Talason

Probudila me jesen. Osetio sam je kako mi kroz otvoren prozor ulazi u sobu, i to u svitanje, tačno u 4.54. Legla je pored mene u postelju kao stara ljubavnica povratnica koja mi se vraća kada mi je najpotrebnija. Privila se uz moje toplo arijevsko telo i dugo se izvinjavala što me je lane ostavila i prepustila zimi. To mi je i Bilja, svojevremeno, radila; kad zagude suvoplaninski vetrovi i počnu da veju snegovi ona me napusti i pobegne u prestonicu i posveti se parnom grejanju. Bajdvej, moji fanovi me pitaju: zašto u poslednja tri broja ne pominjem Bilju? Eh, zašto!? Ženama moraš, s vremena na vreme, da udariš čežnju. To, verujte, daje rezultate. Nego, na tri dana pre dolaska jeseni, došla i Mala Gospojina, a samo zato da bi nam ubili taj prisni paganski doživljaj koji imamo kada jesen dolazi. Čuj, šatro, na taj dan, na 21. septembar rodila se Isusova mati. A to je urađeno samo zato da bi se potisla, u drugi plan, jesenja ravnodnevica. Prvog dana jeseni, po površini Mokranskog vrela počelo je da pada lišće s obližnjeg oraha. Gledam sa obale kako to lišće sporo pliva podsećajući me na neko žuto brodovlje koje srlja ka brani vrela, srlja ka svojoj propasti, jer strmoglaviće se u Mokransku reku koja, tu, ispod brane počinje. I, gle, tu se prisećam jednog davnog sunovrata kada je Kleopatrina morska flota razbijena tu, ispred Soluna, od znatno moćnije i uvežbanije Oktavijanove mornarice. Da, bio sam svedok i tog sunovrata, kada je moćno Aleksandrovo carstvo počelo da se raspada, a možda, samo zato što Kleopatra nije poslušala Marka Antonija da Oktavijana sačekaju na kopnu, na suvom. Ali, avaj, preovladala je Kleopatrina sujeta i rimska mornarica, i te kako, uvežbana u Punskim ratovima smlavila je makedonsko brodovlje... Sećanje na Kleopatrin pomorski poraz proganja me dok se sa vrela penjem u Vidovo. A tamo gore, zastanem ispred Nojeve lađe koju sam letos sagradio. I srce bi mi prepuklo kada bi stradala u nekom predstojećem brodolomu. Jer, skoro do juče, u Ponišavlju bilo je Egejsko more koje je kroz Sićevačku klisuru iscurilo Moravsko-vardarskom dolinom ka jugu. I nešto mi se javlja da će, opet, biti nekog Velikog potopa. Zato i brinem za moju lađu u Vidovu. Da li će toj nesreći odoleti? K. G. Jung, moj guru iz Švice, umesto da me smiri, zebnju mi potpiruje: „Biću kratak. Samo ću te pitati da li si u Nojevu lađu ugradio TALASON!? A ako ne znaš šta je talason, a ti uzmi knjigu tvog zemljaka Ace Zlatkovića“. U belopalanačkoj biblioteci nađem knjigu Senke stare vere Ace Zlatkovića. I šta pročitam, moj Srbine?! Talason je „duh neke građevine ili zakopanog blaga“. Nekad se u građevinu uziđivala ljudska žrtva kao ona žena iz narodne pesme Zidanje Skadra na Bojani. A onda je, vremenom, umesto ljudske žrtve, u građevinu počela da se ugrađuje – senka domaćina! Glavni dunđerin, jednostavno, uzme pavit i kada se domaćin ne nada, izmeri mu, krišom, pavitom senku, i, onda tu travuljagu uzida u građevinu! Pritom izgovarajući ove reči: „Dokle ova pavit bila sirova, dotle i onaj čovek bio zdrav, dokle ovaj pavit trajao, dotle i ovaj čovek bio živ!“ Tu počne da me muči pitanje: da li je moj majstor Danko izmerio moju senku pavitom, i da li je pavit ugradio u Nojevu lađu. Stojim na Nepobedivom Suncu i gledam u svoju senku. I, pitam glasno moju senku: Da li te je Danko izmerio pavitom? Senka ćuti, kao nije, bajagi, čula pitanje... A moja Crna mi se oko nogu mota, pa me ovako teši: „To sa senkom i pavitom su zatupljujuće praznoverice! Ako ti Nojeva lađa strada u Novom potopu, roboti tvog Aleka sagradiće ti novu. A tu su i leteći automobili...“