Paja

Bez obzira koliko očekivana, vest o smrti nekog poput Pavla Vuisića uvek deluje neverovatno i šokantno. Jer, izbacuje nas iz osećaja ravnoteže i lične sigurnosti. Osećamo se uznemireni i pometeni, bez tačke oslonca. Za osobe koje su, ovako ili onako, vezane uz kinematografiju i ukleti zanat filmadžijski, za posao u kome je stvarnih radosti i uspeha tako malo, a nevolja i bede tako mnogo, postojanje nekog poput Pavla Vuisića bilo je, čak i ukoliko ga nisu lično poznavali, ona tako neophodna konstanta, ta pomenuta tačka oslonca, vrednost u čistom stanju, koja traje i dokazuje da krv, i znoj i suze svih zajedno nisu uzaludni. Prosto rečeno, Vuisić je bio najveći. Nije samo tužna prilika ta koja mi diktira da dodam: u svetskim okvirima. Otuda mi se čini da sva poređenja Viusića sa Gabenom i Mišelom Simonom stoje na klimavim nogama jednog izlizanog kulturološkog stereotipa. Jer, bez obzira koliko cenili ove izvrsne francuske glumce, ta se poređenja realno mogu zasnovati samo na njihovu štetu. Kaže se da je stari Simon bio upečatljiv i kada glumi samo ramenima, okrenut leđima kameri. Ta neosporna tačna definicija uvodi, međutim, u raspravu faktor volumena kao odlučujućeg elementa glumačke ekspresije. Iako čovek zavidne kilaže, Paja je oduvek bio savršeno indiferentan na masu. Ovo zato što se, od samih svojih početaka (debitovao je kao statista u Baš Čeliku), predstavio kao reprezent jedne sasvim drugačije tradicije, one koju su oličavali Kegni i Bogart, i koja je enigmu filmske glume svodila na jednostavnu formulu: energija plus brzina. Žan Gaben je tek u svojim poznim danima, kada je intenzivnije snimao sa Delonom kao partnerom, postigao i zadovoljavajuću brzinu u reakcijama, kakva mu, istine radi, i nije bila potrebna ranije, u Prever–Karneovim filmovima. NJemu se možda, sasvim prirodno, dugo činilo da ne može sebi prilagoditi metod kojim se služe glumci poput Bogarta i Kegnija, niski i mršavi. Vuisić je znao da to nije tačno. Kao što je to znao i Robert Mičam. Poput svih velikih autodidakta, Vuisić je na film došao kao kompletan glumac, ne posvetivši tom „kompletiranju“ niti sekund dotadašnjeg života. On se zato nije „razvijao“ tragajući o tome po novinama; bio je uvek podjednako genijalan. Čak i u ulogama od nekoliko replika, čak i u filmovima koji su toliko slabi da ih se sećamo sa grozom i užasom. Postoji u odličnom Bulajićevom Uzavrelom gradu jedna scena gde se, među radnicima u železari, nalazi jedan mršavi dugajlija u kome niko ne bi bio u stanju da prepozna mlađanog Vuisića. Sve dok ne „zaglumi“. Tada ga prepoznaju čak i filmski kritičari. Ovaj filmski kritičar odlučio se na taj problematični poziv zahvaljujući filmovima Voje Nanovića. Slabo cenjenim u „oficijalnoj javnosti“, no čudnim i privlačnim za dečaka koji je, poput čitave svoje generacije, odrastao u doba kada se shvatalo kako je različitost prva među stvarima. U većini Nanovićevih filmova igrao je Pavle Vuisić, a jedan od njih, ispljuvan zbog svoje različitosti od ovdašnjih „trendova“, zvao se Tri koraka u prazno: bila je to ljubavna melodrama puna brutalnosti i seksa. Možda je to razlog da se taj film retko pominje kada se govori o Vuisiću, a o njemu se prečesto govorilo površno, stereotipno, kao o genijalnom naturščiku koji je bio stvoren za uloge ljudi iz naroda, posebno iz onog dela naroda koji nazivamo radničkom klasom. Hoće se reći da je Vuisić mogao glumiti sve, kao što velikom glumcu jedino i priliči. A veliki filmski glumac raspoznaje se najpre po tome što svaki lik prilagođava sebi da bi ga, ulažući čitavog sebe, oživeo u svoj veličini sopstvene životne autentičnosti. Zato u novinama nikada niste mogli pročitati vest da se Pavle Vuisić podvrgao rigoroznoj dijeti kako bi „ušao pod kožu“ ličnosti svog sledećeg filma. Vuisić je posedovao i osobinu kakva nedostaje mnogim savremenim glumcima, naročito onima koji su izašli na glas po „misaonosti“. Paja je branio svoje likove i poslednjim atomom snage, ne pretendujući da tom postupku prida tobožnje intelektualno „pokriće“, namenjeno estetskim cepidlakama iz gledališta koje će mu overiti oprost od greha za nastup u slabom filmu. Proveo sam sa Vuisićem nekoliko dana na snimanju Mimičinog filma Poslednji podvig diverzanata Oblaka. Paji se očito nije mnogo dopadala osnovna ideja scenarija o starom borcu koji ratuje sa birokratijom u mesnoj zajednici, začinjena pride raznim eksperimentalnim zahvatima na nivou „stila“ (kamera isključivo iz ruke u pokretu, preglomazne montažne sekvence i sl.). Reditelj i ekipa prolazili su svakodnevno kroz pravi pakao. Vuisić ih je psovao, omalovažavao i grdio, odbijajući da na objektu ostane i sekund duže nego što je potrebno – pa su neki, među kojima je i Mimičin sin, asistent režije, napustili snimanje užasnuti, ojađeni i zbunjeni. No, našavši se na platou za snimanje, Vuisić se munjevito oslobađao svih rezervi i, savlađujući izvrsno komplikovani mizanscen u kome se kamera nametala kao „partner“, ispoljavao u svakom kadru upravo onu (veliku) količinu energije i uverljivosti, kojima je jedan pomalo veštački, nategnuti lik „s tezom“ sticao životnost pred kojom su ostajali zapanjeni i slučajni posmatrači snimanja u zagrebačkom Trnju. Tokom realizacije jedne scene, u kojoj se puškaralo, narod se panično razbežao videvši Vuisića kako izlazi iz kuće naoružan. Ovaj „dvostruki odnos“ svedoči i o veoma važnoj Vuisićevoj karakternoj osobini: poštenju. Odradivši, dakle, pošteno svoj posao (i pošteno skresavši u brk svima šta o tome misli), Vuisić se, po povratku u hotel, pretvarao u zanimljivog i zabavnog sagovornika, drugara i trošadžiju, pa se, što je snimanje odmicalo, sve više stvarala naizgled paradoksalna situacija da gotovo čitava ekipa, tokom dana izložena njegovom nepojamnom maltretmanu i vređanju, ostaje iz noći u noć za Vuisićevim stolom, urlajujući od smeha dok on raspreda teorije o tome mogu li, recimo, ručni časovnici da posluže kao špijunske radio-stanice. Ovo se ubrzo pročulo po Zagrebu, te se u inače mirni hotel „Palas“ stade skupljati silan svet da osmotri izbliza kako se filmadžije zabavljaju. Ovo lično poštenje nagnalo je Vuisića i da napusti film istog onog trenutka kad je osetio da ga rad više ne veseli i da bolest koja napreduje uništava njegovu glumačku energiju. Nije mogao podneti da nekom bude na teretu, ili, još više, da njegova slabost ugrozi film. Poslednjih godina odbijao je sve ponude, uključujući i one mnogih stranih producenata: više je voleo da ostane bez novca nego bez samopoštovanja. Vratio se tamo odakle je i došao: na Adu Ciganliju. I ovih nekoliko anegdota pokazuje koliko je bio lažan mit o Vuisiću kao grubom, zatvorenom i agresivnom čoveku: mit što su ga godinama stvarali oni novinari kojima je Vuisić odbio intervju, pravilno shvatajući kako nema šta posebno da poruči narodu. Paja je bio dobar i duboko obziran čovek; štaviše – nežan, voleo je svoju ženu, njen sladak kupus takođe, a mlađeg brata Duju je naprosto obožavao, ne uspevši nikada da preboli njegovu preranu smrt. Osećao je svojom dužnošću da ljudima koje ceni to i pokaže odvodeći ih na jagnjeća crevca u kafanu „Zora“. Iz ovoga je jasno da kod Paje nikakve šanse nisu imali oni kojima su crevca u „Zori“ ispod nivoa – čak i najbolje kafansko društvo postajalo bi mu mrsko, ukoliko se za stolom nađe neko koga ne miriše. Povlačio bi se tada u „Dva bela goluba“ da sedi sam, dokazujući i time svoju posebnost. Mnoge će iznenaditi tvrdnja da je Vuisić, nekada spasilac davljenika na savskim kupalištima, bio plašljiv. Poput svih čija je mladost protekla pod senkom rata, plašio se da ne umre od gladi: kada je snimao van Beograda, punio je, prepadnut, hotelsku sobu kutijama sardina i „mesnih doručaka“, ne dolazeći – razume se – u napast i da ih jede. Pričalo se da uvek ide naoružan i to dvostruko – revolverom i doznom od srebra. Ništa se ružnije nije moglo izmisliti za čoveka koji je, i po ciči zimi, uglavnom hodao samo u košulji i nikad nije nosio torbu sa sobom. Ali, revolver je uvek imao. Kao što je uvek imao i brod. Nije se koristio ni jednim ni drugim. Bio je krajnje nepraktičan čovek. Neka se ne zameri previše skromnom potpisniku što će ove redove zaključiti unošenjem lične note kad tome vreme, možda, nije. Devedeset devet odsto mojih prijatelja – i više od polovine moje porodice – bavi se filmom. Simpatije i ljubav koje za njih osećam potiču delom iz toga, jer se – naime – bave filmom, budući da su ludaci u najplemenitijem smislu te reči. Svašta smo jedni drugima rekli tokom svih ovih godina. Ali, kao i on, ja sam prema samo jednom gajio duboko poštovanje koje ničim nije moglo biti pomućeno. Taj čovek je bio Pavle Vuisić. Otuda ovaj neobični tekst: bez obzira koliko mu bile mrske reči složene u ovaj poslednji pozdrav, Paja bi mi teže oprostio samo još nešto – da nisam uradio svoj posao. (NIN, 9. oktobar 1988)