Sistematsko uništavanje nezavisnosti

Na 27 amandmana vezanih za izmenu Ustava iz oblasti pravosuđa, koje je fantomski tim Ministarstva pravde priložio na proveru za to nadležnoj evropskoj instituciji, Venecijanska komisija je uzvratila sa 44 preporuke u kojima traži izmene ili potpuno uklanjanje pojedinih delova. Ništa strašno, uzvratila je ministarka Nela Kuburović i najavila da će u narednih nekoliko dana skoknuti do kancelarije i sve to uskladiti. Na primedbu struke da se pokazala i dokazala kao neko ko nije sposoban to da učini, bar ne bez pomoći stručnjaka za ustavno pravo i relevantnih organizacija iz pravosuđa, a da njeni neimenovani „pomoćnici“ u tom poslu baš i nemaju kredibilitet, tvrdoglavo je ostala pri svom stavu – nema javne rasprave, ne trebaju mi stručnjaci, na pravom sam putu i sve mogu sama. S obzirom na to da se ipak radi o dokumentu koji ne samo da predstavlja najviši pravni akt naše države već i uslov za ulazak u EU, NIN je tada postavio pitanje kabinetu Ane Brnabić da li ima nameru da interveniše ili će tvrdoglavu ministarku pustiti da gura po svome. Posebno nakon što je našem listu iz Venecijanske komisije potvrđeno da posle usaglašavanja amandmana nova javna rasprava mora da se održi. Odgovor je bio obeshrabrujući – oni veruju da će Nela Kuburović to uspešno završiti sama. Konkretno: „Vlada Srbije ukazuje da će nakon usaglašavanja Nacrta ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa sa mišljenjem Venecijanske komisije, to biti jedan jako kvalitetan dokument, čija su rešenja u potpunosti u skladu sa EU standardima i praksom. Vlada RS veruje da će, ukoliko narodni poslanici usvoje amandmane, a građani potvrde iste na referendumu, oni ojačati nezavisnost, ali i odgovornost pravosuđa u Srbiji.“ Pa, pokazalo se da nisu iznedrili kvalitetan dokument i da EU nije spremna da ponuđeno rešenje tek tako pusti u skupštinsku proceduru da bi ga tamo „popravila“ naprednjačka većina. Očito pod jakim spoljnim pritiskom, Ministarstvo pravde je prošle nedelje organizovalo skup kome je prisustvovala premijerka Ana Brnabić i na kom su govorili svi relevantni evropski zvaničnici, ali i struka. Nažalost, premijerka baš nije do kraja shvatila smisao skupa, pa je istupila sa antologijskom rečenicom: „Jedino otvoreno pitanje za mene je sudstvo nezavisno od bilo čega i koga.“ Od izvršne vlasti, uljudno su joj objasnili strani zvaničnici. Šef delegacije Evropske unije Sem Fabricio rekao je da se oko izmena Ustava moraju usaglasiti sve strane jer je vladavina prava jedan od ključnih elemenata za ulazak Srbije u EU i da reforma Ustava mora da eliminiše politički uticaj na pravosuđe, dok je šef misije OEBS u Srbiji Andrea Oricio bio konkretniji: „Cilj je veoma jasan - da se ojačaju nezavisnost, efikasnost i odgovornost sudstva u interesu građana Srbije. Mišljenje Venecijanske komisije daje široku lepezu mogućnosti za različite oblasti u kojima su iznete primedbe. Naša nada je da Srbija neće ići na minimalnu opciju po pitanju standarda.“ I nije išla na minimum standarda, išla je ispod minimuma. I to ne samo ispod minimuma koje je postavila Venecijanska komisija, već i ispod onih na koje se Vlada Srbije obavezala 2016. kada je donela Akcioni plan za poglavlje 23. Taj nonsens je najbolje na samom skupu objasnio predsednik Kasacionog suda Dragomir Milivojević: „Još pre usvajanja Akcionog plana za poglavlje 23, Nacionalnom strategijom za reformu pravosuđa prepoznata je potreba za izmenama Ustava koje bi se odnosilo na samostalnost i nezavisnost sudova i sudija. U tom smislu je 2013. formirana komisija sa zadatkom da izradi predlog. Formirala ju je Vlada i u njoj su bili ugledni profesori, predstavnici struke i nevladinog sektora. Oni su taj posao uradili, 2014 je celokupna struka taj predlog prihvatila, a onda je početkom ove godine, kako grom iz vedra neba, došao radni tekst koji je pripremilo Ministarstvo pravde.“ A takođe je, na fin način, i premijerki objasnio da je Venecijanska komisija insistirala da se menja i deo koji se odnosi na ustavna načela jer je nedopustivo da stoji da se tri grane „kontrolišu“ kako je pisalo pre, ili „međusobno ograničavaju“ kako piše sada, već se sudska vlast mora izuzeti. Ideja ustavnih promena je i bila da se politika odstrani iz pravosuđa, a kao uslov za to vladina komisija je zahtevala da minimum 50 odsto članova novog sudskog i tužilačkog saveta (zaduženog za izbor novih sudija i tužilaca) bude iz reda struke, a da predstavnici vlasti više ne budu u tim telima „po službenoj dužnosti“. Venecijanska komisija je dodatno naglasila da čak i ako se odluče da ministar i dalje bude u nekom od tela, ne sme da bude punopravni član i da ima glas u donošenju niza odluka. Poslednji predlog kabineta Kuburovićeve je: samo 50 odsto članova Visokog saveta sudstva će birati struka a preostalu polovinu skupštinska većina, dok će u Visokom savetu tužilaca biti skandaloznih 40 odsto iz redova struke, a ona će kao ministar sedeti u tom telu i punopravno odlučivati uz podršku državnog javnog tužioca (bira ga Skupština) i još četiri „eminentna pravnika“ koja naravno takođe bira Skupština. I tako brojni i superiorni nikako neće donositi političke odluke, već će tužilaštvo biti totalno samostalno. Stiče se utisak da je dodatna politička kontrola nad tužilaštvom bila prioritet prioriteta i da je vlast po svaku cenu želela da je progura. Svoja lepa obećanja o depolitizaciji, imajući u vidu da jedino depolitizovano tužilaštvo može da vodi uspešnu borbu protiv visoke korupcije (postoji ozbiljna nemačka studija koja to dokazuje), napuštena je negde kada i želja vlasti da se obračuna sa korupcijom. Režimu koji troši sumanute svote na jelke, svetleće irvase ili arapske prijatelje sigurno ne bi legla jedna Lauru Kodrutu Kovesi, koja je kao glavna tužiteljka Rumunije, nakon što je tužilaštvo dobilo nezavisnost, povela istragu protiv više od hiljadu državnih funkcionera a mnoge od njih smestila u zatvor. Uz to, aktuelnoj vlasti se nikako nije dopalo ni to što zahvaljujući Državnom veću tužilaca (sada Visokom savetu tužilaca) 2016. nije uspela da progura svoje kandidate za tužioce već su prošli oni koje je predložila struka. Kada se već uspešno otarasila svih kontrolnih institucija i kada broji dane do kraja mandata Rodoljuba Šabića, najmanje što joj treba je pravosuđe koje bi je kontrolisalo. Zato se i odlučila za model tužilaštva koji danas postoji samo u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i još nekim iz bivšeg istočnog bloka, što je legitimno ali sa čim se ne ulazi u EU. Komentarišući poslednju ponudu Ministarstva, predsednik Udruženja tužilaca Goran Ilić kaže: „Tekst je donekle unapređen u odnosu na prethodnu verziju, ali ne osigurava depolitizaciju pravosuđa i u jednom delu su preporuke Venecijanske komisije izigrane a u drugom delu, u kom su usvojene, prihvaćeni su najniži standardi. Drugi veliki problem je što u delu koje se tiče Ustavnog zakona uopšte nije bilo debate. Mera kvaliteta nekog propisa nije samo njegova sadržina već i način njegovog donošenja. Ako je propis donet u nedemokratskoj proceduru, čak i uz pretpostavku da su njegove odredbe dobre, on je loš zbog načina donošenja. Opšti je utisak da se na svaki način želi politička kontrola nad tužilaštvom i da ono želi da se zadrži u nekoj vrsti vremenske kapsule sa hijerarhijom koja je napuštena u velikom broju evropskih zemalja. Pritom tekst nacrta ustavnog zakona može da baci senku sumnje da je način regulisanja mandata visokih saveta sudstva i tužilaštva posledica kritičkog stava koje su ova dva tela iznela na radni tekst amandmana. Ovakva sumnja bi bila zabrinjavajuća i nepotrebna, zarad toga bi je bilo dobro otkloniti kroz inkluzivnu i sadržajnu javnu raspravu o Ustavnom zakonu i mišljenju Venecijanske komisije o nacrtu. Ovo bi bilo korisno i zbog osećaja neizvesnosti u pogledu stalnosti funkcije sudija i tužilaca nastalog u postupku opšteg izbora koji je sproveden na osnovu Ustavnog zakona važećeg Ustava.“ Ilić takođe upozorava i na činjenicu da u pogledu skraćivanja mandata zbog promene ustavnog uređenja pravosuđa, postoji odluka Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava. U slučaju Baka protiv Mađarske sud je zauzeo stanovište da je skraćivanje mandata predsednika najvišeg suda Mađarske bilo u uzročnoj vezi sa njegovom kritikom reforme pravosuđa i da je postojala uzročna veza između korišćenja prava na slobodu izražavanja Bake i prevremenog prestanka njegovog mandata, kao i da prestanak mandata usled kritika ustavnih reformi deluje prilično obeshrabrujuće na ostale sudije. A na pitanje kako su sudije prošle u trećem pokušaju Ministarstva da zadrži političku kontrolu nad pravosuđem a javnosti proda priču o „usaglašavanju“ dokumenta, predsednica Društva sudija Dragana Boljević kaže: „Imamo samo kozmetičke promene, ali sam prilično uverena da to nije verzija koja će biti usvojena i da EU neće dozvoliti da takav Ustav bude na snazi u zemlji koja bi jednom trebalo da postane njena članica. Ovi amandmani nisu usaglašeni i ne obezbeđuju bolje rešenje nego što ga već imamo u Ustavu. Tačno je da se njime ukida probni mandat na tri godine i da se predsednici sudova više neće birati od strane Skupštine, ali sva ostala rešenje poništavaju ove boljitke tako da će finalni efekat biti daleko veća politizacija pravosuđa nego što smo je do sada imali.“ Upravo zbog toga su sve relevantne pravosudne i nevladine organizacije ovlastile Boljevićevu da na skupu izloži njihove zahteve: da Vlada kao zvanični predlagač napravi svoju radnu grupu, da Skupština kada joj bude prosleđen dokument formira svoju u kojoj će biti eminentni profesori ustavnog prava, predstavnici najviših pravosudnih institucija i autentičnih strukovnih udruženje (ne i ona koja se svake godine formiraju ad hok da bi kada treba aplaudirali onom što je Ministarstvo uradilo) i da napišu dokument koji bi zbilja bio usklađen sa porukama Venecijanske komisije, ali i „koji bi raščistio da li mi u Srbiji hoćemo nezavisnost sudske vlasti ili hoćemo da pobednik na političkim izborima upravlja svime u ovoj državi“. Takav dokument bi morao da se ponovo pusti na javnu raspravu i nakon usaglašavanja da iznova bude poslat Venecijanskoj komisiji. Pa kada se i te preporuke uzme u obzir, da tek onda ode na usvajanje. A ako odbiju? „Na skupu su bili predstavnici svih zemalja koje su odobrile otvaranje poglavlja 23, svi su sa velikom pažnjom slušali šta je rečeno i svi su zauzeli stav da je potrebna primena najviših standarda vladavine prava, što je i preporuka Venecijanske komisije. Ova vlada tvrdi da teži ulasku u EU, a u EU se ne ulazi ukoliko pravosuđe nije nezavisno i ukoliko ne postoji potpuna podela vlasti. Uostalom, procedura koju sam opisala je garantovana i u Akcionom planu za poglavlje 23, koji je naša država usvojila u aprilu 2016, nakon što je pregovarala sa svim članicama EU i na taj potez se obavezala“, kaže Dragana Boljević. Slično misli i Ilić: „Ako bude doneta politička odluka da se ovakvi amandmani proguraju i da ih većina u Skupštini usvoji, moraćemo da pravimo novi krug ustavnih izmena dok ne usvojimo rešenje koje će obezbediti depolitizaciju pravosuđa. EU ne može da spreči suverenu državu da uradi šta hoće, ali će to imati posledice. Posle Poljske, Rumunije i Mađarske, EU je podigla standarde i od država poput naše traži daleko više standarde u nezavisnosti pravosuđa i poštovanju ljudskih prava.“ Da li će Vlada ipak, sigurno ušuškana u moć koju joj daje parlamentarna većina i mediji koji viču „bravo“, ustaljenom demagogijom „mi radimo najbolje“, pokušati da obmane i EU, ostaje nam da vidimo. Ono što smo već videli jeste najava ministarke Kuburović da će opet skoknuti do kabineta i malo sama doraditi te amandmane pre nego što ih koliko sutra uputi Vladi.