Ikone potrošačke kulture

Popularna televizijska i pozorišna glumica je odlučila da otresitost po kojoj je u javnosti poznata pokuša da transponuje na nivo visoke politike zbog čega postaje omiljena tema medija. Vrlo je lako zamisliti četiri prijateljice iz serije „Seks i grad“ kako čitavu epizodu razglabaju o njenim razlozima, snalaženjima i dometima. Fikcija ovaj put nije inspirisala vazda domišljatiju stvarnost – Sintija Nikson koja je u ovoj seriji tumačila lik temperamentne, samouverene advokatice Mirande Hobs zaista se jeste okušala u trci za kandidata demokrata za guvernera savezne države NJujork, i to na listi Radnih porodica, male, nezavisne partije. U seriji bi možda i osvojila većinsku naklonost glasača Demokratske partije, ali je s ove strane izmaštanog ubedljivo izgubila od Endrua Kuoma kojem je otuda otvoren put da na novembarskim izborima pobedi i republikanskog predstavnika i tako osvoji treći uzastopni mandat. Najviše je glasova dobila u matičnoj izbornoj jedinici, gde je i zabeležila jedinu pobedu. NJeno pregalništvo, doduše, nije plod kaprica, već je kruna višedecenijskog aktivizma. Kao dete razvedenih roditelja koje je ka svetskoj slavi grabilo puzeći kroz siromaštvo, već se bavila pitanjima minimalne zarade i besplatnog zdravstva i obrazovanja, a kao biseksualka je dugo uključena u aktivnosti LGBT zajednice. Međutim, iskustvo i kontakti kao najvažniji politički kapital bili su na strani aktuelnog guvernera, inače sina Marija Kuoma, takođe nekadašnjeg guvernera NJujorka. Nije samo američka politika podložna uplivu poznatih lica s naslovnica. Genije loptanja i stadijumski šarmer Žorž Vea postao je potkraj prošle godine predsednik Liberije, a filipinski majstor borilačkih veština i glumac DŽozef Estrada je s istog mesta svoju otadžbinu uveo u treći milenijum. Danas je gradonačelnik Manile. Italijanski komičar Bepe Grilo je svojevremeno udario temelje pokreta „Pet zvezda“, danas političkog aktera s najviše poslanika u tamošnjem parlamentu. Amandmane je krajem osamdesetih pretresala i mađarsko-italijanska porno glumica Ćićolina. Od nje smrknutiji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Mario Vargas LJosa bio je 1990. na pragu da postane predsednik Perua. I novija balkanska istorija puna je sličnih primera – istini za volju, nisu bili najapsurdniji. Dovoljno je setiti se „jogi letača“. Ipak, Liberija baš i nije bastion demokratije; Estrada vlada uprkos proneveri 80 miliona dolara državnog novca; Ćićolina je bila tek marketinški trik Zelene stranke, a Berluskonijeva nepočinstva pokazuju da savremena verzija populizma postoji duže no otkad smo joj nadenuli ime. S druge strane, samo je u Americi, zemlji u čiju su društvenu stvarnost jednako utkani i šou-biznis i proklamovana autonomnost institucija, zamislivo da brak popularne kulture i nepopularne politike bude istovremeno dovoljno čvrst da se nijedan od ta dva lanca DNK ne kompromituje i dovoljno labav da se po potrebi raskine. Makar je tako bilo dosad. Preživela je američka politika i DŽerija Springera, pravog oca rijaliti programa, danas najpoznatijeg po televizijskoj emisiji u koju je pozivao prevarene supružnike i ljubavnike, izneverene roditelje i još više razočaranu decu. Doduše, bio je gradonačelnik Sinsinatija svega godinu dana, i to 1975, pre no što je postao jedna od najkontroverznijih ličnosti u istoriji američke televizije. Ne računajući Ronalda Regana, o čijoj će političkoj karijeri biti reči, prva američka medijska zvezda koja je na neku funkciju legitimno izabrana umnogome zahvaljujući svojoj popularnosti bio je „kečer“ DŽesi Ventura, koji je 1999. na listi Reformističke partije postao guverner Minesote. Za četiri godine je nadgledao izgradnju metroa i kresanje poreza na dohodak i na imovinu, a Amerika je bila zadivljena činjenicom da neko ko je glumatao padanja po ringu može da očita državničku lekciju karijernim političarima. Danas drži predavanja po američkim univerzitetima. Na koncu preplitanja industrije zabave i politike nalazi se Donald Tramp. Kao što on nije u Belu kuću zaseo isključivo zato što je bio grotesknija verzija biznismena iz „Monopola“, već i zato što nije izbijao iz televizora u rijalitiju „Šegrt“ koji se do lane emitovao jedanaest godina s pauzama, Arnold Švarceneger nije od 2003. do 2011. bio guverner Kalifornije samo zato što je kao mladi bodibilder bio Mister Olimpija. Ipak je presudilo to što je glumio u nizu blokbastera u kojima je prebijao teroriste i spasavao Jenkije, a najbolje se pokazao u ulozi robota, što slikovito govori i o njegovom glumačkom daru. Političkim talentom je, kao i Ventura, sve iznenadio. Prvi je američki zvaničnik koji je usvojio neki zvanični dokument o smanjenju emisije štetnih gasova, i to davne 2006, a partijske, republikanske kolege je sablaznuo zastupanjem prava na abortus i istopolne brakove. Za šeficu kabineta imenovao je Suzen Kenedi iz redova demokrata, a osnovao je i institut čiji je cilj analiza učinaka političara nezavisno od partije iz koje potiču. Osvojio je drugi mandat 2008, a zgodne doskočice iz filmova nisu mogle da građane devete najbogatije savezne države ubede da predstojeća finansijska kriza neće podrazumevati krah sistema. Stari Švarci se, suočen sa smanjenjem budžeta i podrivanjem iz državnog senata, nije najbolje snašao, jer niti je imao hrabrosti da se suprotstavi merama štednje iz centralne banke, niti je hteo da u celosti otpiše zaposlene u javnom sektoru. Na kraju je samo unedogled prolongirao neminovne otkaze. Podrška koju je imao je s 56 odsto spala na 23 odsto. Činjenica da je pred poslednje predsedničke izbore stidljivo podržao Bernija Sandersa, samoproklamovanog demokratskog socijalistu, svedoči da se na ideološkom spektru dobrano pomerio ulevo. Do izbijanja krize, međutim, Švarcenegerova popularnost bila je tolika da su ga pojedinci videli kao mogućeg predsednika SAD. Činjenica da nije rođen na američkom tlu svela je tu mogućnost na spekulaciju – američka javnost do tada nije ni obraćala mnogo pažnje na ovo pravilo – te „terminator“ nije mogao da ponovi uspeh svog prethodnika i kolege, Ronalda Regana, koji je iz fotelje guvernera Kalifornije prešao u fotelju u Beloj kući. Ne odmah, doduše – predsedavao je u Sakramentu od 1967. do 1974, a u Vašington je stigao 1981. gde je rukovodio do 1989. godine. Sa nepunih 70 godina je bio najstariji izabrani predsednik SAD sve do Trampa. NJegov parapolitički put je, međutim, počeo još pedesetih kada je kao mladi levo opredeljeni glumac postao predsednik sindikata glumaca. Kasnije će se saznati da je igrao važnu ulogu u iskorenjivanju komunističkog sentimenta među kolegama – ulogu koja mu je zasigurno utrla put ka guvernerstvu, a potom i predsedničkoj fotelji. S vremenom je postao i paradigmatičan prikaz varljivosti, pa i selektivnosti kolektivnog sećanja. U njegove mandate učitava ko šta želi, smatra Ajvan Morgan, profesor istorije na Londonskom univerzitetskom koledžu i autor referentne biografije o Reganu. Nesporno je da je, paralelno s Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, sprovodio neoliberalne reforme koje u Americi danas nazivaju „regonomijom“ i koje iz današnje perspektive uglavnom podrazumevaju smanjenje javne potrošnje i poreskih stopa. Nesporno je i da je imao uspeha, ako sudimo po makroekonomskim pokazateljima – inflaciju je oborio sa 12,5 na 4,5 odsto, a privredni rast se kretao između tri i četiri odsto godišnje (i dalje ne najviše od Drugog svetskog rata). Međutim, činjenica je i da je Amerika pod njim dočekala i najveće dizanje poreskih stopa u svojoj istoriji i najveću poresku reformu koja je dobrano tresnula krupna preduzeća po džepu. Te bi poteze današnji republikanci, na čelu s Trampom koji se često poziva na Regana, okarakterisali kao socijalističke. Retko se pominje i uvertira u finansijsku krizu iz 2008. u Reganovoj režiji – prepuštanje štednih institucija tržištu dovelo je do najveće finansijske krize još od 1929, čije su posledice građani morali da plate već 1991. godine. Isto tako, Regan se danas smatra zaslužnim za kraj Hladnog rata i propast Sovjetskog Saveza. Morgan podseća da to ne bi bilo moguće bez jednako saradljivog Mihaila Gorbačova čiji je osnovni cilj bio da eliminiše mogućnost nuklearnog konflikta i usredsredi se na neophodne reforme. Ponovo, republikanci su bili zgroženi činjenicom da jedan američki predsednik uopšte pregovara s Rusima. Čak su 1987. pokušali da blokiraju rad Senata kako se sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja ne bi usvojio. Zasluge su Reganu pripisali tek po slomu posrnule sovjetske imperije koji se odigrao dve godine po okončanju njegovog drugog mandata. Tada je nastao mit o Reganu-mirotvorcu, premda je bilo neprikladno u njega uključiti i listu desničarskih diktatura koje su SAD pomagale u skoro svim južnoameričkim zemljama. Naposletku, eventualni ekonomski uspeh koji su SAD zabeležile tokom osamdesetih formirao je klupko prevelikog oslanjanja na privatni sektor koji je i doveo do poslednje velike ekonomske krize koju danas osećamo svi i zbog koje je Tramp kao detinjasti demagog uopšte na vlasti. Simptomatični rezultati prošlogodišnjeg Galupovog istraživanja pokazuju da danas svega 53 odsto Amerikanaca smatra da je Regan bio uspešan predsednik. Poređenja radi, o Trampu slično misli manje od 30 odsto birača. O istoriji uvek valja suditi iz budućnosti. Trampov ulazak u Belu kuću inspirisao je privilegovani deo glasačkog tela Demokratske partije da brže-bolje nađe njegovu potpunu suprotnost za predsedničke izbore 2020. godine. Izbor je pao na Opru Vinfri, čija je životna priča trebalo da posluži kao dokaz da je ostvarenje famoznog američkog sna i te kako moguće – tamnoputa žrtva silovanja izmigoljila se iz teške nemaštine i postala jedna od najbogatijih i najuticajnijih žena na svetu. Ućutkalo ih je tek njeno nedvosmisleno odbijanje. Ipak, činjenica da ju je dobar deo sugrađana već video na sastancima s drugim svetskim zvaničnicima ukazuje da se kriza politike donekle da poistovetiti s krizom poverenja i emotivnog zaloga u ljude koji donose odluke. Prosto rečeno, Opri ljudi veruju, svakako više no drugim visokoprofilnim političarima. Ali, kad je jedna od opcija Hilari Klinton, i sam bi đavo delovao simpatično, a kamoli Tramp.