Generalna proba razgraničenja

Nije tačno da Aleksandar Vučić nije rekao ništa novo. Na mitingu u Kosovskoj Mitrovici okupljenim Srbima prvi put obećao je da će rešenje koje dogovori sa zvaničnicima Prištine saopštiti njima, pred njima, i da im neće slati poruke iz Beograda ili Brisela. Valja se tog obećanja setiti kad do rešenja dođe. Novo je i da se u svojoj dvodnevnoj poseti Vučić na istoriju pozvao na najmanje očekivani način. Jer kad je Marko Đurić najavio istorijsku i najsveobuhvatniju posetu jednog predsednika KiM, slabo ko je očekivao da će se s istorijom Vučić uhvatiti ukoštac tako što će takoreći priznati da su Srbi zalud ginuli - u Kninu, Sarajevu i na KiM - sve pevajući pogrešne ratničke pesme. „Moj posao su ovo Kosovo i ova Srbija, a ne neke nebeske. Sa tog neba smo mnogo puta pali i razbili se, nemam ja koga gore više da šaljem… Tri puta nas je više bilo pre tri decenije. I zato ja ne huškam i ne pevam ratničke pesme. Hoću vas žive“, započeo je razbijanje mitova o Kosovu srpski predsednik usred privremene prestonice srpskog Kosova. Pozivao se nanovo kroz reči velikana da na još mnogo načina saopšti da je budućnost njegova vizija, ali i da „hoće da u istoriji ostane zabeleženo da smo mi hteli dogovor sa Albancima“. Ali, pre svega, ako su čekali vest, mediji su je i dobili: nismo ni blizu rešenja, saopštio je naciji nedeljama pripremanoj da čuje da li je korekcija granica isto što i razgraničenje i hoće li razmena teritorija od Srbije oduzeti Preševo da bi Leposavić, a možda i Kosovska Mitrovica, u njoj ostali. Novo je, ako predsednik ne laže, da dogovora nema i da ga skoro, a možda čak ni decenijama, neće ni biti. Da bi naglasio važnost samoiniciranog kompromisa između Srba i Albanaca on, štaviše, kaže: „Ako budemo čekali zapadne sile nećemo se dogovoriti još pet miliona godina.“ Strogi kritičari Vučićeve tehnologije vladanja, dabome, nisu očekivali ništa. I veruju da ništa nisu ni dobili iz Vučićeve posete, sem materijala za stranice negativnih komentara, od kojih su samo dva da je Vučić ovom posetom oprao ruke od problema i raspirio stari nacionalizam. Bilo je to još jedno skupljanje poena na nesreći srpskog naroda, saopštili su iz Saveza za Srbiju: „Odata je pošta Oliveru Ivanoviću, a ubice nisu pronađene. Posećene su Gazivode, a nije predstavljen plan zaštite ovog važnog resursa države Srbije.“ Kritičari njegovog odnosa prema KiM i držanja u pregovorima, kao što je NIN-ov sagovornik Bogoljub Milošević, koji se zbog jedne objave na društvenim mrežama i u jednom dahu od nastavnika biologije pretvorio u državnog neprijatelja, strahovali su upravo od objave konačnog rešenja - koje bi podelilo Srbe na KiM, a one južno od reke Ibar zauvek ostavilo pod ingerencijom albanskih vlasti. Drama koja je prethodila Vučićevoj poseti - otkazivanje sastanka u Briselu dan pre, zabrana dolaska na Gazivode (postrojenje od simboličkog koliko i energetskog značaja u etničkoj uzajamnosti na KiM) koju je izdao Kadri Veselji, predsedavajući tamošnjeg parlamenta, za koga se sumnja i da je kasnije organizovao barikade kojima se želeo sprečiti Vučićev dolazak u Metohiju - upućuje i na mogućnost da se iza kulisa, telefonskim vezama i u briselskim i svetskim salama odvija trgovina žustrija i dinamičnija od očekivane i proklamovane? Da se, kao u Hičkokovom trileru, stalnim obrtima neizvesnost povećava do granice kada su i takvi poduhvati kakva je dvodnevna poseta KiM, miting sa binom za ustoličenje i konačno, milioni obećanih evra - postala neophodna alatka u pregovorima? Direktorka Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović tvrdi da izvesno vreme već postoji saglasnost da je nastupio momenat u kome je moguće postići dogovor do koga bi se došlo kompromisom. „Postoji, takođe, uverenje da bi, ukoliko se ovaj momenat propusti, status quo bio neodrživ. SAD su se, bez dileme i bez obzira na trenutne nesuglasice sa EU, odlučile da se aktiviraju i više od dosadašnjeg uobičajenog angažovanja u briselskom dijalogu, da bi se, što je moguće brže, postigao održiv dogovor. Naročito interesovanje raste da se nastavi trenutak u kome se pronašao kompromisni model za rešavanje spora u vezi sa imenom između Makedonije i Grčke, nakon čega ta zemlja nastavlja put evropskih integracija i članstva u NATO. S istim ciljem, a to je efikasan nastavak evropskih integracija, Srbija se želi ohrabriti da političke probleme pred kojima se nalazi dugi niz godina stavi ad akta i okrene se reformama.“ Sagovornica NIN-a smatra da su, između ostalog, i čestim posetama zvaničnici SAD stavili do znanja da žele aktivno učešće u pregovorima i da su bez obzira na teme koje ih opterećuju na drugim mestima spremni da u punom kapacitetu učestvuju u pregovorima. Ali, po njoj, debata o promeni formata udaljila bi dijalog od suštine. „Poseta Vučića KiM poslala je poruku koliko je, pre svega, teška situacija u kojoj tamo žive Srbi, ali da Srbija teži da im garantuje mir i stabilnost, da je spremna ekonomski da ih osnaži i da je spremna da se uhvati ukoštac sa rešavanjem ovog kompleksnog problema okrećući se od mita političkoj realnosti. Nepomirljivost u poruci je pre svega stigla do međunarodne zajednice“. Ako su najvažnije poruke u nedelju odaslate u Vašington i Moskvu, odatle su se vratile u likovima američkog senatora i ruskog ambasadora. Prvi, Ron DŽonson je u ponedeljak, a dan po Vučićevoj poseti KiM, boravio u Beogradu u okviru svoje turneje Balkanom i kazao da svi u Vašingtonu, uključujući Donalda Trampa, žele dogovor i da ohrabre, ali ne požuruju kompromis između Beograda i Prištine. Uz silne komplimente Vučiću, predsedavajući Odbora za unutrašnju bezbednost kazao je i da, za razliku od Nemačke, SAD nisu podvukle crvenu liniju na temi razgraničenja. Drugi, Aleksandar Čepurin je za jedan ruski medij podsetio na tri kriterijuma zvanične Moskve: „Prvo, mi ne priznajemo državu Kosovo i strogo se pridržavamo Rezolucije 1244. Samo Beograd i Priština mogu da se dogovore o statusu i stepenu autonomije te pokrajine. Drugo, ta odluka mora se doneti bez drskog pritiska Zapada na Beograd i treće, mi ćemo biti spremni da pomognemo u potrazi za kompromisom i održivim rešenjem.“ Drugačije misli Bojan Elek, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Deluje da su pozicije međunarodnih aktera ostale nepromenjene povodom crvenih linija koje su postavljene, kao i kad je reč o podršci pregovorima i mogućnosti podele teritorije ili razgraničenja koje su potvrdili i Brisel i Vašington. U ovom trenutnu nije moguće još uvek sa sigurnošću reći šta je konkretna pozicija Srbije u predstojećim pregovorima, ali ono što se može zaključiti jeste da je spremna na ustupke, ali i da želi nešto zauzvrat, pre svega da rezultat pregovora ne bi izgledao kao potpuni poraz i propast do sada vođene politike prema Kosovu“, objašnjava on. Sam Vučić tvrdio je da je neslaganje s Prištinom i problem u vezi sa njegovom posetom započelo od imenovanja Fatmira LJimaja, optuživanog dva puta za zločine nad Srbima, za šefa pregovaračkog tima sa Beogradom, čiji izbor poslanici Srpske liste nisu podržali. Briselska dinamika prevedena na kosovski teren izgledala je ovako - iako je najavio posetu, Vučić nije prošao do sela Banje, jer su ga u tome sprečili veterani OVK, pa i nekoliko metohijskih gradonačelnika, koji su ispaljivali rafale, palili gume i nosili transparente. Kosovska policija je objasnila da zbog bezbednosti građana mora da zaustavi delegaciju na putu za to srpsko selo, a nakon svega Hašim Tači i Ramuš Haradinaj su saopštili da razumeju veterane, ali da im protesti i blokiranje puteva ne pomažu (Tači). Situacija se menjala iz sata u sat, a kosovski ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli možda je jedini nagovestio suštinu problema kad je kazao da je poseta u redu, ali nije pravi trenutak. Pošto je trenutak obema stranama poznat već duže vreme, da li to znači da se sadržina posete usled određenih novonastalih okolnosti promenila u poslednjem trenutku? Elekov glavni utisak jeste da je predsednik Srbije mag političkog marketinga i organizovanja mitinga, posebno ako se u obzir uzmu resursi i celokupna logistika, koji su bili upregnuti na terenu. „U završnom govoru predsednik nije ponudio konkretan predlog rešenja, uprkos najavama da je to svrha njegove posete. Sam govor bio je prevashodno namenjen inostranoj publici u cilju promocije pomirenja kao glavne poruke, pa se otud našlo preispitivanje prethodne politike Srbije prema Kosovu, te nuđenje ispružene ruke albanskoj strani pa makar i ona ostala da visi u vazduhu. Međutim, pominjanje Slobodana Miloševića u pozitivnom i Tribunala u Hagu u negativnom kontekstu, jasne su bile poruke koje su ciljale domaću publiku i bile dodatno pojačane odabirom gostiju koji su pozvani na pojedine televizijske stanice da komentarišu prenos koji je išao uživo. Zbog ovako pomešanih poruka govor je delovao kontradiktorno, ali je bio svrsishodan jer je ciljao različitu publiku, od kojih je svaka mogla da čuje ono što želi.“ Ako se uzmu u obzir teme koje su bile potencirane tokom posete – biznis forum i ekonomski razvoj, najava ulaganja u bolnice i škole – listom nadležnosti Zajednice srpskih opština, Elek tumači da se među njima nazire i ideja o tome šta je, zapravo, platforma predsednika za finalni, pravno obavezujući sporazum sa Prištinom. „Ovaj utisak je dodatno pojačan time što je predsednik fizički bio sprečen da poseti građane Srbije koji žive južno od Ibra, čime se čini da je Priština poslala simboličku poruku da se dalje od severa Kosova ne može. Vučić se fokusirao na teme koje su, barem prema Briselskom sporazumu, u nadležnosti ZSO, a na osnovu toga, rekao bih da je ZSO krajnji domet mogućeg dogovora. I uz ogradu, naravno, da i dalje nemamo eksplicitno rečeno šta je pozicija Srbije, sem da se u načelu zalaže za neku vrstu kompenzacije, trenutno kroz podelu teritorija.“ Aleksandra Joksimović nije ni očekivala da čuje konačno rešenje na skupu, tako da na osnovu toga što ga nije bilo ne može da zaključi da je došlo do promene u dogovorima na visokom nivou, koji su uticali na ishod posete KiM. „ Saopštavanje odluke bi podrazumevalo ne samo da je postignut dogovor Beograda i Prištine, nego i da je ona saopštena velikim silama, koje su se sa tom i takvom odlukom složile. Jer, ma koliko one insistirale na uzajamnom dogovoru dve strane i da će podržati svaki dogovor Beograda i Prištine, bez pristanka svih zemalja koje su do sada bile involvirane u proces, svaki dogovor će ostati mrtvo slovo na papiru. Pod tim mislim na SAD, Rusiju, EU i pojedinačne članice EU, takođe. Situacija je kompleksna i za njih, ne samo zbog unutrašnjih pitanja kakve ima, na primer, Španija, nego i zbog interesa kakve može imati Nemačka, ili i zbog uticaja koje dogovor može imati na druge zamrznute ili konflikte koji se u ovom trenutku dešavaju.“ Osim toga, da bi se postiglo kompromisno rešenje, ono treba da bude prihvatljivo i za oba društva, srpsko i albansko, podseća ona. „I u tom smislu vidim da se krećemo dalje. Do sada je pitanje promene granica, kako god da ga imenujemo - razgraničenje, podela, razmena ili korekcija, bilo nemoguća tema. Sada se ona pojavljuje kao legitimna tema u javnosti, čime se povećava i broj mogućih rešenja.“ Vučić nije bio jedini „visoki predstavnik“ koji je Srbe ovih dana podsećao na granice mogućeg, realnost koja je pobedila iluzije i budućnost koja zavisi od prevazilaženja prošlosti. Vladimir Kostić, predsednik SANU, plaši se da bi spirala nasilja i atmosfera straha mogla da se na ovim prostorima, iako ne samo ovde, okrene u neku vrstu završnog konflikta među nama samima. Objavio je da se ne sme sve precrtati, ali ni verovati u „iluziju da je Kosovo naše“. Srbi i Albanci, po njemu, treba da, u progresivnom smislu, prihvate jedni druge, i da se osim o granicama mora povesti briga i o drugim elementima, pa i tom da između ove dve etničke celine postoji jedna diluvijalna strašna mržnja koju sutra neće sprečiti ni granice. Pozvao nas je da dostojanstveno napustimo iluziju i okrenemo se budućnosti. S predsednikom Srbije, na KiM je stigla i pomoć u opremi, aparatima, mašinama, novcu za škole, bolnice, neka domaćinstva, postrojenje Gazivode, Trepču… A iza njega, ostao je utisak da čak ni on ne može dalje od Ibra, ni onda kad mu u tome pomaže intervencija iz Vašingtona. Oprečni u mišljenju i delovanju, prištinski zvaničnici su priznali da su primali pozive od svojih zapadnih partnera, a čak i EU je osudila njihovu nemogućnost da garantuju bezbednost. Iza dva dana pregovaračkog nadigravanja na terenu, bitke za moć i teritoriju, ostao je utisak i da se predsednik Srbije u Kosovskoj Mitrovici oseća kao kod kuće. NJegov samouvereni govor je to potvrdio. Što znači da je predstave, dakle, bilo. Improvizovane, bez režije, ali i politički vešte, u scenografiji koju je nametnula taktika pregovaranja. Pred očima javnosti na KiM i na kanalima sa nacionalnom frekvencijom prikazivala se, možda, čak i generalna proba konačnog dogovora.