Mit o stogodišnjoj stagnaciji

Posle finansijske krize 2008. neki su ekonomisti tvrdili da SAD, a možda i svetska ekonomija, pate od „stogodišnje stagnacije“, što je ideja za koju se prvi put čulo nakon Velike depresije (ekonomski krah, koji je počeo u SAD 1928. proširio se kasnije na ceo svet, a kriza je trajala sve do 1939. - prim. ur.). Ekonomije su se uvek oporavljale od recesija, ali je Velika depresija trajala nečuveno dugo. Mnogi su verovali da se ekonomija oporavila samo zato što je vlada trošila na Drugi svetski rat i mnogi su se bojali da će po završetku rata ponovo potonuti. Verovali su da se dogodilo nešto zbog čega će ekonomija ostati mlitava čak i sa niskim ili nultim kamatnim stopama. Srećom, iz razloga koje sada dobro razumemo, ta se zla proročanstva nisu ispunila. Ideja stogodišnje stagnacije bila je privlačna odgovornima za upravljanje oporavkom posle 2008. - istim onima koji su bili krivi za slabu regulaciju ekonomije pre krize i koje je američki predsednik Barak Obama neobjašnjivo odabrao da poprave ono što su kao saučesnici rasturili - jer je pravdala to što nisu uspevali da oporave ekonomiju brzo i silno. Ekonomija je spavala, pa je ideja vraćena iz mrtvih. Nemojte nas da krivite, podrazumevalo se u izjavama promotera - radimo šta možemo. Prethodna godina ponovo je oborila tu ideju, koja ionako nikada nije bila naročito uverljiva. Iznenadan porast deficita SAD, od otprilike tri do skoro šest odsto BDP, posledica loše osmišljenog zakona o regresivnom porezu i združenog republikansko-demokratskog povećanja potrošnje, podigao je rast na otprilike četiri odsto i spustio nezaposlenost na najnižu stopu u poslednjih osamnaest godina. Mere su možda bile loše zamišljene, ali pokazale su da se - uz dovoljne fiskalne podsticaje - može stići do pune zaposlenosti čak i kada su kamatne stope daleko iznad nulte. Ključna greška Obamine administracije 2009. bila je ta što nije stremila većem, trajnijem, koherentnijem i prilagodljivijem fiskalnom stimulansu. Da jesu, ekonomija bi odskočila više i ne bi bilo priče o stogodišnjoj stagnaciji. Ovako, tokom prve tri godine takozvanog „oporavka“ prihodi su rasli samo najbogatijima. Neki od nas su u to vreme upozoravali da će recesija verovatno biti duga i duboka, i da su potrebne jače mere od Obaminih predloga. Podozrevam da je glavna prepreka bilo uverenje da se ekonomija samo saplela i da će brzo stati na noge. Smestite banke u bolnicu, brižno ih negujte - drugim rečima, nemojte nijednog bankara okriviti, čak ih nemojte ni grditi, već ih obodrite time što ćete sa njima razmotriti kako ćete napred - i najvažnije, zaspite ih novcem i ubrzo će sve biti dobro. Muke ekonomije bile su, međutim, dublje od ove dijagnoze. Posledice finansijske krize bile su ozbiljnije, i ogromna preraspodela prihoda i bogatstva u korist najbogatijih oslabila je ukupnu potražnju. Ekonomija je bila u tranziciji od proizvodnje ka uslugama, a tržišne ekonomije takvim tranzicijama ne upravljaju dobro same. Bilo je potrebno više od obimnog spasavanja banaka. Americi je bila potrebna suštinska reforma finansijskog sistema. „Dod Frenkov“ zakon donekle je - mada nedovoljno - sprečio banke da nam nanose štetu. Ali nije učinio skoro ništa da natera banke da rade ono što bi trebalo da rade; da se, recimo, više usmere na pozajmice malim i srednjim preduzećima. Bilo je potrebno da vlada više troši, ali i da ponudi energičnije programe redistribucije i predistribucije - da se pozabavi oslabljenom pregovaračkom moći radnika, gomilanjem tržišne moći velikih korporacija, i korporativnim i finansijskim zloupotrebama. Slično tome, energične mere na tržištu rada i u industriji mogle su pomoći oblastima koje su pogođene posledicama deindustrijalizacije. Umesto svega toga, zakonodavci nisu sprečili čak ni to da siromašna domaćinstva gube domove. Političke posledice tih ekonomskih neuspeha bile su i predvidive i predviđene - bilo je jasno da postoji rizik da se iznevereni okrenu demagogu. Niko nije mogao da predvidi da će taj biti baš Donald Tramp - rasistički ženomrzac nameran da uništi vladavinu prava i kod kuće i u inostranstvu, koji diskredituje američke kontrolne institucije, uključujući medije. Fiskalni stimulans velikih razmera iz decembra 2017. i januara 2018. - koji ekonomiji u to vreme nije bio neophodan - bio bi daleko moćniji deset godina ranije, kada je nezaposlenost bila onako visoka. Slab oporavak stoga nije posledica stogodišnje stagnacije - problem je bila loša politika vlade. Sada stižemo do glavnog pitanja - hoće li stope rasta narednih godina biti visoke kao nekada? To naravno zavisi od brzine tehnoloških promena. Investicije u istraživanja i razvoj, naročito u fundamentalna istraživanja, važan su, mada spor činilac. Seče koje je predložila Trampova administracija nisu dobar znak. Čak i tako, neizvesnosti je na pretek. Stope rasta BDP-a po stanovniku mnogo su varirale u prethodnih pedeset godina - od dva ili tri procenta godišnje u decenijama posle Drugog svetskog rata do 0,7 odsto u poslednjoj deceniji. No, možda smo previše obožavali rast, naročito ako pomislimo na štetu nanesenu životnoj sredini, a još više ako od tog rasta ogromna većina građana nema mnogo koristi. Kriza iz 2008. nudi mnoge pouke, ali najvažnija je ta da je izazov bio - i ostao - politički, a ne ekonomski. Ništa urođeno ne sprečava našu ekonomiju da obezbedi punu zaposlenost i zajednički prosperitet. Stogodišnja stagnacija bila je samo izgovor za pogrešne ekonomske strategije. Dok ne prevaziđemo sebičnost i kratkovidost koje definišu našu politiku - naročito u SAD pod Trampom i njegovom republikanskom potporom - ekonomija koja služi mnogima, a ne samo nekolicini, ostaće samo san. Čak i ako BDP bude rastao, prihodi većine građana će stagnirati.