Šampioni sporog oporavka

Slučaj je hteo da se tog septembra 2008, kada je posle crnog ponedeljka svanuo crni utorak, a njega smenila crna sreda i tako redom, zadesim na Volstritu, u sali za trgovanje NJujorške berze, samom epicentru finansijskog zemljotresa, nakon koga je usledio pravi ekonomski cunami, koji je ubrzo zapljusnuo ceo svet. Iako su kante za otpatke bile uredno raspoređene, u njima nije bilo skoro ničega. Ali, ne zato što su brokeri sve uredno sklanjali za sobom, već zato što su ostatke hrane, prazne flaše koka-kole i čaše od kafe bacali gde su stigli, uglavnom po podu. Kao da je bio sudnji dan. Bili su vidno nervozni. Sasvim razumljivo, ko zna koliko su tih dana ljudi zavili u crno, koliko su desetina milijardi dolara izgubili njihovi klijenti. Mada su se sigurno više nervirali što su izgubili očekivane bonuse. U tom opštem haosu ugledah i jedno poznato lice. Salom za trgovanje, iz suprotnog pravca išla je kolona, na čijem je čelu bio predsednik Crne Gore Filip Vujanović. NJega je, eto, zapao maler da tog 22. septembra zatvori berzu. Neko drugi je, ipak, bio kriv za sve što je nakon toga usledilo – 2009. je čak 91 zemlja zvanično upala u recesiju. Srbiji je bilo potrebno čak osam godina da bruto domaći proizvod vrati na nivo pre krize. Mnogo više nego svim drugim zemljama iz regiona. Osim Hrvatskoj, koja ni uz očekivani rast od 2,8 odsto u ovoj godini, ni posle pune decenije neće uspeti da se vrati tamo gde je bila 2008. Dok se kriza zahuktavala, mnogi ekonomisti i analitičari verovali su, ili se bar nadali, da će oluja brzo protutnjati i da će se sve brzo, za nekoliko meseci, smiriti. One manje optimistične, poput nobelovca DŽozefa Stiglica, koji su na startu tvrdili da će kriza trajati bar nekoliko godina, malo je ko hteo da čuje. Posebno u Srbiji. Pojedini ministri čak su tvrdili da bi svetska kriza mogla biti naša šansa, „jer će zaobići Srbiju“. Nažalost, njihova loša procena skupo nas je koštala. Dok su u SAD posrtale najmoćnije banke, čija se bilansna suma merila stotinama i hiljadama milijardi dolara, Vlada Srbije, koja je i inače mučila muku sa minusom u državnoj kasi, u septembru 2008. jednokratno je povećala penzije za 10 odsto. Uskoro je, 1. oktobra, usledilo još jedno, redovno povećanje, za stopu rasta cena na malo. Bio je to, kako je nedavno za NIN potvrdio tadašnji guverner Radovan Jelašić, deo koalicionog sporazuma, na kojem je insistirao PUPS. Dok je svet upadao u krizu, u Srbiji je prosečna penzija sa 170 evra, koliko je bila 2007, povećana na 217 evra. Minus u državnoj kasi je, pak, skoro udvostručen, sa 620 miliona na skoro milijardu evra, a zbog slabljenja dinara, prosečna penzija brzo je pala ispod 200 evra i još se nije vratila na nivo iz 2008. Narednih godina, i posle promene vlasti 2012, budžetski deficit je nastavio da raste, sve do 2014, kada je dostigao rekordnih 2,1 milijardu evra. Bilo je to baš u godini u kojoj je došlo do promene na čelu Vlade, jer je u aprilu, posle vanrednih izbora, Ivicu Dačića na mestu premijera zamenio Aleksandar Vučić, do tada prvi potpredsednik Vlade. Paralelno sa rastom budžetskog deficita, javni dug je od 2008. do 2014. skoro utrostručen, sa 8,8 na 24,8 milijardi evra, ili sa 28,3 na 74,7 odsto BDP-a. Tek tada, kad je đavo već odneo šalu jer je Srbija ubrzano srljala ka rubu bankrota, premijer Vučić odlučio se za radikalnu štednju. Te mere su se, nažalost, svele uglavnom na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, dok su izostale suštinske reforme javnih preduzeća, pa je za otplatu njihovih dugova, koje je garantovala država, iz budžeta isplaćeno više od 300 miliona evra, otprilike koliko se i uštedelo na platama i penzijama. Bilo kako bilo, javni dug je stabilizovan i trenutno je nešto veći od 24 milijarde evra ili 59,7 odsto BDP-a. Sve veći minus u državnoj kasi i posledična eksplozija javnog duga nisu bili jedini problemi sa kojima je Srbija morala da se bori. Poput većine drugih zemalja, te 2009. i Srbija je upala u recesiju - BDP je pao za 3,1 odsto. Taj podatak često pominje i aktuelni predsednik Vučić. Naročito kada odgovara onima koji konstatuju da, suprotno tvrdnjama zvaničnika, Srbija nema najveći, već po pravilu najmanji rast, ne samo u Evropi, već u regionu. Jedna od primedbi je da su kritičari „ćutali“ dok je za vreme bivše vlasti Srbija imala pad BDP-a od 3,1 odsto. Vučić, međutim, prećutkuje da je te godine pola sveta bilo u recesiji. Pri tome su neuporedivo veći pad od Srbije imale pribaltičke zemlje, Litvanija (14, 8 odsto), Estonija (14,7) i Letonija (14,3), ali i Finska (8,3), Rusija (7,8), moćna Nemačka (5,6) ili Švedska (5,2), kao i mnoge druge članice EU, poput Italije (5,5), Austrije (3,8), Češke (4,8), Slovačke (5,4), Mađarske (6,6), Slovenije (7,8), Bugarske (3,6), Holandije (3,8), Luksemburga (4,4), Velike Britanije (4,3) ili Irske (4,7). Veći pad imale su i Ukrajina (15,1 odsto), Island (6,9), Moldavija (6,0), Gruzija (3,7) i Rumunija (7,1), koja se poslednjih nekoliko godina nalazi u evropskom vrhu po stopama rasta. Te 2009. bilo je dramatično i van Evrope, recesija je „posetila“ i Japan (5,4 odsto), Meksiko (4,7), Argentinu (5,9), a nešto blaži pad BDP-a imale su SAD (2,8) i Kanada (2,9). Na starom kontinentu dok je kriza bila na vrhuncu samo tri zemlje, Albanija, Poljska i Belorusija mogle su da se pohvale rastom BDP-a. Kuriozitet je svakako da je te 2009. među retkim zemljama „u plusu“ bila i Sirija, u kojoj je BDP povećan za 5,9 odsto. Od proleća 2011, kada je počeo građanski rat, jedino što Sirija isporučuje u svet su milioni - izbeglica. I većinu komšija, pa i dve zemlje koje su već bile u Evropskoj uniji, početak krize teže je pogodio nego nas. Hrvatska je 2009. završila sa padom BDP-a od čak 7,4 odsto, a recesija je na velika vrata ušla i u Rumuniju (pad od 5,9 odsto), Crnu Goru (minus 5,7 odsto) i Bugarsku, u kojoj je BDP smanjen za 3,6 procenata. U odnosu na bliže i dalje okruženje, u Makedoniji i BiH su mogli da budu prezadovoljni padom od 0,4 i 0,8 odsto, dok je Albanija sa rastom BDP-a od 3,4 odsto bila evropski rekorder, ubedljivo ispred Belorusije (0,2) i Poljske (2,5 odsto). U međuvremenu su se svi susedi, osim Hrvata, mnogo brže oporavljali od nas. Na kraju ove godine, ako se ostvare procene MMF-a iz aprila, BDP će u Albaniji biti čak za 29,8 odsto veći nego što je bio 2008, kada je kriza počela iz SAD da se širi na ceo svet. Na drugom mestu je Rumunija sa ukupnim rastom BDP-a od 23,5 odsto, a slede Makedonija (22,8), Bugarska (17,7), BiH (17,3), Crna Gora (17,2). Tek onda, na pretposlednjem mestu je Srbija, u kojoj će, ako ove godine rast bude 3,5 odsto, BDP biti za samo 7,6 procenata veći nego pre jedne decenije. Tek posle osam godina Srbija je dostigla BDP iz 2008. i slaba je uteha što Hrvatska ni na kraju ove godine neće moći time da se pohvali - i uz očekivani rast od 2,8 odsto BDP Hrvatske će na kraju ove godine za 1,4 odsto biti manji nego 2008. Pokušavajući da relativizuje ove ne baš sjajne ekonomske pokazatelje, premijerka Ana Brnabić je prošlog oktobra napravila veliki gaf. „BDP je 2016. povećan za 2,8 odsto, a pre toga, od 2000, rast je jedino bio veći, mislim 2008. kada smo imali 3,1 odsto“, izjavila je Brnabić tokom polemike sa opozicionim poslanicima. NJena, a još više naša nevolja je što od 2000. do 2008. stopa rasta nijednom nije bila manja od 4,4 odsto (2003. godine, kada je ubijen premijer Zoran Đinđić), a rekordan rast od devet procenata ostvaren je već naredne, 2004. Samo u toj godini BDP je, dakle, povećan više nego u poslednjih 10! Aktuelnoj vlasti u prilog ne ide ni ako se analizirani period skrati samo na poslednjih šest godina, otkako je ona preuzela sve poluge ekonomske politike. Uz očekivani rast od 3,5 odsto u ovoj godini, BDP Srbije će na kraju 2018. biti za samo 11 odsto veći nego 2012. Skoro identičan rast (10,8 odsto) u tom periodu imaće i Hrvatska, dok je BDP u svim ostalim zemljama iz okruženja mnogo više porastao – u Rumuniji za 31 odsto, u Crnoj Gori skoro 21, a u Bugarskoj, BiH, Makedoniji i Albaniji između 16,5 i 18 procenata. S druge strane, prosečna stopa rasta posle demokratskih promena, od 2001. do 2008. bila je 5,9 odsto godišnje. Da je Srbija i od 2011. do 2018. imala isti rast, naš BDP bi na kraju ove godine dostigao 52,8 milijardi evra. Ovako, ako rast bude 3,5 odsto, kao što prognozira MMF (Vučić, Vlada Srbije i NBS očekuju nešto veći rast od četiri procenta), BDP će biti tek nešto veći od 38 milijardi evra. Ta razlika od 14,8 milijardi evra se na neki način može posmatrati kao cena krize, koju je Srbija na kraju platila. Na deo tog gubitka realno nije ni moglo da se utiče, ali na deo svakako jeste, što potvrđuje i mnogo brži oporavak većine zemalja, koje su vodile drugačiju ekonomsku politiku od vlada Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić. Za razliku od drugih, Srbija je i posle 2009. još dva puta, 2012. i 2014. upala u recesiju, sa padom BDP-a od jedan i 1,8 odsto. To možda i ne bi bilo tako strašno da te dve godine svetska ekonomija nije rasla po stopama od 3,5 i 3,6 odsto. Da zlo bude veće, osim Srbije 2014. su u minusu završile još samo tri evropske zemlje - Hrvatska (-0,1), Finska (-0,6) i Ukrajina, u kojoj je pad BDP-a od 6,6 odsto bio direktna posledica ratnih sukoba na istoku zemlje, započetih u aprilu te godine. U ostatku sveta, sa recesijom su se te godine suočili još samo Jemen, Libija, Argentina i Venecuela, iz koje je zbog sve većih ekonomskih problema samo u poslednje četiri godine glavom bez obzira pobeglo više od dva miliona ljudi. Pre nekoliko sedmica predsednik Venecuele Nikolas Maduro naredio je da se sa novčanica izbriše pet nula, a procenjuje se da bi samo u ovoj godini cene mogle da porastu za milion posto. Čak i ako ovoga puta predsednik Vučić i ministar finansija Siniša Mali budu u pravu i ako 2018. Srbija zaista bude među tri evropske zemlje sa najvećom stopom rasta, to će samo delimično nadoknaditi zaostatak za komšijama u protekloj deceniji. Uz to, za bolju budućnost je veoma važan i odgovor na pitanje da li će na ekonomskom planu Srbija u Ligi šampiona (to poređenje lansirao je ministar finansija) igrati samo ove ili će se u vrhu zadržati i nekoliko narednih godina. I ne treba smetnuti sa uma da se prvak Evrope može biti i sa rastom od 3,8 odsto, kao što je to 2009. bila Albanija. Uostalom, seća li se još iko da je u julu 2016. Vučić izjavio da će „Srbija ove godine pokušati da bude u prve tri države u Evropi po stopi rasta BDP-a“, uz opasku da takve rezultate „Srbija nije imala od Drugog svetskog rata“. „Niko na svetu ne može da me demantuje, jer su to merljive stvari“, poručio je Vučić. A demantovao ga je i MMF, kome predsednik veruje, jer po njihovim podacima te godine od Srbije veći privredni rast imalo je 18 evropskih zemalja: Island (7,5 odsto), Irska (5,3), Rumunija (4,8), Moldavija (4,3), Bugarska (3,9), Albanija (3,4), Španija i Slovačka (3,3), Švedska, Hrvatska, BiH i Turska (3,2), Slovenija i Luksemburg (3,1), Kipar (3,0), Crna Gora, Makedonija i Poljska (2,9). A ako posle razgraničenja vlast u Beogradu prizna Kosovo, onda bi se Srbija pomerila na 20. mesto, jer bi ispred nje bilo i Kosovo, sa stopom rasta od 4,1 odsto.