Dvojica prijatelja i fingirani sukob

Minulog vikenda, predsednik Srbije Aleksandar Vučić okončao je još jedan državni vodvilj. Jedina razlika u odnosu na identične, loše režirane predstave je ta što se ovog puta odvijala na Kosovu i Metohiji u prisustvu Srba primoranih da slušaju lažna obećanja i reči pune kontradiktornih stavova. Upadljivo je bilo odsustvo sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, a razlozi su jasni čak i površnom posmatraču političkih zbivanja. Igrom slučaja, bio sam svedok ove tragikomedije, jer se moja porodična kuća u Lešku nalazi na stotinak metara od mesta na kome je odigrana ova predstava. Mučno i tužno je bilo gledati sve te zastave i bilborde koji slave Vučićev dolazak jer se radilo o pokušaju suprotstavljanja realnosti na terenu, trenutku u kome se nalazi Kosovo i Metohija i Srbi koji na tim prostorima žive. Bio je ovo sudar samoproklamovane državne doping strategije sa stvarnim životom i u krajnjoj liniji normalnošću. U Leposaviću i Lešku, nedostajala je samo štafeta da doček našeg voljenog vođe bude potpun. Pored uobičajenih kontradiktornih fraza ispražnjenih od bilo kakvog sadržaja, Vučić je ovom prilikom pohvalio Slobodana Miloševića, generale, a napao bivšu vlast koja ih je izručila Hagu. Osim što su nam dobro poznati pogubni učinci Miloševićeve politike na KiM, Vučić zaboravlja da je deo vlasti na koju se obrušio bio i premijer Zoran Đinđić sa kojim se tako rado i često poredi. Baš kao što je svesno zaboravio da pomene sopstvene „zasluge“ za sadašnje stanje na Kosovu. Prećutao je ratnohuškačku retoriku, svoju i tadašnjih partijskih drugova - radikala, prećutao je i činjenicu da je baš u vreme bombardovanja bio ministar informisanja u vladi koja je zaratila sa NATO, bio deo političke nomenklature koja je potpisala Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244 koju bi sada tako rado da zaobiđe. Nije, razume se, propustio da kroz blato provuče ni sadašnju opoziciju, koju je okrivio za nezavisnost KiM. Teško je, u tim rečima, bilo ne primetiti strah koji se razlio među ključnim domaćim političkim akterima i nemoguće je bilo ne uočiti pritisak na sopstvene građane zarad varljive relaksacije spoljnog pritiska i pokušaja da se odloži ono što je obećano. Predaja Kosova i Metohije. Niko ni posle ovog vikenda ne zna šta je Vučićeva platforma za KiM. Do pre samo nekoliko dana slušali smo priče o razgraničenju, razmeni teritorija, da bi na mitingu u Kosovskoj Mitrovici šokirao prisutne rečima: „Kada vam pričaju da hoću da menjam granice, ne govore vam istinu, jer gde su nam danas granice, zna li ko? Mi mislimo jedno, Albanci drugo, deo sveta misli jedno, drugi deo sveta drugo“. Možda bi ovo bilo i tačno da predsednik ne preskače jednu notornu činjenicu. Da su granice gde on misli da jesu ne bi mu trebala dozvola za ulazak na Kosovo. A svi dobro znamo čije i kolike su zasluge za ovakvo stanje. U te „zasluge“ svakako spada i temeljna demontaža svih srpskih institucija na KiM - od policije, pravosuđa, civilne zaštite do predaje telekomunikacionog sistema. Vučić je pristao na sve ono što bivši predsednik Boris Tadić nije ni pomislio. Mnogi se još sećaju besa nemačke kancelarke Angele Merkel, nakon posete avgusta 2011. kada je Beograd odbio da ukine „paralelne institucije“ na severu Kosova. I odmah da se razumemo, protivnik sam zamrznutog konflikta, pregovarati se mora, ali ne o statusu. Pre toga mora se razgovarati o ljudskim pravima, slobodi kretanja, o državnoj i privatnoj imovini, verskim i kulturnim objektima i njihovom statusu. Nisam, moram reći, preterani optimista kada je reč o rešenju kosovskog pitanja. I Vučić i Tači žele odlaganje, jer je to način da opstanu na vlasti. Sa teškim političkim bagažom koji vuku nije teško pretpostaviti da bi u slučaju postizanja rešenja prihvatljivog i Srbima i Albancima, za Zapad postali suvišan balast. Zato smo i svedoci kvazidramatičnih scena prekida pregovora. Reč je o dogovoru dvojice prijatelja i fingiranom sukobu. Primetno je, s druge strane, da velike sile ubrzavaju proces rešavanja kosovskog pitanja. Bude li pritisnut zahtevima međunarodne zajednice, najviše na šta Vučić može da računa je formiranje Zajednice srpskih opština. Biće to jedini ustupak za potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa i omogućavanje Kosovu da dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama.