Višezvučje – realna slika sveta

Krajem leta, ili od 2014. svakog drugog, domaću publiku vizuelnih manifestacija podilaze žmarci u iščekivanju šta će im novo doneti Oktobarski salon iz sveta, za čiju se periferiju predugo smatramo. Ovogodišnjom smotrom, 57. po redu, nazvanom „Čudo kakofonije“, kustoski par Gunar i Danijel Kvaran poručuje da centar kulture i ne postoji kao takav, pa će Beograd biti kulturna prestonica, bar tokom trajanja bijenalne priredbe, od 14. septembra do 28. oktobra tekuće godine. Posetioci čak sedam prostora koje će zauzeti najveća izložba savremene umetnosti u Srbiji (Muzej grada u Resavskoj, Galerije SANU i Remont, tri „filijale“ Kulturnog centra Beograda – Likovna galerija, Podrum i Artget, kao i Umetnički prostor U10), imaće priliku da vide zvezde međunarodne scene – Takaši Murakamija, Joko Ono, Hitu Stejerl, Olafura Elijasona, Anselma Kifera... i učestvuju u otkrivanju mladih domaćih nada. Ukupno 72 umetnika iz 27 zemalja predstaviće koncept kuratora, zasnovan na raznolikosti izraza, odnosno, njihovoj kakofoniji. Pritom, kakofoniju ovde ne treba shvatiti u pežorativnom smislu, već kao „diversfikaciju – širenje u različitim pravcima i hibridizaciju – stvaranje novih žanrova u savremenoj kreativnosti“. „Dok je do pre samo četvrt veka svet savremene umetnosti bio otvoren isključivo za autore sa Zapada, danas je on dostupan stvaraocima sa svih kontinenata“, kustosi objašnjavaju za NIN. Smatrajući zanimljivim da osmotre tu novonastalu situaciju i prikažu globalnu produkciju, karakterističnu po upotrebi svih mogućih materijala, tehnika i stilova, strane su umetnike pozvali, a domaće odabrali na konkursu i na osnovu preporuka ovdašnjih kolega. „Internacionalna scena danas ima mnogo centara, i da biste je valjano sagledali, potrebno je da razvijete mrežu raznorodnih profesionalaca – umetnika, kustosa, kritičara, galerista... iz koje ćete dobiti informacije o tome šta se sve dešava širom sveta“, kažu Danijel i Gunar Kvaran. Osim toga, veoma je važno, napominju, redovno posećivati izložbe, bijenala, umetničke sajmove i ateljee umetnika. „Takođe, dobijamo i gledamo kataloge mnogih postavki na dnevnom nivou, dok je i internet moćno sredstvo za prikupljanje saznanja“, napominju. Međutim, ističu, ništa ne može da zameni iskustvo direktnog kontakta sa stvaraocima, zbog čega Gunar, kao direktor Muzeja „Astrup Fernli“ iz Osla, i Danijel, direktorka Muzeja umetnosti u Rejkjaviku – mnogo putuju. Konkretni izlagači na 57-om izdanju Salona izabrani su na osnovu onog što oni „fundamentalno predstavljaju“, po sopstvenom izboru dela koji ih prezentuju, i osim različitim kontinentima (osim Australije), pripadaju i širokom spektru generacija. Više od polovine su žene, što takođe verno oslikava stanje na globalnoj umetničkoj sceni. Publika će sresti najrazličitije pristupe stvaranju, od slika i skulptura, do instalacija, performansa, in situ kreacija - dela nastalih u odnosu sa datim prostorom. Ovde se ponovo srećemo sa pogrešnom predstavom o sebi, ako uzmemo u obzir šta misle kuratori: sva pomenuta poprišta postavki nisu ni bezlična, ni dosadna, kako ih uglavnom smatramo, već potentna i atraktivna. Kuriozitet „Kakofonije“ predstavlja i uspostavljanje dijaloga među svim tim utočištima različite publike, od alternativne, do akademske, u prilici da osvesti ili se ponovo uveri u svu tu silesiju arhitektonskih stilova, topografski jednog nedaleko od drugoga. Tu neće biti početka ni kraja, ili bilo kakve hijerarhije, preporučljivog pravca kretanja, a sve u službi dočaravanja višezvučja. Još jedna je reč koje se mi klonimo, a Kvaranovi je smatraju bitnom za svoje viđenje ponuđenih radova, a to je originalnost, teško zamisliva u vreme kad je sve već viđeno. „Upravo ta sloboda da se umetnik opredeli za određenu temu, ili krene sa određenim ciljem i namerom, osnova je originalnosti, odnosno, činjenici da ne postoji zajednički imenitelj na međunarodnoj sceni“, navode. „To znači da danas umetnik postavlja svoja pravila i zasniva ih na probiranju onog što njemu lično leži od svega što umetnost i neumetnost (tzv. običan život) imaju da ponude“, kustosi dalje tumače kako stvaralac funkcioniše u širokom spektru praksi i tehnologija, čija je asimilacija u sopstveno delo – sasvim legitimna. Umetnik danas može da se okruži i saradnicima iz drugih profesija i oblasti. I svaka ta efemerna zajednica biće „geometrijski različita, u zavisnosti od prirode projekta“, ilustrujući logiku ekspanzije, ukrštanja, otvaranja, raseljavanja…, svojstvenih savremenom stvaralaštvu. Plasiraće svoj „fragmentarni narativ“ na putu kroz vreme i prostor, iznedriće nešto lično i svoje, pa time i originalno. Ali, dok je Murakamijeva „superflet“ poetika brisanja granica između visoke i popularne kulture – opštepoznata, kao i aktivistički pristup Joko Ono, ili specifičan vid nadovezivanja na sebe pređašnjeg Anselma Kifera…, neka od imena sa ovogodišnjeg Oktobarca tek će biti upamćena. Pripremanje Salona bila je prilika i da Gunar i Danijel Kvaran „nešto novo nauče“, kako sa radošću priznaju. Istovremeno su mogli i da spoje „ton i sliku“, odnosno već im poznate umetnike iz Pariza, Londona, NJujorka... dovedu u vezu sa srpskom postojbinom, čemu su primeri Đorđe Ozbolt, ili Darja Bajić, recimo. Kod Vladimira Veličkovića, što je radom proslavio i sebe i svoju zemlju, odavno nema dileme da je i svetski, i ovdašnji. „U samom početku rada na Oktobarskom salonu, pristupili smo individualnom istraživanju i sastavili liste autora koje smo znali ili zapazili, a kao vrstu sirovog materijala za finalnu selekciju“, kustosi objašnjavaju svoj postupak, u kom su isprva sučeljavali argumente zašto baš taj neko odražava „Kakofoniju“. Ako bi došlo do drastičnog neslaganja, ime bi skinuli sa liste, ali, „u principu, mahom su bili saglasni“. Vremenom, izbor je postao sinteza njihovih pojedinačnih senzibiliteta. Ako publika primeti kakav ton koji štrči, i on je odraz prava na različitost. Iz tog razloga, kustosi svoju postavku opisuju kao „ogledalo sveta“. „Budući da nema određene teme na koju umetnici odgovaraju, publika će njihova dela posmatrati kao individualna poglavlja“, objašnjavaju dalje Kvaranovi. Iskusiće različitost, istovremeno ponirući u svaki rad ponaosob, izdvojen sopstvenom formom, filozofijom, pozicijom u prostoru. „Posmatrač će čitati izložbu na osnovu njenog naziva, a radove na bazi sadržaja i vizuelnog utiska, a u skladu sa transparentnom relacijom između koncepta izložbe i njene verbalne odrednice – Čudo kakofonije“, oni daju „instrukciju“ za opservaciju Oktobarca, koja zapravo znače da je svako viđenje validno i ispravno. A ni na ovo nismo baš navikli, vazda vođeni tuđim definicijama, ili držani pod ovom vrstom pritiska - da razumemo kako nam se servira. Sad kad znamo da je svet globalno selo, umetnički gledano, pitamo se šta znači manifestacija poput Oktobarca za lokalnu sredinu. To je prilika da se celo selo okupi na jednom mestu, u slobodnom prevodu. U odnosu na svet, bijenala poput našeg značajna su jer doprinose živosti date sredine. Iako nisu komercijalni, takvi sadržaji su potentni da „privuku različite aktere umetničkog sveta i stvore sinergiju“. „Bijenala deluju lokalno i internacionalno na bazi kapaciteta da valorizuju ’parohijalno’i stave ga u kontekst globalnog“, kažu Kvaranovi. Kad je Beograd u pitanju, i sama šarolikost izlagačkih prostora „peva“ kakofoničnim notama, naglašavaju autori postavke. Nama kao mediju ostaje da opomenemo na značaj adekvatnog obeležavanja galerija gde će raznoliki „orkestar“ muzicirati, da ne bi ostali, kao do sada, za većinu neprimećeni. Jer, ovakve smotre važne su da podstaknu i „običnu“ publiku, i uvere je da je Beograd (bar tokom trajanja Salona) deo ukupnog umetničkog univerzuma. A mesec i kusur trajanja izložbe – vreme praznovanja činjenice da smo u žiži umetničkih zbivanja, što bi nas moglo osloboditi kompleksa palanke. „Danas ne postoji nijedan pokret ili scena povezana sa određenim geografskim centrom koji dominira umetničkim svetom, za razliku od ranijih era u kojima su se različiti umetnički trendovi (impresionizam, simbolizam, kubizam, dadaizam, nadrealizam, novi realizam, pop art, minimalizam, konceptualna umetnost...) pojavljivali na Zapadu i bivali izvezeni u one na periferiji“, Kvaranovi neumorno ponavljaju, objašnjavajući odakle taj tobožnji „provincijalizam“ potiče. „Ta bivša vertikalna hijerarhija zamenjena je horizontalnom čiji je centar svuda i nigde“, ističu. „U ovom svetskom prostoru, multifokalnom i egalitarnom u svojim principima, sve prakse, žanrovi, stilovi i načini diskursa koegzistiraju, hraneći lokalnu kulturu i njom se pojeći, kao spoljnim referencama ili izvorima“, tumače oni. I, iako se ne može osporiti pozicija Pariza ili NJujorka, muzeja i institucija poput Luvra, Pompidua, MoMA i Metropolitena, sve širi sloj obrazovane srednje klase širom sveta, te „lokalne“ scene smatra intrigantnijim i uzbudljivijim od glavne. Na ovaj način se stvaraju „stvarne zajednice ljubitelja umetnosti, bili oni u Šangaju, Sao Paulu, Kejptaunu, NJujorku, Parizu, Berlinu, Rejkjaviku, Oslu…, ili Beogradu. I opstaju uprkos političkim barikadama, ekonomiji, geografiji, pa čak i činjenici da su dve najvažnije institucije (MSUB i Narodni muzej) toliko dugo bili zatvoreni. Jer, čak i u depoima, dela komuniciraju sa umetničkom internacionalom, u večitom protoku ideja. Što se tiče same prezentacije, tu su politike različite, pa nacionalne zbirke imaju odgovornost prema baštini date zemlje. Privatni muzeji (poput „Astrup Fernlija“, koji vodu Gunar Kvaran) imaju slobodu da kombinuju, prikupljaju izuzetna dela na račun lokalnih, da afirmišu određene umetnike za koje kustosi veruju da su transformisali pojam umetnosti svojim originalnim zamislima i načinima realizacije. Da sa umetnicima sarađuju, a ne da ih koriste da bi opravdali svoju politiku. I pored ubedljivih navoda Gunara i Danijel Kvaran, u duši domaćeg ljubitelja vizuelnih manifestacija (srednjeg i plićeg džepa) ostaje bojazan: kad se povuče plima globalno prepoznatog stvaralaštva, šta će nam ostaviti oseka?Da li ćemo zbilja shvatiti da pripadamo svetu, kao i on nama? Ili ostati u uverenju da smo provincija.