Izazovi me čeliče

Biti žena, funkcionerka, direktorka i menadžerka, a uz to i pripadnica nacionalne manjine, u Srbiji zvuči kao nemoguća misija. Ipak, jednoj ženi u našoj zemlji to uspeva već više od deceniju. Koliko je uspešna u onom što radi najilustrativnije govori podatak da je početkom ove godine, posle 13 godina vođenja, danas jednog od najprofitabilnijih javnih preduzeća, dobila i najviše nacionalno priznanje „Kapetan Miša Anastasijević“ za najboljeg menadžera u javnom sektoru Srbije. Marta Takač, master inženjer šumarstva, generalna direktorka Javnog preduzeća Vojvodinašume, ovu prestižnu nagradu dobila je kao istaknuti menadžer, rukovodilac i stvaralac, na predlog poslovnih partnera i kolega iz medija za radni i stvaralački angažman i doprinos unapređenju privrednog i društvenog ambijenta Srbije, posebno kao istaknuti menadžer u javnom preduzetništvu. Nagrada je dodeljena u prostorijama Matice srpske u Novom Sadu, institucije koja predstavlja neprocenjivu kulturnu dragocenost Vojvodine, te je utoliko jača simbolika ovog velikog priznanja. Marti ovo nije prva potvrda za liderstvo, isto ovo priznanje dobila je u oblasti međunarodnih odnosa i standarda 2011. godine, kada su na njenu inicijativu po prvi put sve šume kojima gazduju Vojvodinašume sertifikovane po međunarodnim FSC standardima održivog gazdovanja šumama, a samo godinu dana ranije priznanje “Kapetan Miša Anastasijević” dobilo je JP Vojvodinašume za najbolje javno preduzeće u Srbiji. Zato razgovor za NIN počinjemo pitanjem – šta za nju samu, a šta za preduzeće na čijem je čelu znači ovo najnovije priznanje? Svako priznanje za mene je potvrda da smo moj tim i ja načinili pozitivan pomak u promeni poslovanja i organizacije, a samim tim i da je ono prepoznato kao uspešno. Naše preduzeće razlikuje se od drugih javnih preduzeća jer nam je odgovornost daleko veća, s obzirom na to da su nam poverene ingerencije nad prirodnim blagom naše zemlje, nad rezervatima prirode, rekama, šumama i lovištima, čije potencijale nastojimo da približimo svim građanima Vojvodine i Srbije, pa i strancima koji posećuju našu zemlju. Ovo najnovije priznanje za mene je posebno značajno jer je usledilo nakon teškog poslovnog perioda, kakav nisam imala još od dolaska u ovu firmu pre 13 godina. Bilo je mnogo problema i prepreka koji nisu vezani direktno za funkcionisanje preduzeća, već su dolazili iz spoljnog okruženja. Nažalost, direktorska funkcija uvek sa sobom nose velike pritiske u vidu podmetanja koji su proizvodi ljudske sujete i oholosti ili prosto tuđe želje za foteljom, ali svi ti izazovi, kada konačno uspem da ih prevaziđem, za mene su male pobede koje su, eto, naposletku, zajedno sa upornim trudom i radom krunisane ovim nacionalnim priznanjem. JP Vojvodinašume jedno je od retkih u Srbiji koja posluju sa velikim profitom, zbog čega je vaše rukovođenje preduzećem uvek posebno hvaljeno na sednicama vojvođanske Skupštine. Polovina prihoda sliva se u budžet, pa je jasno zašto su zadovoljni, ali kako ste postigli da od siromašnog preduzeća napravite ozbiljnu kompaniju sa milionskom dobiti? Mi smo vrlo atipično javno preduzeće, jer nismo na teretu države, naprotiv mi punimo budžet, jer na godišnjem nivou državi uplaćujemo 800 miliona dinara. Osim toga, nismo kreditno opterećeni, a dobit nam je na godišnjem nivou 500 miliona dinara. Kada svakog meseca treba da zaradite 120 miliona dinara samo da bi zaposleni dobili plate i kada znate da vam to niko drugi neće dati onda vaš sistem funkcionisanja mora biti potpuno tržišno orijentisan. Naravno ukoliko je moguće zbog vrste delatnosti. Da nismo na teretu države, već da ona ima koristi od nas, a da uz to zaposleni budu zadovoljni - to je suština poslovanja Vojvodinašuma i jedino se takav način i poklapa sa mojom poslovnom filozofijom. No, put do uspešnog poslovanja i stvaranja kompanije koja će finansirati državu umesto biti na njenom teretu – nije bio nimalo lak. Kada sam 2005. imenovana za direktora, Vojvodinašume su postojale tek nekoliko godina, nakon odvajanja od Srbijašuma. Bilo je to mlado preduzeće, na početku razvoja i prvi problem sa kojim sam se suočila bilo je obezbediti sredstva za plate zaposlenima. Pošto jedan čovek ne može da uradi gotovo ništa, a dobar tim može da napravi velike rezultate, kao prvi važan zadatak odredila sam kreiranje kvalitetnog tima stručnjaka koji će biti moji najbliži saradnici. Dobra okolnost je bila što u tom segmentu nisam bila ograničena politikom pa nisam morala bilo gde da „idem po svoje mišljenje“. Kreirani su sektori čiji su rukovodioci bili, i ostali, ljudi iz struke, od poverenja, koji mogu da me prate i na koje mogu da se oslonim. Kada su prvi ciljevi uspešno ispunjeni, moj cilj je postao da pokažemo da javno preduzeće može da posluje pozitivno, a da se u isto vreme razvija i raste, a da od toga ima koristi i osnivač – AP Vojvodina. Kako nismo budžetski korisnici, već se samostalno finansiramo plasmanom svojih proizvoda i usluga, utoliko je taj zadatak bio teži. Danas se Vojvodinašume mogu pohvaliti velikom dobiti na kraju svake godine, a najveći deo prihoda, čak 95 odsto, ostvarujemo od prodaje drvnih sortimenata, zatim slede prihodi od lovstva, turizma i ugostiteljstva, rasadničkih proizvoda… Vi se razlikujete od mnogih direktora javnih preduzeća u Srbiji, jer vas umesto u restoranu najčešće možemo sresti na terenu. Poznato je da vam nije strano da šetate u čizmama po blatu i zaposleni vas najčešće i viđaju u tom izdanju. Kakav odnos imate sa svojim zaposlenima, budući da njih ipak ima oko 2.000? Ja sam master inženjer šumarstva i posao bi bio uzaludan kad bih ga obavljala isključivo iz fotelje. Najviše volim teren i tamo se zaista osećam domaće. U gepeku uvek imam čizme jer su tereni koje obilazim često nepristupačni i teški za prelazak, tako da su udobne i moderne cipele mnogo ređe moj izbor. Moji radnici su kao i u svakom kolektivu različiti ljudi, različitih karaktera, ali sam svakome od njih kada im je trebala bilo kakva pomoć izlazila u susret. Zaposleni mi i jesu trenutno u fokusu i to je problem s kojim se trenutno suočavam zbog njihovih zarada, koje već duže vreme pokušavam da povećam, ali me ograničava zakon o zamrzavanju plata. Oni su to zaslužili, rade težak i visoko rizičan posao, fizički rad koji iscrpljuje. Sada, kada bismo finansijski mogli da to iznesemo, nemamo zakonske mogućnosti. Zarade su trenutno ispod republičkog proseka, što je pre 5-6 godina bilo nezamislivo za Vojvodinašume. Nekada je sekač u dobrim mesecima, kada prebaci normu i radi prekovremeno, imao veću platu od direktora i ja sam bila ponosna na to. Svi proizvodni radnici su normirani i njihova plata bi trebalo da zavisi samo od rezultata, a ne od ograničenja Vlade. Zamrzavanjem zarada se šalje poruka radnicima da ne moraju da se trude, jer će im plata ionako biti ista. Zato pokušavam da doprem do pokrajinske i republičke vlade i da se izborim da mi dozvole povećanje plata, jer za to imamo dobru finansijsku potporu. Vojvodinašume su jedno od retkih preduzeća koja posluju po FSC standardima, zbog čega ste takođe već nagrađivani. Šta FSC sertifikat tačno znači za preduzeće i prirodna dobra koja održavate? Vojvodinašume su 2008. godine dobile FSC sertifikat za održivo gazdovanje šumama po individualnom modelu gazdovanja, jedinom takvom u širem okruženju, koji nedvosmisleno potvrđuje da se upravljanje i korišćenje šuma obavlja po najstrožim međunarodnim standardima. Sticanjem ovog sertifikata u mogućnosti smo da ponudimo puni asortiman šumskih drvnih proizvoda iz sertifikovanih šuma, uz istovremeno obezbeđivanje brojnih korisnih funkcija šuma. Sertifikat se dodeljuje na pet godina, sa mogućnošću oduzimanja svake godine, ako nisu ispunjeni uslovi na koje se preduzeće obavezalo. Do sada smo uspeli i da premašimo očekivane rezultate: u razvoj preduzeća se ulažu veoma velika sredstva, oko milijardu i po dinara godišnje. Veća pažnja u poslednje vreme se daje izgradnji novih objekata, pogotovo u zaštićenim područjima kojima mi gazdujemo, čime pokazujemo svoju brigu i odnos prema očuvanju životne sredine, turizmu kao i lokalnom stanovništvu – na primer, u toku je izrada glavnog projekta izgradnje novog vizitorskog centra na Obedskoj bari. Šume u Vojvodini čuvene su po tome što u njima love glumac Kevin Kostner, Ralf Šumaher i mnoge druge svetski poznate ličnosti. Šta ih toliko privlači u lovnom turizmu u Vojvodini? Lovni turizam u Srbiji ima dugu tradiciju, a zlatnim periodom smatra se onaj između sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada je u nekadašnju SFRJ dolazilo godišnje više od 10.000 inostranih lovaca turista, s direktnim prihodom većim od deset miliona dolara. Iako je posle raspada Jugoslavije, ekskluzivni, odnosno VIP lovni turizam bio zamro u Srbiji, u poslednjih pet godina ponovo je u usponu. Poznati dolaze pod zagarantovanom diskrecijom, pa tako javnost nikada i ne zna kada nam u Srbiju u goste dolaze holivudski glumci, svetski poznati sportisti, engleski lordovi, bogati šeici, vlasnici multinacionalnih kompanija... Ono što ih privlači nama jesu kapitalni primerci jelena, atraktivni lov na divlje svinje i fazane, pa i lov na barsku divljač na Dunavu. JP Vojvodinašume danas gazduje sa 17 šumskih lovišta, ukupne površine 110.000 hektara, a zahvaljujući integrisanom modelu gazdovanja lovištima imaju kompletnu lovno-turističku ponudu, a uz sopstvene smeštajne kapacitete u 15 lovačkih kuća i sopstvenu turističku agenciju Vojvodinašume-Turist. Koliki je teret odgovornost koju imate, budući da su vašim rukama, pa i rukama vaših zaposlenih predata na čuvanje sva blaga prirode u Vojvodini? Slagala bih kad bih rekla da taj teret nije težak. No, moj cilj je od samog početka bio isti: da svaki segment našeg preduzeća dovedem do pozitivnog i uspešnog funkcionisanja. Što je odgovornost veća, to je posao teži. Možda su najslikovitiji primer šumari. Oni su inženjeri koji moraju u poslu da gledaju daleko unapred. Privremeno rešenje u šumarstvu nije najsrećnije rešenje, jer se greške kasnije teško i dugo ispravljaju. Hrastu, na primer, treba 150 godina da izraste, neko sve to vreme treba stručno da brine o njemu ili o hrastovoj šumi, da bi se stekli uslovi za seču i obnovu i da bi se ponovio ciklus. Stručnjaci koji zasnivaju i neguju hrastovu šumu u fazi kada je najosetljivija i zahteva najviše brige i stručnosti, sigurno neće uživati u plodovima svog truda – to je njihova zaostavština budućim pokolenjima. Vojvodinašume trenutno gazduje nekim hrastovim šumama u koje su svoj maksimum uložile prethodne generacije, da bismo mi sada bili zadovoljni njihovim učinkom i ocenili njihov trud. Hrastove šume posavskog basena su među najkvalitetnijim u Evropi i neprocenjivo su blago Vojvodine i čitave Srbije. Koliko je teško opstati na čelu jednog preduzeća tako dugi niz godina, s obzirom na to da ste neprestano suočeni sa preprekama, a paralelno i sa ogromnom odgovornošću? Da li smatrate da bi prepreka bilo manje da niste žena, koja je uspešna u svom poslu? Uspeh se kod nas ne prašta, nezavisno od toga da li ste žena ili muškarac. Uvek će se naći neko kome će smetati vaš uspon. Mnogi moji najljući protivnici smatrali su da im je to što sam žena, pa još i Mađarica, olakšavajuća okolnost. Međutim, realnost je ipak malo drugačija, pa se moj profesionalni autoritet i potvrđena stručnost, srećom, u krugovima pritisaka i lobiranja, još uvek uzimaju u obzir. Uvek, dakle, postoje i pritisci sa strane, kako na poslovni tako i na privatni život, kako bih odustala. Ali, dokle god u meni postoji velika želja da sačuvam ovo preduzeće i prirodna blaga koja mi je država poverila na čuvanje, dok postoje dobri rezultati mog rada, to se neće dogoditi. Naravno, ništa ne traje večno, pa ni moji mandati i treba pružiti mogućnost i mlađima da se dokažu i daju svoj doprinos, ali dok imam snage i želje da se borim za napredak Vojvodinašuma i dokle god to daje dobre rezultate, davaću sve od sebe da ne odustanem. Trudim se da odluke donosim kao čovek i da se nikada ne stidim zbog njih, da moja porodica i ja budemo ponosni zbog učinjenog, da jednog dana kada ne budem direktor i funkcioner, mogu slobodno, podignute glave da prošetam gradom. U poslu čovek mora koordinisati između potreba i zahteva mnogih, ali mora imati svoje mišljenje i sam postavljati granice koje ne sme prekoračiti. Rekla bih u najkraćem da je upravo to, da odluke donosim kao čovek koji svakog jutra sme najpre samom sebi pa onda i ostalima da pogleda u oči, princip od koga ne odustajem od početka do danas. Na terenu s radnicima Mnogo je slađe postići uspeh u svojoj zemlji Koja je vaša poruka ili savet, kao biznis lidera, mladima koji tek treba da napreduju u karijeri? Volela bih kada bi kod mlađih kolega videla veću posvećenost poslu i želju da napreduju u karijeri. Ništa se ne podrazumeva, niti je zagarantovano, za sve, kao u životu uopšte, potrebni su velika želja i još veći trud. To je formula za celu državu, da se izađe iz letargije i bajki o strašno lepom životu izvan granica. Gde god da se nađu ceniće ih samo po radu i trudu koji ulažu na poslu. Priznaćete da je mnogo lakše i slađe to postići u svojoj državi. To je moja poruka ili dobronamerni savet, iz veoma bogatog ličnog iskustva. Srbija i Mađarska nisu samo dobre komšije, već i prijatelji Poznato je da imate veoma uspešne prijatelje iz političkog i poslovnog života Budimpešte i Beograda. Kako gledate na saradnju dveju država, Srbije i Mađarske? Neću da zvučim kao političar, ali sam presrećna što u eri gospodina Vučića i gospodina Orbana odnosi dveju država imaju neki trenutni maksimum. Duboko verujem da je ovo tek početak i po mom mišljenju nas očekuje mnogo tešnja saradnja, čak i kroz vid ozbiljnijeg udruživanja zemalja Centralne Evrope. Smatram da naši zajednički hrišćanski koreni jesu jedan od uslova za čvršće povezivanje. To je prirodan proces i treba ga ubrzati na obostrano zadovoljstvo. Mi nismo više samo dobre komšije, mi smo prijatelji.