Pripitomljavanje radikala

U oktobru mesecu navršava se deset godina od nastanka Srpske napredne stranke koja je zauvek promenila srpski politički pejzaž. Nakon istorijskog „pomirenja“ Socijalističke partije Srbije (SPS) i Demokratske stranke (DS) 2008. godine i ulaska socijalista u proevropsku vladu, procene su bile da je pomeranje najvećeg dela ekstremno nacionalističke Srpske radikalne stranke, sa ratnim i huškačkim bekgraundom, ka umerenijoj, proevropskoj desnici, odlična vest za budućnost zemlje. Probuđena nada da radikalska Srbija ide u istoriju, a da će nova desnica biti most ka demokratskom društvu, do danas je ostala neostvarena. SNS je u međuvremenu „pojeo“ sve političke stranke, a sa njima i ceo sistem i društvo, uspostavljajućipraktično jednopartijski režim i vlast jednog čoveka koji radikalskim metodama vodi demokratske procese, uključujući i put Srbije u Evropsku uniju. O tome u naredna tri broja NIN-a govore brojni svedoci i akteri tih događaja, političari, sociolozi i politički analitičari. Na našu molbu da nam obezbede sagovornike, iz SNS-a nikada nije stigao odgovor. VELIKI RADIKALSKI PRASAK Ni deset godina od formiranja danas najmoćnije, još malo pa jedine, stranke u zemlji, nema jasnog i nedvosmislenog odgovora kako je ona tačno nastala, ko je sve, na tom poslu, bio direktno a ko indirektno angažovan i da li je upodobljavanje ekstremne desnice bio strateški plan ili ad hok akcija proizašla iz prozaičnih razloga, netrpeljivosti koja je nastupila u odnosima prvog i drugog čoveka SRS. Zapravo, osnivanje SNSu velikoj meri ostaje u domenu političke mitologije i tipične balkanske drame sa elementima trilera, u kojoj je više nepoznatih nego poznatih i gde se publici ostavlja na volju da izmašta detalje i zaključi mogući epilog.Jer, kako drugačije objasniti da su deceniju od nastanka SNS i dalje u „domenu legende“ ne samo lične odluke Nikolića i Vučića nego i okolnosti cepanja do tada najzatvorenije i najjedinstvenije stranke na političkoj sceni Srbije, a posebno konkretne uloge koje su u celom poslu imali pojedinci izDemokratske stranke, međunarodni predstavnici i biznismeni - oni „pravi“ i oni „kontroverzni“, oni u zemlji i oni u inostranstvu. I dalje ostaju otvorena pitanja, šta je bio ključni motiv „političke izdaje“, „političkog oceubistva“ i „puča“ Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića? Da li žudnja za pobedom, izvlačenje iz miljea političkog ekstremizma i desne deponije, ili se pre tačno deset godina Nikolić jednog jutra probudio shvativši da želi da izađe iz senke haškog optuženika Vojislava Šešelja i uloge „večitog drugog“. Da li su zajedno skovali plan, on i „uvek treći“ Aleksandar Vučić, da podele Srpsku radikalnu stranku? Da li im je istovremeno sinulo da su ratovi prošli, da granice Srbije nisu Ogulin i Virovitica, da one čije prezime ne završava na „ić“ ne treba proterati iz zemlje i da je ujedinjenje svih srpskih zemalja moguće još samo u ćeliji Haškog tribunala? U svakom slučaju, formalni početak delovanja SNS je 10. oktobar 2008. godine, kada je stranka kao 139, sa sakupljena 10.054 potpisa, upisana u registar političkih organizacija u Srbiji. Osnivačka skupština održana je jedanaest dana kasnije i na njoj Nikolić i Vučić, posle više od 20 godina, izlaze iz uloge Šešeljevih sledbenika i postaju predsednik i zamenik predsednika SNS-a. S današnje tačke gledišta, zanimljivo je da je događaju prethodilo razmimoilaženje unutar SRS-a oko Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, koji je trebalo da bude ratifikovan u Skupštini Srbije. Prema dostupnim podacima, Šešelj je isprva pristao da se glasa za ratifikaciju uz uslov da bude prihvaćen radikalski amandman o Kosovu u sastavu Srbije. „…Hoćemo u Evropsku uniju ako nam garantuju Kosovo u sastavu Srbije. To smo definisali pred izbore. I znači držimo se toga i ne odstupamo nigde. Eto. Pa da, malo sa osećajem gađenja hoćemo u Evropsku uniju, ali Kosovo je iznad svega…“, poručio je lider radikala iz Haga. Uz medijsku i političku galamu, nezvanične informacije pa i „lažne vesti“, rasplet i razlaz ipak postaju vidljivi početkom septembra 2008. Poslanice SRS Nataša Jovanović i Vjerica Radeta, delovalo je tada, ničim izazvano, u Skupštini su proklele Borisa Tadića, ali i svakog radikala i njegov „rod i porod“ koji se s Tadićem sretne.Jasno je bilo da je kletva upućena Tomislavu Nikoliću, koji se od „uroka“ branio držeći se za glavu u skupštinskoj klupi. Iako je Nikolić u narednim danima pokušavao da minimizira sukob odgovorima da nema raskola i da se „čuje sa Šešeljem“, 5. septembra podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, posle sednice predsedničkog kolegijuma kada je ostao usamljen nakon glasanja (14:1) o podršci SSP. Nikolić se posle žalio medijima kako su najoštrije protiv njega govorili oni koji su mu „iz srca ispali“ i koje je „odgojio kao radikale“. Pre nego što je formalizovan SNS (21. oktobra 2008), Nikolić je u Skupštini Srbije postao šef novog poslaničkog kluba „Napred, Srbijo“, sastavljenog od bivših radikalskih poslanika. Najpre im se priključilo njih 17, a potom još četvoro. Indikativno je da posle„velikog radikalskog praska“ oko SSP, na kraju taj dokument nije dobio glasove novooformljenog kluba proevropskih poslanika. Nisu bili u sali. VUČIĆEVO BIRANJE KOSTIMA Ne treba zaboraviti da su novopečeni naprednjaci, narodni poslanici, praktično imali i „institucionalnu podršku“ da zadrže mandate, iako su prema tada važećim propisima (a i po tumačenju Ustavnog suda) mandati bili u vlasništvu stranaka. I dok dve, tri nedelje traje medijski, stranački pa i državni „kovitlac“ oko jednog od najvećih partijskihi „ideoloških“ rascepa u novijoj istoriji Srbije, drugi najvažniji „glumac“ ovog blokbastera, Aleksandar Vučić,i dalje „bira kostim“ u kome će nastupiti. Objavio je da se povlači iz javnosti uz dodatni dramski začin da će se „možda baviti nekim poslovima poput berzanskih“ ili će „pomagati bratu u vođenju firme“ (iako će 2014, kada je izbila afera sa „falsifikovanom“ ličnom kartom, ustvrditi kako njegov brat nikada nije bio vlasnik firme). Polovinom septembra, posle dve nedelje izbeglištva iz javnosti, Vučić je prelomio. Podnosi ostavku na stranačku funkciju, a u Skupštini Beograda vraća odbornički mandat, koji je osvojio na listi SRS-a. Da bi „sitkom“ bio napetiji, ovu vest javnosti ne saopštava Vučić, već prvo Nikolić i to u „Utisku nedelje“, emisiji u kojoj su tada redovno mogli da se čuju i stavovi opozicije. Nekoliko godina kasnije, kada je SNS uveliko na vlasti, valjda da takvu priliku uskrati sopstvenoj opoziciji, Vučić je jednostavno i sa lakoćom osvetnički isposlovao ukidanje „Utiska nedelje“. Boris Tadić, nekadašnji predsednik Srbije a danas lider opozicionog SDS, kaže za NIN da je Vučićeva odluka da pristupi Nikolićevoj stranci doneta „nakon što su ga u to, po njihovom svedočenju, ubeđivali Mišković i Beko“ i to „manje političkim, a više finansijskim argumentima“. Onima koji ga danas optužuju da je „doveo Vučića“, odgovara da nije mogao jer „u vreme nastanka SNS, Vučić nije ni bio u toj stranci, a da ga je Šešelj postavio za svog naslednika verovatno bi i danas bio u SRS“. Ovu tezu potkrepljuje i Milorad Mirčić koji kaže da je Vučićevo „povlačenje“ iz javnosti bilo u funkciji„iščekivanja Šešeljeve odluke o nasledniku Nikolića i nade da će izbor pasti na njega. Bio je razočaran što je odluka iz Haga bila da to bude Dragan Todorović“. „Vučić je radio sa Tomom na cepanju stranke, ali je o svemu obaveštavao Šešelja. Dok je Toma prekinuo sve kontakte sa Šešeljem i nije odgovarao na njegove pozive, Vučić je redovno informisao svog lidera o svemu što Nikolić čini, pa i o novcu koji je (navodno) dobijao za posao podele stranke“, tvrdi Mirčić. Iako je Nikolić ranije tvrdio da je „Šešelj najveći intelektualac koga je sreo u životu“ i da je od njega mnogo „učio i naučio“, a Šešelj uzvraćao kako Nikolića smatra „delom svoga tela i ličnosti“, sukob u familiji neizostavno je doneo mnogo prljavog veša, sve do insinuacija da je Šešelj prilikom Nikolićevih poseta Hagu slao ceduljice u kojima je naručivao ubistva, čemu se Nikolić, kako tvrdi, žestoko suprotstavljao. Govoreći o tim dešavanjima, dugogodišnji lider vojvođanskih radikala Milorad Mirčić kaže, za NIN, da se „razlaz nije dogodio odjednom“, već da je to bio „višegodišnji proces“ i da su prvi signali „Tominog nezadovoljstva“ počeli da se primećuju još 2004. „Nikolićev autoritet među biračima isprva jebio „izveden“ i naslanjao se na Šešeljevu podršku. Međutim, kako je lider SRS bio odsutan, a stranka na izborima osvajala sve veći broj glasova ( 81 mandat na vanrednim izborima, 2007), više se nije moglo govoriti o izvedenom već o stvarnom autoritetu“, ocenjuje Mirčić. Uz mnoga druga dešavanja, do danas nisu rasvetljeni načini na koje je SNS prikupljao sredstva esencijalno potrebna za nastanak svake političke partije.U javnosti se operisalo nepotvrđenim „faktima“ da jefundraising obavljan tajno i da je početni novac obezbeđivan od domaćih biznismena. Navodno od šest miliona evra koje su dobili, milion je „obezbedio Cane Subotić, tada lice sa međunarodne poternice“ (odnedavno slobodan čovek), „a doneo ga je i Tomi predao Aleksandar Vučić“. Mirčić tvrdi da nijedan evro od tog novca „nije legao na račun“. Prema toj verziji, ovaj novac se koristio za izgradnju buduće stranke, dok su tadašnje izborne kampanje finansirane podizanjem kredita. Opšte je mesto da je na formiranje SNS-a presudno uticao Miodrag Miki Rakić, pa i Boris Tadić. Iako to nijedan od mogućih neposrednih učesnika i svedoka nikada nije javno potvrdio, naprotiv, ta informacija funkcioniše kao „aksiom“.Jedan bivši visoki funkcioner DS, koji nije želeo da se njegovo ime pominje, rekao nam je da je „Boris Tadić pogrešio što je učestvovao u pacifikovanju radikala“, indirektno svedočeći o njegovoj ulozi u tom procesu. U razgovoru za NIN Boris Tadić, nekadašnji predsednik Srbije, danas lider opozicionog SDS, međutim, u potpunosti negira da je imao bilo kakav uticaj na nastanak SNS-a. Prema njegovim rečima, „jedino su Nikolić i Šešelj uticali na formiranje SNS i niko više“. „Šešelj je konstantno ponižavao Nikolića, unižavao njegovu ulogu u SRS od kada je otišao u Haški tribunal, a po Nikolićevom mišljenju, istovremeno i vršio opstrukciju njegovog nastupa na predsedničkim izborima, vređao ga na telefonskim sednicama Predsedništva SRS…“, ispričao je Tadić ono što je čuo od samog Nikolića. Pozivajući se na svedočenje Nikolića, Tadić kaže da je njegov odnos sa Šešeljem „bio okidač zašto je rešio da napusti SRS“. Kada je odlučio da formira sopstvenu stranku, Nikolić je, dodaje Tadić, tražio prijem kod njega, kao predsednika države I tom prilikom mu saopštio da će „njegova stranka biti proevropska“. „To je za mene bilo ogromno iznenađenje“, priseća se Tadić za NIN, prenoseći detalj iz razgovora da u tom trenutku Nikolić nije znao „ko će biti sa njim u novoj stranci, a pogotovo da li će biti i Vučić, koji se nadao da će biti naslednik Šešelja u SRS“. Na drugoj strani, Borko Stefanović, nekada potpredsednikDS, odavno izvan te partije, siguran je da „Rakić i Tadić nisu napravili SNS niti su obezbedili novac, već su to činili razni biznismeni koji su želeli da se reše „žutih“ i naprave novu stranku“. „Istina je, pak, da smo oberučke prihvatili cepanje radikala i da smo im izašli u susretsa mandatima i da su se mediji otvorili za Vučića, Tomu i Jorgovanku“, svedoči Stefanović za NIN. POMOĆ PRIJATELJA Kakva je stvarno bila uloga Miodraga Mikija Rakića, „čoveka iz senke“ koji je formalno bio potpredsednik Demokratske stranke, šef kabineta predsednika Srbije, ali i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, a potom i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti,a prema Vučićevim rečima i njegov „prijatelj“, ostaje u domenu spekulacija. „Arhitekta“ tadašnjih političkih dešavanja u Srbiji navodno je „povezao“ Vučića sa međunarodnim predstavnicima, omogućivši mu, između ostalog, i blizak kontakt sa nekadašnjim savetnikom Angele Merkel Kristofom Hojzgenom i sa nekim drugim uticajnim stranim političarima. Ipak sa te pozicije „velike moći“, najveća usluga koju je Miki Rakić učinio Vučiću desila se nekoliko godina kasnije, kada je SNS već došao na vlast. Po svedočenju našeg izvora, Rakić je Vučiću predao „bezbednosno važne dosijee“ (ali o tome više u narednom nastavku). No, i pre nego što je nastao SNS, kao „proevropska verzija“ radikalne stranke, Nikolić i Vučić su se trudili da ubede, pre svega, zapadne političke aktere da su ozbiljni u nameri da isplivaju iz političkog taloga SRS. Mirčić se priseća da je Nikolić, krijući to od Šešelja, „konstantno kontaktirao sa šefovima kabineta“, pre svega sa Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, a potom i sa Rakićem“. Podsetio je, u tom kontekstu, na tzv. „testament“ Vojislava Šešelja, koji je pročitan na protestnom okupljanju radikala ispred američke ambasade, decembra 2006. Šešelj, koji štrajkuje glađu u Hagu, poručuje svojim partijskim drugovima u otadžbini da „nikada ne ulaze u koaliciju sa Tadićem i Koštunicom i ostalim srpskim izdajnicima…“ Prema Mirčićevim navodima, poruka je bila upućena Tomi koji se „većhvalio telefonom koji je dobio od Nikitovića“ mada je,dodaje, „kasnije za konkretan posao cepanja stranke sredstva obezbeđivao Miki Rakić uz koordinaciju sa ambasadom SAD u Beogradu“. KAKO SU POSTALI PRIHVATLJIVI ZA SVET Već je 2007. godine, svedoči Mirčić, Nikolić imao kontakte sa američkom ambasadom, „a i s nama se iz rukovodstva kasnije nametljivo konsultovao oko ideje da ode u posetu Americi, jer je američki ambasador, navodno, izrazio želju da se tako nešto dogodi, a to bi i pomoglo Šešelju u zatvoru“. Prema navodima sagovornika NIN-a, koji je prisustvovao jednoj večeri u američkoj ambasadi, organizovanoj 2008,u periodu između januarskih predsedničkih i majskih parlamentarnih izbora, kada je na dnevnom redu bilo„civilizovanje“ Dačićevog SPS (nekoliko meseci kasnije desilo se istorijsko pomirenje SPS i DS),diskutovalo se i o „budućnosti“Nikolića i Vučića, koji su u tom trenutku i dalje u SRS. „Kameron Manter je tek došao na službovanje u Beograd i prvo pitanje je bilo šta da rade sa SPS-om, a potom i sa Nikolićem i Vučićem.“ Izvor NIN-a kaže da su se složili da bi trebalo da pozovu Dačića na razgovor, ali i Vučića, „jer su obojica mladi, ambiciozni i shvataju da se vreme menja. Samo je jedan od prisutnih, inače poslom vezan za Britance, preporučio Nikolića jer je, dok mu je pomagao u predsedničkoj kampanji, shvatio da on Šešelja više ne može da gleda očima“. Jedan od izvora NIN-a, čije je mišljenje relevantno u međunarodnim i diplomatskim krugovima, podseća da su „predstavnici međunarodne zajednice izbegavali formalne kontakte sa liderima SRS-a između ostalog i zbog toga što je Šešelj optužen za ratne zločine, što mu se sudi u Hagu i što stranka vodi radikalnu antievropsku politiku“. Iako su se vođe novonastalog SNS-averbalno odredile prema evropskim integracijama, „opreznost“ diplomata bila je vidljiva čak i na osnivačkoj skupštini naprednjaka kojoj su prisustvovali ambasadori Slovačke, Norveške, Kube, Indije, Švedske, Danske, Alžira, ali samo predstavnici ambasada SAD, Francuske, Nemačke, Španije, pa čak i Rusije. „Ohrabrivali su Nikolića i Vučića da se odvoje od Šešelja, ali mnogi ambasadori nisu smeli da se pojave na osnivačkoj skupštini ne želeći, između ostalog, ni da se zameraju Tadiću i DS-u“, opaža naš izvor. Najjavnija poruka da postoji spremnost, tada još radikala, da se odreknu političkog oca sa privremenim boravkom u Hagu,bila je skidanje bedža sa likom Šešelja sa revera na predsedničkim izborima 2008. Nikolić gubi u drugom krugu sa malom razlikom (47,97/50,31 ), a ubrzo,ulazeći uveliko u proces „brakorazvodne parnice od Šešelja“, demonstrira „državotvornost“ i novo razumevanje međunarodnih okolnosti. Tako u intervjuu Tanjugu dva dana uoči osnivačke skupštine SNS objašnjava da se „zalaže za bolje odnose sa EU i da namerava da komunicira sa predstavnicima njenih država članica, što mu je, kako rekao, bilo zabranjeno u SRS“. „Kako da ne razgovaram sa američkim ambasadorom kada mi je to prilika da mu prenesem svoje stavove i šta sutra može da se desi. Da sa njim razgovaram o tome da li sutra možemo da živimo bolje ili ne i da li je uslov za to da damo Kosovo.“ Diplomatska ohrabrenja u većoj meri su prve dve godine političkog života SNS ostajala u „četiri oka“, ali „medijsko pamćenje“ beležii ona javna poput poruke bivšegbritanskog ambasadora Stivena Vodsvorta koji je rekao da ako su promene iskrene i „ako ste zaista posvećeni modernim demokratskim vrednostima, prihvatićemo to i sarađivati sa vama“. Nešto slično je ranije poručeno socijalistima koji su prošli „proces pomirenja“ sa DS i u tom trenutku, sa „žutima“ čine Vladu Srbije . Malo pomalo Vučiću i Nikoliću postaje dostupan svet koji ih se ranije gnušao i koji ih je ukazom 1999. upisao na listu ličnosti kojima je zabranjen ulazak u SAD.O nekoliko boravaka zamenika predsednika SNS-a Americi nema zvaničnih podataka, osim insinuacija „dobro obaveštenih krugova“ da su se tada dogodili važni politički kontakti i dogovori presudni za Vučićevu političku budućnost. Poslednje od tih putovanja dešava se pred predsedničke izbore 2012. I ono je ključno jer se navodno „tada Amerika prelomila da neće imati ništa protiv da SNS dođe na vlast“. Kada je reč o Briselu, ključnu ulogu u procesu prihvatanja nekadašnjih radikala odigralo je imenovanje Štefana Filea za komesara za proširenje i susedsku politiku, novembra 2009. godine. File je bio „poslednja evropska politička figura kojoj je bilo iskreno stalo do pridruživanja regiona Evropskoj uniji i vrlo je predano radio na tome“. Godinu dana od raskida sa ratnohuškačkom i ekstremno desničarskom antievropskom prošlošću, novopečenim srpskim proevropljanima od najveće je važnosti ne samo da budu uvaženi, već i priznati kao sistemska opozicija, odnosno kao ozbiljna alternativa DS, čiji eventualni dolazak na vlast ne bi „uznemirio“ komandu zapadne vojne alijanse i „promptno podigao borbenu gotovost“ južnog krila NATO-a. PROMENA RETORIKE „Kada je postalo jasno da će radikali da se cepaju, procena je bila da će nastati dve stranke, podjednako jake, pri čemu je ova druga, „košer“ stranka prihvatljivija, ali nijedna od njih neće biti dominantna. Ono što se dogodilo nismo očekivali - nastanak „frankenštajnovskog čudovišta koje je progutalo skoro celu SRS, a najmanje smo očekivali da će ići kod stranih ambasadora da se nude da reše Kosovo, koje mi nismo rešili“, kaže Borko Stefanović Nedovoljno je jasno na koji su načindvojica„izdajnika“ i „pučista“, kako ih jenekadašnji lider počastio, uspeli da „zavedu“većinu članova radikala, i dalje u velikoj meri „spremnih“ da isuču mačeve, i prevedu ih u novu stranku i novu politiku. Politički analitičar Cvijetin Milivojević podseća da Nikolić, dok s jedne strane Zapadu šalje poruke o kooperativnosti, na drugoj strani članstvu i biračima poručuje da „neće odstupiti od izvornog programa“. Cvijetin Milivojevićiznosi ocenu da je „cepanje radikala izvedeno na nehuman, ali politički pragmatičan način“. Kreirana je atmosfera u kojoj su članovi radikala počeli da veruju da „Šešelj možda nikada neće izaći iz zatvora, da je možda malo i kriv, a Toma i Vučić su ipak dobri Srbi, Zapad im veruje, a i rusofili su“. Milivojević primećuje da Nikolić nije porekao svoj čin četničkog vojvode koji je dobio 1992, nikada nije glasno izgovorio „odričem se Virovitice i Ogulina…“, a istovremeno je i Srbima preko Une i Drine, činom prelaska u naprednjaketadašnjeg predsednika Republike Srpske Krajine u egzilu, profesora Marka Atlagića, poslata veoma značajna poruka - da se ostaje na pravom putu. Da Nikolić i Vučić nisu bezglavo lutali od desnice do ekstremnog nacionalizma, pa na tom putu slučajno banuli u Evropu, govori i podatak da su još 2007. sprovedena istraživanja koja su testirala podršku i stavove, između ostalog i birača nacionalno određenih političkih stranka. Kako je NIN-u ispričao izvor izjedne od najuticajnijih međunarodnih organizacija, kroz njihovaistraživanja i fokus grupe,testirani su bili i stavovi „mekih“ birača SRS. Rezultati tih „merenja“ pokazali su da „mekim“ biračima kod radikala i Šešelja smetaju „agresivnost i prostački način interpretacije stavova“ I da „saradnju sa EU nisu videli kao veleizdaju“. Gledajući širu sliku, 2008. godine evropske integracije i dalje deluju veoma privlačno, ekonomska kriza još nije u punom zamahu, ratovi, ratni zločini i ratno beznađe strašilo su u kolektivnom sećanju. U medijima postoje debatne emisije i istraživanja, gledamo „Utisak nedelje“, štampa ima daleko veći uticaj i tiraže, na RTS-u, u udarnim terminima, redovno gostuje opozicija.Ozbiljan uspeh radikala na izborima (radikali 11. maja 2008. osvajaju 78 mandata i najjača su pojedinačna politička stranka u zemlji),ipak ne briše toj partiji oreol gubitnika. Dogodilo se i to istorijsko pomirenje SPS i SNS, uz možda plemenitu Tadićevu ideju da Srbiju izvede iz ekstremno nacionalističkog brloga i uvede je u „dosadne“ demokratske i evropske tokove. SNS ulazi u politički život Srbije, takođe u funkciji „političke ekologije“, ali se njegove ambicije na tome ne završavaju. (U sledećem broju: Kako je sns osvojio vlast i srbiju)