Spojeni sudovi

Da se podsetimo: film je nastao kao naučni eksperiment. Onda je postao cirkuska atrakcija; na sledećem koraku je zapisivao stvarne događaje a kasnije se pretočio u umetnost i zabavu… Čini se, međutim, da srpski film teško dobacuje do ovog poslednjeg stadijuma. Od formiranje srpske kinematografije, odnosno od devedesetih naovamo, u tek retkim i izuzetnim prilikama mogli smo da budemo ponosni na pokoji mali filmski „incident“, koji je pravdao estetičnost i umetnost filma kao takvog. Događaji od minule nedelje, međutim, nisu samo dokazali da se film ovde nije makao od cirkuske atrakcije, već su i pokrenuli brojna pitanja o uticaju i ulozi kako medija, tako i političke klime u određivanju onoga šta i na koji način treba da bude snimljeno. Jer i kada se halabuka oko filma Mezimica, po scenariju Dimitrija Vojnova i potencijalnoj režiji Nemanje Ćipranića, bude stišala, ostaće ne baš potpuno jasno koji su suštinski razlozi prekida ugovora između Filmskog centra Srbije i producenta filma „Testament filma“, na čelu sa Svetozarom Cvetkovićem, bili u pitanju. Dve stvari su, ipak, bezuslovno jasne. Najpre, čitava halabuka i počinje tek naizgled uzgrednim pisanjem tabloida da je, nakon filma Teret Ognjena Glavonića, koji je već izazvao buru reagovanja pre nego što ga je iko i pogledao, u pripremi još jedno „antisrpsko“ ostvarenje naslovljeno Mezimica u kome će, navodno, Srbi da vade vitalne organe Albancima, između ostalog. I pored demantija koji su po hitnom postupku stigli iz FCS, internetom se progresivno širila priča o radnji još nesnimljenog filma, što je stvorilo dodatni pritisak na ekipu i njen dalji rad. Usledilo je obostrano sporazumno raskidanje ugovora, ali ni na tome se drama ne završava, već u odvojenim sesijama javljaju se brojni akteri događaja, nezadovoljni celokupnim ishodom. U totalnoj konfuziji različitih izjava, konstantno je provejavala činjenica da je Mezimica (trebalo da bude) film koji neće nimalo služiti na čast zemlji i njenim interesima, a koji bi bio finansiran iz njenog budžeta. Kada je, međutim, isti scenario pre dve godine dobio sredstva na konkursu FCS, u obrazloženju je bilo navedeno da je Mezimica akcioni triler kakav je nedostajao na ovdašnjem repertoaru u proteklih deset godina. „Žanrovske konvencije su u ovom scenariju sprovedene na dosledan i moderan način, sa jasnim lokalnim pečatom i prepoznavanjem naših socijalnih okolnosti i njihovom integracijom u filmsku priču. Obrasci na koje se autori referišu danas se smatraju klasicističkim i podjednako su predmet interesovanja i publike i kritike, sa uglednim reprezentima kao što su Mel Gibson, Volter Hil ili Žak Odijar, pa ovaj film ima određenu perspektivu i na festivalima…“, pisalo je tada u saopštenju. Ono se danas više nigde ne spominje. A ne spominje se jer je sama kinematografija do te mere degradirana da filmovi postaju interesantni samo kada se nađu na liniji unutarpolitičkih obračuna i ličnih interesa, koji se sprovode isključivo preko tabloida. Sličan scenario već je viđen u Hrvatskoj, kada je zbog filma 15 minuta – masakr u Dvoru izvršen takav pritisak tamošnjih „patriota“ koji su tada aktuelnog direktora Hrvatskog audio-vizuelnog centra Hrvoja Hribara optuživali za „četništvo“, da je nakon agresivne kampanje morao da bude i smenjen! Srbija je sa medijski politički agresivnom ideologijom postala jednako osetljiv poligon za manipulisanje osetljivim temama nerazgrađenog nacionalnog identiteta zarad sitnih ličnih interesa. Jer da nije tako, isti „scenario“ bio bi na „preispitavanju“ još pre nekoliko godina, kada je u bioskopima bio film Igra u tami koji je sinoptički gotovo identičan nesnimljenom filmu Mezimica: kriminalac se zaljubljuje u prostitutku, a tu su i Albanci i trgovina ljudima… Ali to se tada nije dogodilo! Nije, jer tada to političkoj klimi nije bilo interesantno, niti potrebno. O tom filmu nije se čak toliko ni pisalo. Barem ne koliko se piše o Mezimici ovih dana.