Arapska jesen

Svoju nameru da u Srbiji poseduje oko 20.000 hektara obradivog zemljišta, a što su mediji najavljivali još pre više od godinu dana, arapska Al Dahra ostvarila je nedavnom kupovinom imovine beogradskog PKB-a. Kao jedini ponuđač, na tenderu, koji su od samog početka pojedini stručnjaci smatrali unapred dogovorenim i napisanim za jednog kupca, ova kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dobila je u posed gotovo 17.000 hektara zemljišta, za samo 105,05 miliona evra, što je za nepuni milion evra više od cene koju je država odredila kao početnu na javnom nadmetanju. Sumnje da je nadmetanja uopšte i bilo, podstaknute su ne samo činjenicom da je ponudu dostavila samo Al Dahra, nego i cenom koja govori u prilog tezi da su kupci znali da nemaju konkurenta, odnosno da tako niskom cenom u odnosu na početnu ne rizikuju da izgube trku za vlasništvo nad plodnim srpskim oranicama u Beogradu i Zrenjaninu. Ruku na srce, Al Dahra jeste kompanija koja se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, a svoju nameru da kupi PKB pokazivala je i prilikom prethodnog, neuspešnog, tendera za prodaju korporacije iz Padinske Skele, ali je za razliku od ovog tendera tada imala i domaće i inostrane konkurente koji su, u međuvremenu, izgleda shvatili da u toj trci nemaju šta da traže. Svoje težnje da kupi PKB, arapski investitor ostvario je preko domaće firme Al Dahra Srbija, koja je u registru privrednih subjekata Srbije upisana tek mesec dana. Prema podacima koji se mogu videti na sajtu APR-a, Al Dahra Srbija je osnovana pod tim imenom tek 20. avgusta ove godine, desetak dana nakon što je država oglasila prodaju imovine PKB-a. Upisani osnivački kapital je samo 100 dinara, a stoodstotni vlasnik preduzeća je arapska kompanija Al Dahra agriculture LLC, registrovana u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Istine radi, marta ove godine isti vlasnik osnovao je društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o) pod nazivom Al Dahra Balkans, kome je pomenutog 20. avgusta ime promenjeno u Al Dahra Srbija. I to su, praktično, jedine informacije koje se o ovom preduzeću mogu pročitati na sajtu Agencije za privredne registre, jer se radi o tek osnovanoj firmi, očigledno sa namerom da kao takva učestvuje na nadmetanju za kupovinu imovine PKB-a. I da ne bude zabune, to što je tek osnovana, odnosno što nema nikakvog iskustva u poslovanju, nije je diskvalifikovalo za učešće na raspisanom tenderu, jer je pisac javnog poziva naveo da na nadmetanju može učestvovati domaće pravno lice koje je samostalno ili preko svog vlasnika u prošloj godini ostvarilo prihod ne manji od 400 miliona evra. Ono što se još može pročitati na sajtu APR-a jeste da je Rivica 1, u Irigu, sedište firme Al Dahra Srbija, istovremeno i adresa na kojoj je registrovana, takođe domaća kompanija, Al Dahra Rudnap, čiji je jedini vlasnik takođe preduzeće iz UAE, Al Dahra international investments, upisana u Abu Dabiju, na istoj onoj adresi na kojoj se nalazi i sedište vlasnika mlađanog preduzeća koje je jedini učesnik i pobednik trke za PKB. Bez svake sumnje, oba preduzeća deo su arapske kompanije Al Dahra, koja posluje u dvadesetak zemalja, odnosno na više od 40 tržišta, najpre u Aziji, na Srednjem istoku, a sve više i u Evropi. I koja je na srpsko tržište ušla pre četiri godine, ne gromoglasnom najavom velikih investicija i zajedničkog ulaganja sa državom Srbijom u poljoprivredne kombinate u Vojvodini, već zapravo kupovinom najpre 51 odsto, a onda i 100 odsto privatne firme Rudnap agrar, jednog od preduzeća u sastavu Rudnap grupe, srpskog biznismena Vojina Lazarevića. Podsećanja radi, ugovor koji je marta 2013. godine potpisao tadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić sa predstavnicima kompanije Al Dahra o zajedničkom ulaganju čak 400 miliona dolara, kao i kupovini u privatizaciji uništenih poljoprivrednih kombinata širom Vojvodine, nikada nije realizovan. Umesto države, arapska Al Dahra nešto kasnije je za svog partnera na srpskom agrarnom tržištu odabrala upravo kompaniju Vojina Lazarevića i kupovinom većinskog udela u pomenutom Rudnap agraru otvorila vrata srpskog tržišta. Država je, ne gubeći vreme, Al Dahru zamenila drugom arapskom kompanijom Al Ravafed, sa kojom su predstavnici vlasti, zanimljivo, takođe 20. avgusta, ali 2014. godine, osnovali zajedničko preduzeće Al Ravafed Srbija, u kojem arapski partner kompanija Al Rawafed international investments LLC, iz UAE, ima 80 odsto, a država Srbija tek 20 odsto vlasništva. Na osnovu ovog ugovora, odnosno međudržavnog sporazuma Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, osnovano zajedničko preduzeće steklo je pravo da, mimo javnog nadmetanja i po povlašćenim uslovima, koristi i obrađuje oko 10.000 hektara obradivog zemljišta u Bačkoj, među kojim je i više od 3.000 hektara zemlje vojnog objekta Karađorđevo, odnosno Morović. Ugovor o zajedničkom ulaganju je u međuvremenu pretrpeo i neke izmene, ali od javnosti u Srbiji se krije kolika je dobit države od ulaganja u zajedničko preduzeće, odnosno koliko to zajednička kompanija plaća državi, pa i Vojsci Srbije korišćenje državnog obradivog zemljišta u Vojvodini. I baš kao što se većina stručne javnosti tada protivila odluci vlasti da se ovoj arapskoj kompaniji, odnosno zajedničkom preduzeću koje je osnovala, daje obradivo zemljište umesto da se ono nudi u zakup domaćim paorima, tako se i u slučaju PKB-a većina agrarnih ekonomista od početka protivila njegovoj prodaji. I dok oni smatraju da Srbija prodajom PKB-a prodaje jedini preostali zemljišni resurs, i to stranom investitoru, zagovornici prodaje propalog poljoprivrednog kombinata u Beogradu, čiji dugovi su gotovo jednaki postignutoj tenderskoj ceni, veruju da je PKB trebalo prethodno rasparčati u logične proizvodne celine, a tek onda ponuditi domaćim poljoprivrednim proizvođačima a ne prodavati u celini, i to na tenderu na koji se javio samo jedan jedini ponuđač. Pritom, kompanija koja dolazi iz zemlje osvedočenog prijatelja sadašnje vlasti u Srbiji. Vojvođanski istraživačko-analitički centar izračunao je da će domaće firme u vlasništvu kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, sada nakon što je Al Dahra Srbija kupila imovinu PKB-a, imati u posedu ili u zakupu oko 27.000 hektara zemljišta, što ih čini drugim najvećim veleposednikom u Srbiji, odmah nakon Petra Matijevića, odnosno njegove kompanije „Matijević“ koja u Srbiji, prema njihovom istraživanju, obrađuje oko 30.000 hektara. Svi ostali, uključujući i kompaniju Miodraga Kostića, ali i Delta Agrar Miroslava Miškovića, ostaće po broju hektara iza kompanija iz UAE. Ako je bilo šta u ovom postupku prodaje PKB-a za utehu, to bi mogla biti činjenica da nekadašnji špajz Beograda nije kupio nikakav finansijski spekulant ili pak investicioni fond, sa namerom da se dokopa hiljada hektara sa kojima, kada istekne privatizacioni ugovor, može da radi šta želi. Ipak, to što kupac nije kompanija koja sa poljoprivredom nema nikakve veze, ne znači da će se obistiniti najave aktuelnog predsednika da će PKB u vlasništvu Arapa raditi deset puta bolje i neuporedivo više doprinositi srpskom BDP-u, baš kao što se nisu obistinila ni njegova obećanja iz 2014, kada je poslanike Skupštine uveravao da će Srbija i njena poljoprivreda imati pet puta više koristi od davanja zemljišta u Bačkoj novoosnovanoj arapsko-srpskoj firmi, nego što su imali do tada. Jer, možda Al Dahra i nema nameru da potpuno ugasi poljoprivrednu proizvodnju u PKB-u, ali da li ima nameru da sačuva stočarstvo ili neke druge kulture, videće se tek kada isteknu njene obaveze potpisane ugovorom sa državom. Pod uslovom, naravno, da se bilo kakve obaveze pred nju i stave. A radnici, baš kao i stručnjaci za agrar, poučeni iskustvom iz srpske privatizacije, imaju pravo na osnovanu sumnju - prvi, da bi uskoro mogli ostati bez radnog mesta, a drugi da bi od PKB-a moglo nestati i ono malo što je od njega ostalo. Uostalom, kao primer navodi se i poljoprivredno preduzeće Zobnatica, koje je 2014. godine kupila takođe domaća firma, sa arapskim kapitalom, Jugo elit agro, i koja je svinjce, odnosno stočarsku proizvodnju, u međuvremenu, zamenila za gajenje borovnica, jer je to novom vlasniku očigledno isplativije. Verovatno i jeste, ali pitanje je šta je isplativije državi Srbiji i ima li ona, osim želje da proda još jedno, nestručnim upravljanjem propalo srpsko preduzeće i time, između ostalog, udovolji zahtevima Međunarodnog monetarnog fonda, i sopstvenih planova i strategija. Barem kada je u pitanju obradivo zemljište i snabdevanje hranom.