Pre apokalipse

Svet bez ljudi – slogan 52. Bitefa trebalo je u sebi da objedini bar dve glavne teme deset predstava koje smo imali prilike da vidimo u glavnom programu našeg najznačajnijeg pozorišnog festivala. Jedna je ona koja se tiče sveta danas, sveta u previranju, rastrzanog klasnim, ideološkim, političkim i verskim sukobima, dakle sveta pred apokalipsom, dok smo u drugom delu festivala, u znatno tišem, meditativnijem tonu bili suočeni sa samim krajem, sa svetom bez ljudi, sa sopstvenom konačnošću i zaostavštinom. U trećoj godini svog mandata umetničkog direktora Ivan Medenica je sastavio možda svoju najradikalniju i najizazovniju selekciju do sada, kako po političkim i društvenim provokacijama koje predstave nose, tako i po formalnim i koncepcijskim izazovima koje selektovane predstave postavljaju pred publiku i pozorišne profesionalce. Držeći se principa da je Bitef tu da nas provocira, suoči, izazove, probudi, Medenica nam je ponudio dva izazova, jedan politički i društveni u predstavama tipa Gorki - Alternativa za Nemačku? ili Svita Br. 3 Evropa, dok nas je s druge strane izazvao predstavama - instalacijama, poput izvanredne predstave Zaostavština, komadi bez ljudi (koja je ujedno i trijumfovala kao najbolja, osvojivši Gran pri „Mira Trailović“ kao i Politikinu nagradu za najbolju predstavu) koje ne samo da postavljaju pitanje do kojih granica pozorište može u sebi da sintetiše ostale umetničke forme već i hrabro istražuju šta je danas uopšte pozorišni čin. Mada se u svojoj bogatoj i živopisnoj istoriji Bitef bavio i jednim i drugim pitanjem, čini nam se da, posebno kad je reč o predstavama - instalacijama to pitanje nikada nije postavljeno koncepcijski utemeljenije i promišljenije. Ovo izdanje Bitefa pre svega ćemo pamtiti po tome. Prolog predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum Dragana Živadinova po svom konceptu nagoveštava dve glavne teme čitavog festivala, temu politike i temu smrti. U tom apstraktnom ritualu, formalno savršenom i emotivno ledenom, koji u sebi meša nacističke mitinge i ironične asocijacije na autorove umetničke prakse iz osamdesetih u okviru pokreta NSK, ostvaruje se ritualno pročišćenje publike od svih represivnih politika čijeg buđenja smo danas svedoci. Ritualno ubijanje Odilovog imena (Slovenac Odil Globočnek je bio blizak Hitlerov saradnik, koga je savremena slovenačka istorija zaboravila) na taj način postaje svojevrsni pozorišni egzorcizam svih povampirenih ideologija. Predstava koja je otvorila 52. Bitef, Svita Br. 3 Evropa francuskog reditelja Žorisa Lakosta čvrsto je postavila tematsku liniju ovogodišnjeg festivala. U pitanju je krajnje jednostavan, pročišćen koncept u kom dva izvođača uz klavirsku pratnju izvode 28 „numera“ iz 28 zemalja Evropske unije, na originalnim jezicima tih zemalja. Te numere, naizgled banalne u svojoj ideološkoj ogoljenosti, kroz intervencije izvođača i posebno muzike, uz dosta humora, zaokružuju jedan duboko analitičan pogled na Evropu danas, njene probleme i njenu budućnost. Domaći predstavnik u selekciji, predstava Bollywood po tekstu i režiji Maje Pelević a u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu, kroz formu bleštavog treš mjuzikla, naizgled lakog i zabavnog, pruža nam u svojoj suštini jednu sumornu sliku zemlje u tranziciji, rastrzane brojnim društvenim problemima. Dve predstave u režiji Olivera Frljića o kojima smo pisali u prethodnom broju, nastavljaju tu selektorsku liniju političkog, angažovanog pozorišta koje pronalazi različite forme kako bi izrazilo svoj bunt prema stvarnosti i ideologijama koje ubrzano menjaju svet u kom živimo. Estonska predstava NO43 Prljavština u režiji Ene-Lis Semper i Tita Ojasoa predstavljala je svojevrsni vrhunac ovog dela festivala. Ova izvanredna trupa, laureat nagrade „Premio Evropa: Pozorišna realnost“ za 2017. godinu, u formi izrazito fizičkog teatra, kroz niz apsurdnih i smešnih situacija, vizuelno spektakularnih, pruža jednu do cinizma oštru sliku sveta u raspadu, sveta koji se valja u sopstvenom blatu. Večna Rusija, prva od tri predstave-instalacije koje smo videli, autorki Marine Davidove i Vere Martinove, pozorišne kritičarke i kustoskinje, zanimljiv je i nadasve inteligentan pozorišni parkur kroz političku istoriju ove velike zemlje. Kroz simbolične instalacije, video i čitane tekstove, autorke polako oblikuju svoju tezu o smenjivanju represije i sloboda u Rusiji. Taj narativ nije statičan, muzejski, on ima svoju unutrašnju dramaturgiju i akcente, pa čak i čisto pozorišne efekte. Sam put, koji vas uvek vraća u prestonu dvoranu, tamo gde se sudbina Rusije rešava, postepeno se obogaćuje saznanjima o mehanizmima vlasti i represije da bi se na kraju sve te tendencije sažele u liku Putina. Predstava PA’AM izraelskog umetnika Nadava Barnea nas kroz jednu izrazito atmosfersku, čulnu i senzornu instalaciju, prebacuje sa svih tih velikih društvenih i političkih tema kojima su se prethodne predstave u selekciji bavile na jedan ličan, intiman nivo. Osam ekrana, koreografska igra svetla, sugestivna elektronska muzika, glasovi koji izgovaraju svoja intimna iskustva, nas dovode kao gledaoca do jednog specifičnog stanja i do glavne teme završnice Bitefa - smrti. Švajcarska predstava Zaostavština, komadi bez ljudi u režiji Štefana Kegija, proslavljenog člana Rimini protokola predstavlja prostornu instalaciju koja nas uvodi u intimu ljudi koji su na kraju životnog puta, sada - verovatno već pokojni. Ulazeći iz sobe u sobu, ulazimo u njihove svetove, saznajemo šta su oni želeli da ostave kao svoju zaostavštinu, kako su želeli da ih se sećaju, nama kao publici upućuju direktne poruke, jednostavno sumiraju svoje živote pomireno se pripremajući za svoj nestanak sa ovog sveta. Upravo taj mir je ono što čini da ova izuzetno potresna i dirljiva predstava zapravo u sebi nosi nadu i lepotu, vraća veru u ljudsko dostojanstvo i plemenitost. Potpuno zasluženo predstava je dobila i glavnu i Politikinu nagradu. Ta humanistička linija se zadržala i u poslednjoj predstavi ovogodišnjeg Bitefa, Rekvijem za L Alena Platela. Kroz fenomenalno izvođenje mešavine Mocartovog Rekvijema i afričkih pesama koje je komponovao Fabricio Kasol, predstavu-koncert prati dokumentarni video-snimak poslednjih trenutaka gospođe L. Iako to samo po sebi zvuči morbidno, ništa od toga nema u ovoj predstavi koja u svojoj suštini proslavlja život i humanost. Prešli smo na ovom Bitefu put od sveta u kolapsu, preko sveta bez ljudi do sveta koji je ipak sačuvao svoju glavnu pokretačku silu - nadu u bolje sutra.