Eksperiment na izdisaju

Ako je, na 28. godišnjicu obnavljanja višestranačja, stanje u Srbiji takvo da su predstavnici retkih opština koje nisu pod kontrolom vladajuće partije krenuli po pomoć u Strazbur, da li to znači da bi se za dve godine – na 30. godišnjicu i nakon parlamentarnih izbora koji bi tada trebalo da se održe - moglo govoriti o partijskom pluralizmu kao neuspešnom eksperimentu? Mnogo je istorije, pa valja podsetiti. Beše to vreme početka raspada SFRJ: Skupština sačinjena samo od poslanika Socijalističke partije Srbije, osnovane 17. jula 1990, usvojila je 28. septembra te godine Ustav kojim je, između ostalog, dotadašnja Socijalistička Republika Srbija prerasla u Republiku Srbiju, kao višestranačku državu. Na prvim višestranačkim izborima, održanim 9. decembra 1990, socijalistima je pripala ogromna većina poslaničkih mandata: čak 194 od ukupno 250. Najuspešnija opoziciona partija bio je Srpski pokret obnove (19 mandata), Demokratskoj stranci pripalo je sedam, a samostalni kandidati i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara imali su po osam poslanika. Dve godine kasnije, na izborima 20. decembra 1992, snaga socijalista gotovo da je bila prepolovljena (osvojili su 101 mandat) ali to nije bila najava kraja njihove pogubne vladavine: podrška se, očigledno, prelila prvenstveno ka srodnim radikalima (osvojili 73 mandata) dok je tadašnjoj velikoj opozicionoj koaliciji DEPOS pripalo 50 mesta. Trebalo je da prođe još osam godina ratova, ekonomskih sankcija, satanizovanja opozicionog mišljenja, političkih ubistava, izbornih krađa i sveprisutnog kriminala, pre nego što je, 5. oktobra 2000, stvorena šansa za oporavak i uspostavljanje normalnog političkog i svakog drugog života. Biće u narednim danima, povodom 18. godišnjice petooktobarskih promena, mnogo reči o tome šta je pošlo naopako i kako je, prema sada zvaničnoj verziji, „DOS upropastio Srbiju“. Ali, činjenica je da smo, nakon pokušaja krađe na izborima održanim 24. septembra 2000. i masovnih protesta širom zemlje kojim su odbranjeni izborni rezultati a Slobodan Milošević poslat u istoriju, doživeli period u kome smo verovali da krađa izbora više nikome neće pasti na pamet. I u kome je bilo moguće da opozicioni političar – recimo, Aleksandar Vučić, gostuje u gledanom tv programu („Utisak nedelje“, na primer). Pa čak i da se, kako bi ga podržao, u emisiju telefonski uključi „Nebojša iz Beograda“, za koga smo, mnogo posle tog „Utiska“ (iz 2005) saznali da se preziva Stefanović i da je Vučićev blizak saradnik. Nema, naravno, sumnje da se u rezultate vladavine petooktobarskih stranaka može uvrstiti i dolazak naprednjaka na vlast, ali, biće, ipak, da su i preimenovani radikali, svojim delanjem od 2012. do danas, zaslužni za aktuelno stanje u kome je opozicija proganjana, parlament obesmišljen, programi televizija sa nacionalnom frekvencijom očišćeni od svake kritičke misli, a izborni proces obogaćen oblicima manipulacija koji devedesetih još nisu bili izmišljeni. O svemu tome će Nebojša Zelenović, „opozicioni“ gradonačelnik Šapca, govoriti 6. novembra u Strazburu, gde je pozvan da pred poslanicima Saveta Evrope objasni na šta se tačno odnosi žalba koju je inicirao predsednik opštine Paraćin Saša Paunović, a potpisao još i Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, svi iz različitih stranaka. Žalbu je podržalo i više od 400 opozicionih odbornika iz stotinak opština i gradova u Srbiji. Najavljujući odlazak u Strazbur, Zelenović je, prošle nedelje, izneo zanimljive podatke. Prema njegovim rečima, izborna volja se menja na dva načina, pri čemu je jedan hapšenje, a drugi ubeđivanje odbornika da promene stranu. Tako je, kaže, od 2012. do danas uhapšeno 113 osoba u 48 lokalnih samouprava, od kojih su 34 bili predsednici opština i gradonačelnici. Optužnica je podignuta protiv 11, a samo tri presude bile su osuđujuće. I sve to u situaciji u kojoj se opoziciono mesto mora tražiti lupom: od 165 opština, u ovom trenutku SNS nije na vlasti samo u njih šest, a od 29 gradova samo Šabac nije pod naprednjačkom kontrolom. Za sada.