude“ u filmovima od samih početaka. Najjednostavniji razlog su – njihova lica. De Sika je nekada govorio da svako lice priča drugu priču i, pozivajući se na tadašnje filmske zvezde i svetsku populaciju tog doba, rekao bi – „i od tri milijarde lica na planeti Zemlji, ja treba da koristim svega 30?“ Takođe, kao i svi drugi režiseri, težim ka autentičnosti. Da li znate koliko bi teško bilo da pronađemo glumce koji bi tako ubedljivo igrali sve one farmere u mom filmu Nebraska? I onda, jednostavno, uzeo sam farmere! Vaši filmovi su uglavnom o porodici, braku, međuljudskim odnosima. Da li se fokusirate na te teme jer smo danas, u svetu modernih tehnologija, izgubili osećaj za druge? Ovo je pitanje isuviše društveno-antropološko za mene. A još nisam ni kafu popio… A da li onda verujete da filmska umetnost danas ima taj uticaj da može da promeni nešto u svetu? E sad sam već popio kafu. Morali bismo najpre da definišemo to „promeniti“, ali moj instinktivni odgovor na ovo pitanje bio bi krajnje pesimističan. Jedini konkretan primer „promene“ koju je jedan film dostigao, po onome što ja znam, bio bi američki dokumentarac iz 1988. godine The Thin Blue Line, o čoveku pogrešno optuženom za zločin. Zbog filma, bio je pušten iz zatvora. Ali isto tako mislim da filmovi služe kao ekstremno važni dokumenti za budućnost i buduće gledaoce, koji treba da vide čime su se ljudi bavili u određenim trenucima istorije. Tu takođe mislim i na Čaplinovog Velikog diktatora i Lubičev Biti ili ne biti. Ali tu ulazimo u krajnje drugačiju ali srodnu raspravu o važnosti filma kao propagande. Prešli ste dug put od nezavisnog filmskog reditelja do dvostrukog oskarovca. Kakvo je vaše iskustvo kao indi reditelja koji se vinuo tako visoko? Imajući u vidu sve očajne filmove koji su dobili Oskare i sva remek-dela koja nisu, uvek imam na umu to da, iako samo priznanje zna da bude izuzetno laskavo, Oskari se moraju sagledavati iz vrlo određene perspektive. Ali znate šta, filmadžije su kao farmeri: farmeri brinu da neće biti dovoljno kiše, a filmadžije brinu da neće imati dovoljno novca za sledeći film. Oskari nam tu samo pomažu da manje brinemo – barem za neko vreme. Više od laskavosti, Oskar je jedna korisna roba. Uvek sam mislio da su vaši filmovi, kao i filmovi Toda Solonca ili Toda Hejnsa, učinili mnogo za američki umetnički film devedesetih. Ko bi, po vašem mišljenju, imao tu ulogu danas? Mislim da je to pitanje pre za neke direktore velikih filmskih festivala. Direktori festivala imaju najbolji uvid u tok istorije kroz zapanjujuću prizmu savremenog svetskog filma, uključujući čak i one filmove koje ne izaberu. Reći ću vam da je moj omiljeni film novog milenijuma Hanekeov film LJubav. Holivud se promenio mnogo poslednjih godina. Šta mislite o brojnim pokretima za ženska prava i prava manjina? Kako ti pokreti utiču na filmove? Uvek je dobro za ljude različitih „oblika, veličina i boja“ da ispričaju svoje životne priče. I tako svi profitiramo. Naročito ako snimaju komedije. U vašem poslednjem filmu Smanjivanje, dvostruki oskarovac Kristof Valc igra ulogu Srbina, koja je bila veoma interesantna, posebno zbog toga što nije progovorio nijednu srpsku reč. Šta ste hteli da istaknete njegovom nacionalnošću? Iako je to bio američki film, želeo sam da naglasim da se ideja o smanjivanju proširila po čitavom svetu. Zato su tri glavna lika Amerikanac, Vijetnamka i Srbin. Zašto Srbin? A zašto da ne? Plus što imam brojne prijatelje među Srbima u Los Anđelesu… Činjenica je da bi sigurno angažovao srpskog glumca za film da je budžet bio niži jer, kao što sam vam već rekao, volim autentičnost. Ali s obzirom na to da smo dobili veliki budžet, bio sam primoran da odaberem glumca koji je međunarodno daleko više prepoznatljiv, kao što je gospodin Valc. I upravo iz razloga što i on voli autentičnost takođe, nije osećao da može da govori dobro srpski jezik u filmu. Jednostavno, mislio je da njegov akcenat neće biti savršen. Mnoge vaše kolege prelaze na televiziju. Da li vidite sebe kao TV reditelja ubuduće, s obzirom na to da je televizijska produkcija daleko kreativnija i hrabrija od filmske u poslednje vreme? Ili ćete do kraja braniti umetnost filma? To je pitanje koje se postavlja svim rediteljima danas, ali ja za to imam standardan odgovor. Ja volim filmove. Sve dok budem mogao da snimam svoje male ljudske komedije i dok budem mogao da ih prikazujem u bioskopima, ostaću ta neka retka zverka. Istovremeno, potpuno sam svestan da živimo u zlatnom vremenu televizije, i sve to što gledamo je zapanjujuće. U Americi, gde se filmovi danas uglavnom snimaju za decu ili veliku glupu publiku, mnoge zrele „ljudske“ priče, koje smo nekada gledali u bioskopima, sada se prikazuju na televiziji. I da, naravno da se divim beskrajnom ogoljavanju likova i događaja koje možete da pratite u televizijskoj dugoj formi. Ali lično volim narativnu ekonomičnost i vizuelni opseg filmova. Setite se Kuma. Šta mislite, zar ne bi bilo dobro da traje 60 sati? Siguran sam da bi bilo. Ali zar nije istinski sjajno i tokom tih šest sati?