Da li su i fašisti ljudi

Nakon trijumfalnog 51. Bitefa lestvica očekivanja kako publike tako i pozorišnih profesionalaca ove godine postavljena je prilično visoko. Kako za sada stvari stoje, očekivanja su uveliko opravdana, jer ovogodišnji 52. Bitef nam je ponudio jedan zaokružen, celovit i nadasve aktuelan koncept, mnogo bogatiji prateći program i što je najvažnije - odlične predstave. A tek smo na pola puta... Centralni događaj, u ovom delu festivala, a prepune sale govore da je upravo reč o „događaju“, svakako je prilika da vidimo „back to back“, u samo dva dana, dve predstave svakako najznačajnijeg regionalnog a verovatno i jednog od najznačajnijih evropskih pozorišnih reditelja danas, Olivera Frljića. Beskompromisan u svojim moralnim pa i političkim stavovima, neustrašiv u svom izrazu i do brutalnosti precizan u žigosanju i prepoznavanju društvenih problema, Frljić je postao referenca, kategorija za sebe, te bar kad je region u pitanju već govorimo o „frljićevskim“ predstavama koje podrazumevaju provokativnost i visoku političku i društvenu angažovanost koja je često u očima konzervativaca prepoznata kao „skandalozna“. Bilo da je reč o „koncept“ predstavama ili adaptacijama klasičnih tekstova, Frljić uvek pronalazi ugao koji izaziva publiku da zauzme stav, da se opredeli ili da preispita društveno i političko okruženje u kome živi. Dve predstave koje smo imali prilike da vidimo, Gorki - Alternativa za Nemačku? ansambla „Maksim Gorki“ iz Berlina i Šest lica traži pisca satiričkog pozorišta „Kerempuh“ iz Zagreba, pored toga što se savršeno uklapaju u koncept festivala umetničkog direktora Ivana Medenice, pokazuju i oba lica Frljićevog postupka. S jedne strane kad je reč o nemačkoj predstavi, imamo onaj „agitatorski“ snažan, ogoljen i pročišćen postupak koji se zgušnjava u preciznu i beskompromisnu političku poruku, dok sa druge strane, u zagrebačkoj predstavi prisustvujemo transformaciji klasičnog teksta u vibrantni društveni komentar, bolno aktuelan. Još jedna stvar povezuje obe predstave, a to je preispitivanje samog teatra kao institucije, pa i pozorišnog čina i njegove društvene i političke uloge. Predstava Gorki - Alternativa za Nemačku? iza svoje konceptualne jednostavnosti krije izuzetnu slojevitost. Nemačka je društvo koje se nakon mračnog perioda nacizma decenijama gradilo na postulatima evropskih demokratskih vrednosti i vere u univerzalna ljudska prava i slobode. Ali dovoljan je jedan veliki istorijski događaj, kao što je talas migranata, da se svi ti postulati dovedu u pitanje i da se ožive aveti prošlosti za koje se činilo da su duboko pokopani. Teatar „Maksim Gorki“ i njegovi glumci su u kvazidokumentarističkom rediteljskom postupku tačka ukrštanja svih tih suprotstavljenih tendencija. Ovaj levo orijentisani prema migrantima otvoreni teatar, trebalo bi da bude pijemont dostignuća jedne demokratske Nemačke, ali se iza te „politički korektne“ fasade kriju narasle tenzije jednog društva u previranju. Uzdizanje desničarske partije koja se još vrlo znakovito zove „Alternativa za Nemačku“ izbacila je sve te skrivene tenzije na površinu društvenog i političkog života. Ono što Frljić nepogrešivo zna da prikaže jeste kako se te apstraktne ideje krajnje desnice ovaploćuju u svakodnevnom životu i kako se banalne situacije pretvaraju u politički stav. Tako da predstava vrlo ironično kreće od nezadovoljstva ansambla brojem angažovanih stranaca u njemu, ili repertoarske politike, da bi došli do suštinskih pitanja da li je u modernim vremenima demokratija moguća u svom tradicionalnom vidu i ne ubija li ona samu sebe sopstvenim mehanizmima. Pritom je Frljić otvoren za sve paradokse novonastale situacije, migranti nisu lišeni sopstvenih predrasuda, glumica sa Balkana ne želi da se ljubi sa glumcem crncem jer joj smeta „intenzivan miris“, taj isti glumac ima dedu nacistu, asimilovani Turčin je izrazito antimigrantski nastrojen jer ne želi da se izjednači sa novopridošlicama i tako dalje. Frljić se obrušava i na uljuljkano levičarenje koje se zasniva na manipulaciji empatijom, glumice se svojim tužnim ispovestima, kao u nekom perverznom rijaliti programu bore za sopstveni opstanak i status u nemačkom društvu. Frljić u svojim razmišljanjima ide do krajnjih granica, postavljajući pitanje i o samoj svrsi pozorišta kao mogućnosti otpora, „smrti“ demokratije, a predstavu završava zastrašujućim pitanjem - „Da li su i fašisti ljudi?“ Predstava Šest lica traži pisca po jednom od najpoznatijih pozorišnih komada uopšte, naizgled je mnogo ambicioznija i kompleksnija. Počinje grubim i žestokim igrokazom koji secira i parodira hrvatsku političku stvarnost i njene tradicionalne političke fantazme. Srećemo u svinjcu (glumci u tom delu predstave nose maske svinja) dobro poznate likove Tompsona, Hasanbegovića, Željke Markić, predstavnike klera, to jest predstavnike jedne primitivne desne ideologije orgijastički opijene sopstvenim uspehom, sve uz zvuke turbo folka i pucanja. Pritom Frljić u postupku koristi visok stepen samoironije dajući publici odmah na početku ono što ona i očekuje od njega i njegove reputacije „skandal majstora“. Čitava fama o pozorištu kao sredstvu otpora raspada se u kakofoniji neuspele glumačke probe, gde otkrivamo koliko su čak i akteri „predstave“ distancirani od njene suštine. Stvari se usložnjavaju pojavom šest lica i priča dobija daleko mračniji ton koji zadire duboko u tkivo onog što zovemo „porodičnim i tradicionalnim“ vrednostima desnice, iza kojih se zaklanja čisto, nepatvoreno licemerje. U furioznom tempu, sa dosta slepstika i crnog humora, Frljić povremeno zastajkuje da bi u britkim potezima dao komentare na najrazličitije društvene ali i intimne dileme kako se postaviti prema tom mraku koji nadolazi. Na neki način, na samom kraju on vraća veru, možda potpuno romantičarsku, ali zbog toga ne manje iskrenu, u određenu moć teatra, moć pozorišnog čina kao kolektivnog iskustva publike i aktera da menja i preispituje naše stavove o stvarnosti u kojoj živimo. Gledano na primeru ove dve predstave, ponovo se ističe najveća vrednost Frljićevih postavki, a to su jednostavnost i preciznost koje izviru iz njegove poetike, te joj upravo te odlike daju neuobičajenu žestinu i snagu na sceni. Frljić u Beogradu je događaj i zadovoljstvo u bilo kom vidu, a ovoga puta zahvaljujući Bitefu to zadovoljstvo je duplirano.