Svetovi na rubu kataklizme

Približava se 52. Bitef. Kako ga predstaviti u NIN-u? Urednik predlaže da napišem autorski tekst, ali drugačiji od svih intervjua koje ovih dana dajem drugim medijima. To je sasvim fer zahtev: moj list može, valjda, da ima, u pogledu predstavljanja Bitefa, neku povlasticu... Kada bolje razmislim, čitaoci NIN-a zainteresovani za ovu temu, imaju tu povlasticu tokom cele godine. Ove kolumne su, u dobrom broju slučajeva, neformalni dnevnik selektora, pregled predstava koje sam gledao u svetu, anticipacija ili potvrda mogućih učešća na Bitefu, davanje ili rušenje nada domaćim pozorištima koja imaju tu ambiciju. Svaki ciklus rada na izboru predstava za Bitef počinjem od: točka. Horizontalna linija, vertikalna, dve dijagonalne i kružnica koja ih sve obuhvata i povezuje... Nije u pitanju alhemijska formula, prizivanje dobrih duhova, ezoterija bilo koje vrste. Reč je, naprotiv, o algoritmu, o grafičkom prikazu opšteg koncepta koji mora, ali mora da ima svako izdanje Bitefa sve dok ga budem ja osmišljavao (da, jesam opsesivno-kompulsivan). Horizontalna linija, to je umetnički fenomen koji nam se te godine izdvojio kao važan, zanimljiv, aktuelan. Danas je mnogo teže nego u doba nastanka Bitefa, gotovo nemoguće (a, možda i iluzorno), tragati za modernističkim novumom, za onim novim i nikad viđenim u pozorištu, ali se zato treba truditi da se prepoznaju i ističu forme koje su i dalje radikalne, apartne, provokativne, emancipatorske. Kao što je prošle godine naglasak bio na predstavama dugog trajanja, tako smo ove godine Filip Vujošević, dramaturg Bitefa i ja izabrali da taj, estetski fokus bude na umetnosti instalacija. Ova odluka nije bila apriorna, niti motivisana željom da se provocira: da se na pozorišnom festivalu prikažu, od ukupno deset predstava, čak tri scenografska objekta bez ijednog glumca ili nekog drugog izvođača, koje gledaoci sami obilaze, doživljavaju, razumevaju... Tako slogan 52. Bitefa, Svet bez ljudi znači i scena bez glumca... Pored najvišeg umetničkog dometa sva tri projekta, nemačkog Večne Rusije, izraelskog Pa’am i švajcarskog Zaostavština. Soba bez ljudi, još jedan razlog za njihovo pozivanje jeste davanje punog legitimiteta instalacijama u kontekstu izvođačkih umetnosti. Naime, instalacije se nalaze na granici između vizuelnih i izvođačkih umetnosti: u ovim prvima su uveliko prepoznate i priznate, ali ne i u drugim, bar ne u našoj sredini. Pozorište je bilo i uvek će biti mesto neposrednog susreta i razmene, energetske, emocionalne, duhovne i misaone, između glumaca i gledalaca, ali mislim da treba legitimizovati i one prakse koje će, u kontekstu teatra, ostati uvek apartne, ali izvesno jesu (i) teatar. Baš u ciklusu instalacija, horizontalna osa programa se, ove godine, ukršta s vertikalnom ili, konkretnije rečeno, tematsko-problemskom. Pored prepoznavanja novih pozorišnih tendencija, ili kako god da to danas zovemo, misija Bitefa je oduvek bila i da prikazuje pozorište koji kritički ispituje svet u kom živimo, koje nas uznemiruje, provocira da mislimo i delamo. Ove godine ta se vertikalna, problemska linija svodi na najopasnije izazove s kojima se suočavaju savremena Evropa i svet: rast desnog populizma, jačanja autoritarnih režima („neliberalnih demokratija“, kako ih sad zovemo), rasizma i ksenofobije provociranih migrantskom krizom... Ovoj tematici iz korpusa instalacija, kao neki presek dve noseće programske ose, odgovara predstava Večna Rusija. Autorski projekat ruske pozorišne kritičarke Marine Davidove, ova instalacija je svojevrsni parkur koji nas vodi kroz različite periode ruske istorije, kao kroz lavirint, gde se uvek vraćamo u središnju, „prestonu dvoranu“, onu u kojoj stoluje aktuelna vlast: epohe i dizajn dvorane se menjaju, ali kroz rusku istoriju opstaju autoritarni režimi vladanja, zaključno s Putinovim. Osim u kontekstu Rusije, kritika savremenog sveta ostvaruje se i u kontekstu cele Evropske unije (svih njenih 28 članica), ali, dodatno i posebno, i Nemačke, Slovenije, Hrvatske, pa i Srbije. Predstava kojom se 52. Bitef svečano otvara, Svita br. 3: Evropa, miljenika festivalske publike, Francuza Žorisa Lakosta, sastavljena je od 28 muzičkih numera, svaka od njih je posvećena jednoj zemlji članici EU, peva se na matičnom jeziku, a bazira na dokumentarnim audio-zapisima koji, u rasponu od političkih govora do sasvim intimnih razgovora, tematizuju dotične društvene probleme: desni populizam, rasizam, konzumerizam... Jedan od najznačajnijih predstavnika političkog teatra u regionu, a sada i Evropi, i takođe miljenik Bitefove publike Oliver Frljić, dolazi na Bitef s dve predstave, Gorki - Alternativa za Nemačku (Berlin) i Šest lica traži pisca (Zagreb), koji problematizuju ne samo jačanje desnice u Nemačkoj, odnosno Hrvatskoj, već i pitanje, a koje ovaj reditelj i inače postavlja – da li i kako samo pozorište reaguje na ove pojave. U glavnom programu domaće pozorište zastupa predstava Bolivud Narodnog pozorišta iz Beograda, a po tekstu i u režiji Maje Pelević, koja u samo na prvi pogled lakoj formi kemp mjuzikla mapira devijacije tipične za društva u tranziciji: surovu privatizaciju, teror stranih investitora, ksenofobiju, nesolidarnost među samim žrtvama tranzicije. Ovaj, politički jače zaoštren deo selekcije zaokružen je slovenačkom predstavom Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum i estonskom Prljavština. Prva je programirana za dan Prologa zato što, pre svega, vraća pogled s aktuelne evropske desnice na njeno poreklo ili analogije, na izvorni nacizam oličen u liku Odila Globočnika, Slovenca koji je bio jedan od najbližih Hitlerovih saradnika, a koga se u današnjoj Sloveniji niko ne seća. Takođe, ova predstava, kao većina prologa Bitefa, ukazuje i na prošlost samog festivala, u konkretnom slučaju na poznati slovenački umetnički projekt Neue Slowenische Kunst iz osamdesetih godina 20. veka, a koji je, zajedno sa jednim od svojih glavnih predstavnika i istovremeno rediteljem Odila Draganom Živadinovom, bio veoma prisutan i omiljen na Bitefu. Predstava Prljavština čuvene estonske trupe Teatar 99 zauzima, u dramaturgiji 52. Bitefa, mesto svojevrsne kulminacije, jer se može doživeti i shvatiti kao komična, telesno izrazito artikulisana metafora sveta na rubu kataklizme – onog koji se, kao što ćete videti, doslovno valja u blatu. Posle nje i pomenute Večne Rusije slede dve preostale instalacije i jedna muzička predstava u kojima se programska vertikala blago pomera s teme društvene dekadencije i propadanja (desni populizam, autoritarni režimi, ksenofobija) na temu individualnog propadanja, nestajanja, konkretno – smrti. Kao što je i logično, tema smrti kulminira rekvijemom. Ovog puta u pitanju je Rekvijem za L. u koreografiji poznatog belgijskog koreografa Alana Platela, zasnovana na partituri kompozitora Fabricija Kasola, a koja kombinuje Mocartov Rekvijem s afričkom popularnom muzikom i pogrebnim pesmama. To što su izvođači ove predstave-koncerta poglavito Afrikanci i što je, u velikoj meri, zasnovana na afričkim melodijama i ritmovima, jeste ostvarenje i prve od dve dijagonale koncepcijskog algoritma. Od svojih početaka Bitef nikad nije bio festival isključivo evropskog i/ili zapadnog pozorišta, već svetskog u najširem smislu: zbog toga je nužna ova „dijagonala“ koja se svodi na zastupljenost „nezapadnog“ pozorišta na Bitefu. Pored afričke muzike i izvođača, vanevropsku kulturu, mada bi se teže reklo i „nezapadnu“ na 52. Bitefu zastupa instalacija Pa’am iz Izraela. Ona je, istovremeno, i nosilac druge programske dijagonale, a koja se svodi na promociju novih imena svetskog teatra. Svakom ambicioznom festivalu, a Bitef je tu funkciju ostvarivao od svojih početaka, jedan je od ciljeva da u svetskim okvirima prepoznaju i „lansiraju“ nove i/ili mlade umetnike: ove godine je to izraelski umetnik, muzičar, svetlo dizajner i konceptualni umetnik Nadav Barnea kome će ovo biti prvo učešće na nekom velikom svetskom festivalu (uloga koju je prošle godine „igrao“ nemački reditelj Ersan Mondtag). Poslednje ali ne i najmanje bitno, naprotiv: pored svih vertikala, horizontala i dijagonala Bitefovog koncepta, tu je još i njegov, možda, najvažniji, objedinjujući deo - sama kružnica. Ona podrazumeva da sve predstave, bez obzira po kojoj su „liniji“ ušle u program, treba da budu vrhunskog umetničkog dometa. Jer, ne zavaravajmo se: programski, kuratorski koncepti bitni su za manju grupu sladokusaca, a umetnički domet je ono što je najbitnije za publiku, te festival kao celinu.