Roršahov test

Poslednjih nedelja pojavile su se brojne spekulacije na temu odnosa Srbije i Kosova u vezi sa najavom sporazuma koji bi u sebi sadržao neki vid razgraničenja. Upotreba ovog pojma je u javnosti primljena kao neka vrsta Roršahovog testa. Da podsetim, to je psihološki test u kojem se pacijentu pokazuju mastiljave mrlje koje on interpretira i time otkriva svoje sopstvene psihološke projekcije. Same mrlje nemaju nikakvo značenje, ali im zato pacijenti mogu pripisivati mnoga. Na sličan način, mnogi akteri na našoj javnoj sceni se utrkuju u osporavanju ili pružanju podrške nekom imaginarnom viđenju kako bi to razgraničenje trebalo da izgleda i šta bi ono podrazumevalo u diplomatskom smislu. Svi, ili gotovo svi, pri tome zaboravljaju da razgraničenje može značiti najrazličitije stvari - od pomeranja granice za par stotina metara na Kopaoniku, preko suvereniteta nad Gazivodama, pa sve do široke zamene teritorija i humanog preseljenja stanovništva. Na diplomatskom planu, to bi moglo podrazumevati sve, od punog priznanja i sveobuhvatnog mirovnog sporazuma do povlačenja protivljenja ulasku Kosova u Ujedinjene nacije do apsolutno ničega. Sve se ovo odvija na fonu najkontradiktornijih izjava dva vodeća pregovarača. Oni ne samo da često demantuju svog sagovornika, nego, često dan za danom, i sopstvene izjave. Analogija sa Roršahovim testom se ovde, međutim, ne završava. Nedefinisano značenje razgraničenja se širi i na interpretaciju pozicija međunarodne zajednice u vezi ovih pregovora. Pre svega, u prvi plan je došla interpretacija stavova SAD. Donedavno su SAD u Srbiji bile percipirane kao pristrasni zaštitnik Kosova. U tom smislu očekivalo se da SAD budu oštar protivnik bilo kakve ideje koja podrazumeva razgraničenje. Američka fleksibilnost, koja u maglovitoj formi prvi put dozvoljava takozvana kreativna rešenja dve strane bez eksplicitnog protivljenja razgraničenju, izazvala je pravi šok. Ova promena se može tumačiti kako izborom Trampa za predsednika, tako još više dolaskom DŽona Boltona na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost. Za vreme dok sam bio ambasador u SAD, lično sam imao prilike da se u više navrata uverim da je on bio eksplicitan protivnik unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova i protivnik ohrabrivanja ovog čina od strane administracije DŽordža Buša. Više puta sam nedavno u raznim intervjuima i nastupima rekao da je politika SAD od dolaska Trampa na autopilotu kada su u pitanju naši prostori, jer ne privlače pažnju vrha administracije. Da je ova konstatacija bila tačna, potvrdio je istim rečima i sam Bolton po dolasku na funkciju. Dolazak Boltona je prvenstveno rezultat dolaska Trampa na čelo SAD, pa bi promene trebalo tumačiti kroz promenu ciljeva i sredstava u spoljnoj politici SAD. Drugim rečima, predsednik Tramp je na vlast došao bučnim protivljenjem establišmentu i pokušava da pokaže da je spreman da revidira mnoge uvrežene i činilo se, nepromenljive stavove kojih su se razni predsednici (republikanci i demokrate) držali decenijama. Ovo je vidljivo na čitavom nizu planova spoljne i trgovinske politike na kojima preduzeti potezi Trampove administracije mogu proizvesti mnogo veće posledice po SAD i svet, nego što je to revizija stavova o zadatim okvirima za pregovore o Kosovu. Prihvatanje razgovora o korekciji granica Srbije i Kosova se uklapa u Trampovo viđenje politike kao procesa trgovine i sklapanja poslova, uz često blefiranje, pretnje, prekid pregovora i zaoštravanje zahteva. Ova ispoljena fleksibilnost SAD je postala još jedna Roršahova mrlja. Tumači se kao napuštanje Albanaca i pridobijanje Srbije kako bi se potisnuo uticaj Rusije. Ona se tumači i kao radikalan zaokret koji podriva uticaj Evrope, pa i samu EU u pokušaju da se pokaže da ona ne može rešavati probleme bez SAD. Postoje i brojna druga tumačenja, ali u odsustvu drugih informacija, sva su u sferi krajnje subjektivnih projekcija sopstvenih predubeđenja takozvanih analitičara. Ono što se zanemaruje je da dopuštanje pregovaračima da predlože rešenja, ni približno ne znači odobravanje. Zaboravlja se da je u spoljnoj politici SAD ovo tema od relativno malog značaja i da je sređivanje ovog prostora suštinski bilo prepušteno EU da se njime bavi u okviru evrointegrativnih procesa. Prenebregava se činjenica da je strah od destabilizacije regiona duboko ukorenjen u američkom spoljnopolitičkom establišmentu, te da će se predlozi gledati kroz tu prizmu. Na kraju, imajući u vidu proces pristupanja članstvu EU, postavlja se pitanje da li su SAD najrelevantniji spoljni činilac u ovim pregovorima. Tačno je da iz istorijskih razloga SAD imaju najveći uticaj na albansku stranu, te da njihov pritisak može biti delotvoran. Tačno je, takođe, da su funkcioneri u Briselu dali blagoslov za pregovore koji uključuju razgraničenje, što se tumači njihovom željom da realizuju uspeh pre nego što im isteknu mandati. Razlaz EU i SAD u vezi čitavog niza važnih pitanja, govori, međutim, u prilog sumnje da je prestala koordinacija politika kada je u pitanju rešavanje otvorenih pitanja Kosova i Srbije. Drugim rečima, podrška SAD na ovom planu bi možda bila odlučujuća u eri pre Trampa, ali danas nije. Ovo je vidljivo iz činjenice da se neke vodeće zemlje EU protive razgraničenju u smislu menjanja granica (Nemačka sigurno, Francuska verovatno), te da će one (uz naravno neke druge zemlje EU) biti odlučujući činilac u odobravanju predloženih rešenja. Ignorisanje njihovog stava može dovesti u pitanje proklamovani cilj učlanjenja u EU. Imajući sve ovo u vidu, teško je videti da će predloženo kreativno rešenje koje uključuje razgraničenje EU prihvatiti, čak i ako ga SAD odobre. Način na koji se pregovori vode pod svetlošću reflektora uz opštu kakofoniju, služi kao nehotična (?) ilustracija načina za njihovo miniranje. Ako pregovori propadnu, dva glavna nosioca će sebi obezbediti alibi za unutrašnju upotrebu, ali će njihov međunarodni kredibilitet biti značajno umanjen.