Iz krize u krizu

Očekivalo bi se da političar s toliko iskustva koliko ga ima nemačka kancelarka Angela Merkel u svako doba dana i noći može da prepozna da li je neki kompromis, kao krajnje odredište svake konstruktivno vođene politike, utemeljen na zdravim osnovama, ili je, prosto rečeno, truo. Zapravo, neka ranija verzija Merkelove, iz vremena kad je bila na vrhuncu političke moći, tu distinkciju sigurno ne bi propustila da uoči. NJena aktuelna verzija - vidno umorne, potrošene liderke koja iz osećanja dužnosti još nije spremna da se povuče, no čiji se autoritet svakim danom kruni - to, međutim, više nije uvek u stanju; pokazuje to i slučaj krajnje trapavo odrađenog posla oko smene šefa službe unutrašnje bezbednosti Hansa Georga Masena. Doskorašnji čelnik Službe za zaštitu ustavnog poretka (zadužene za nadzor nad verskim i političkim ekstremizmom) prošle sedmice je smenjen jer je, javnim dovođenjem u pitanje kancelarkinog viđenja nedavnih događaja u Kemnicu, gradu na istoku zemlje u kome su ranije ovog meseca održane masovne demonstracije ultradesničara - u znak protesta zbog smrti jednog mladog Nemca stradalog u sukobu s dvojicom imigranata - u pitanje doveo ne samo ekstremistički karakter tog skupa i onoga što je posle njega usledilo, već i autoritet same Merkelove. Posebno je zasmetalo Masenovo osporavanje autentičnosti jednog kratkog video-zapisa koji je uzet kao dokaz više da je posle desničarskog skupa na ulicama bivšeg Karl Marks Štata zaista bilo nasumičnog „lova na migrante“ i druge koji su svojim izgledom odgovarali stereotipu „uljeza“, kao što su mediji izvestili; da se ne govori o tome što šef jednog takvog državnog organa ne bi uopšte trebalo da se oglašava po novinama svojim ličnim viđenjima događaja koje je dužan da prati. Reakcija javnosti, ali i Socijaldemokratske partije (SPD), mlađeg partnera u vladi koju predvodi sve krhkiji blok kancelarkine Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU), bila je takva da se pitanje smene Masena nametnulo kao imperativ, tim više što ga SPD i deo medija odranije sumnjiče da je ksenofobičnoj Alternativi za Nemačku (AfD), sada formalno vodećoj opozicionoj stranci u Bundestagu, dostavljao poverljive obaveštajne podatke (što on očekivano negira). I - smena je usledila; ali umesto da se time stavi tačka na slučaj, stvari su se samo zakomplikovale. Merkel je, naime, u trouglu sa vođom CSU, ministrom unutrašnjih poslova Horstom Zehoferom, koji je odlučno branio Masena i tvrdio da nema osnova za njegovu smenu, te Andreom Nales, liderkom SPD koja je insistirala da Masen mora da ode, pokušala da oboma delimično izađe u susret: pristala je da Masen bude smenjen - ali i da odmah bude imenovan za državnog sekretara u ministarstvu unutrašnjih poslova. Štaviše, nagovešteno je da će i na novoj poziciji biti nadležan za unutrašnju bezbednost, uključujući i vitalno važan nadzor nad saveznom policijom; a da sve bude lepše, ispostavilo se da će na novoj dužnosti imati i veću platu, pošto mesto državnog sekretara spada u viši platni razred od položaja šefa Službe za zaštitu ustavnog poretka. Drugim rečima: Masen je kažnjen tako što je unapređen. Nije potrebno naglašavati da je ovo dodatno razbesnelo SPD, druge parlamentarne stranke na levici, te sve ostale koji su očekivali da posle komentarisanja zbivanja u Kemnicu Masen bude najuren s posla, a ne tetošen. Merkel je situaciju pokušala da umiri ukazujući da Masen u ministarstvu neće raditi na poslovima koji se tiču unutrašnje bezbednosti, već nekim drugim, ali nije vredelo: u javnosti je dotad već formirano uverenje da su članice vladajuće koalicije sklopile veoma lošu pogodbu - koja loše govori i o svakoj od partija ponaosob. A da nije u pitanju bila samo prolazna iritacija ponašanjem stranaka na vlasti nagovestilo je i netom objavljeno istraživanje javnog mnjenja prema kojem je AfD izbila na drugo mesto po popularnosti, preskočivši socijaldemokrate: još jedan indikator, ako je uopšte potreban, da tradicionalno vodeće partije - CDU sporije, CSU i SPD brže - nastavljaju da gube uporište u biračkom telu. Shvativši da ovakvim „rešenjem“ slučaja Masen ništa nisu rešili, već samo dodatno narušili ionako poljuljano poverenje u upravljački kapacitet iznuđene koalicije, čelnici tri stranke su se za vikend sastali još jednom. Rezultat tog susreta je nova nagodba: Masen će biti raspoređen u ministarstvo unutrašnjih poslova, ali kao Zehoferov specijalni savetnik, a ne državni sekretar; biće zadužen za evropsku i međunarodnu bezbednosnu saradnju, ne za unutrašnju bezbednost; neće preći u dva ranga viši platni razred, već ostati u onom u kome je i dosad bio; a državni sekretar iz SPD koji je trebalo da ostane bez posla kako bi se napravilo mesto za Masena ostaje tu gde je. Dakle, nema ni unapređenja, ni veće plate; slučaj rešen. Samo kad bi stvari bile tako jednostavne. Iz ove epizode nijedan od troje lidera nije izašao neokrnjen. Nales, na čelu SPD tek od ovog proleća, pristajući na prvobitno rešenje ispala je isuviše popustljiva prema koalicionim partnerima - mada naknadni, izmenjeni dogovor, čijem postizanju je doprineo i unutarstranački pritisak pod kojim se našla, pokazuje i da je u stanju da brzo koriguje svoje stavove kad situacija to nameće. Merkelova se ni ovog puta nije pokazala u najboljem svetlu. NJena osuda zbivanja u Kemnicu jeste bila pravovremena i nedvosmislena, ali je najpre propustila da istupi hrabrije - da, recimo, otputuje tamo i simbolično se suprotstavi očevidnoj političkoj radikalizaciji na prostoru bivše Demokratske Republike Nemačke, pa i po cenu zvižduka koji bi je sigurno dočekali; da bi onda, pokušajem da udovolji Zehoferu, koji joj inače u vladi konstantno pravi više problema nego svi drugi ministri zajedno, demonstrirala slabost - i svoju kao lidera, i koalicije koju predvodi. Koalicije u koju inače Nemci imaju sve manje poverenja: ne treba zaboraviti da je pre samo pola godine formirana vlada već u julu bila na pragu kolapsa zbog spora između Merkelove i Zehofera oko imigracione politike. U najvećim problemima trenutno je ipak Zehofer, za koga se u prvom trenutku učinilo da će iz ovog slučaja izaći kao pobednik, da bi na kraju i on dobio po prstima. NJegovu CSU, koja deluje samo u Bavarskoj, bogatoj i mnogoljudnoj pokrajini na jugu Nemačke, u oktobru čekaju izbori na kojima će, prema svim najavama, ostati bez apsolutne većine koju je decenijama imala; prema trenutnim procenama, očekuje se da na njima osvoji oko 35 odsto glasova, i dalje daleko više nego sve druge stranke, ali za kriterijume CSU katastrofalno malo. Najviše glasova se od CSU u poslednjih nekoliko godina odlilo ka AfD, pa je i ova konzervativna stranka, u pokušaju da taj proces zaustavi, u tom periodu otišla još znatno više udesno, pogotovo kad je reč o imigracionoj politici - ali efekti tog manevra očito nisu onakvi kakvi su priželjkivani. Spekuliše se zato da bi Zehofer u slučaju naročito nezadovoljavajućeg rezultata mogao da ostane bez liderske pozicije u stranci, pa i funkcije u saveznoj vladi. Hoće li u tom slučaju vlada kancelarke Merkel zapasti u još jednu krizu u razmaku od samo nekoliko meseci? Kako je krenulo, sva je prilika da hoće.