Rat do istrebljenja

Glavni ton kulturi dijaloga u Srbiji daje njen predsednik. Kada se on pojavi na TV-u, a auditorijum zanemi u iščekivanju onog šta će da izgovori, ma kako često bivalo njegovo javno obraćanje, javnost dobije čist primer autokratskog govora. Jer on insistira na tome da se za sve pita, nikoga ne sluša i o svemu odlučuje. Oni drugi samo klimaju glavom, bez primedaba i drugačijeg stava, u svemu saglasni i pokorni. Uveo je tako manir samonametanja umesto dogovaranja, naredbe umesto prilike da se čuje neko drugi, a iz ravnopravnog ugla. Zato se naspram njega koji jedini sve zna najbolji neistomišljenici dezavuišu kao „strani plaćenici, lopovi, secikese, antisrbi...“ u čemu ga kopiraju njemu privrženi mediji. Kao eho, širi se nekultura dijaloga. Teškim rečima se služe i sveti oci spram svega što drže za pretnju pravoslavnoj ideologiji, kao stožeri jednoumlja, koje se ovde shvata kao sloga i solidarnost u odbrani nacionalnog. Model komunikacije političke i crkvene elite prenosi se i na medije, uključujući i društvene mreže, iako je ovde na delu stara dilema - da li je prvo nastala kokoška ili jaje. U emisijama na državnim frekvencijama niko nikog ne sluša, i svi pričaju uglas, u debatama o ključnim problemima adutom se ne ide na adut, već na čoveka (takozvani ad hominem), kako zapaža Gazela Pudar Draško sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Slično je i u javnom prevozu, na ulici, u mnogim kućnim savetima, školama, porodicama, gde posledice konflikta pokrivaju sve - od teških uvreda, fizičkih povreda, pa do ubistava, u kom kontekstu zapuštene zgrade bez popravljenog lifta deluju kao apsolutna trivijalnost. Iako su deo iste priče – slabo razvijene tolerancije. Svaki kompromis se smatra porazom, usled čega izostaje dogovor. Pritisnuti indukovanim strahom, a bez dovoljno poluga i prostora da ovo i artikulišu, građani podsvesno traže krivca u Romima, Hrvatima, „Šiptarima“, pripadnicima raznih manjinskih populacija koje istinski ne razumeju. Netrpeljivost se često mimikrira tvrdnjama da neko nije nacionalista, homofobičan, rasista.., uz obavezan dodatak jednog „ali“ sa funkcijom da ukaže na manjkavosti te grupacije, te superiornost sopstvene. Očigledna je bojazan da će tuđa prava - uskratiti sopstvena, a „zveckanje oružjem uvrežava se kao manir pacifikacije društva“, kako opaža Adriana Zaharijević iz Instituta za filozofiju i društvene teorije. Sve navedeno i još štošta govori o izostanku kulture dijaloga u Srbiji, koja se, kao i svi drugi sistemi vrednosti neguje u kući, ali i kroz državne institucije i pravna akta. Počev od Ustava koji ovde prepoznaje „Srbe i druge narode“. „U društvu se primenjuju razne prakse dijaloga u različitim sferama, ali ono što se vidi u javnom govoru - ’obraćanju svima’ najčešće nisu primeri tolerancije, u čemu se ističe politički govor kao najvidljiviji“, kaže Đorđe Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Taj govor najčešće nema dijalošku formu, „jednosmeran je i pun etiketiranja, diskvalifikacija, isključivosti, agresije, nepristojnog samohvalisanja i samolegitimacije“. I - kao preslikan je iz priručnika političke propagande, gde je napad najbolja odbrana, ili čak preventivno delovanje, jer različito samo po sebi ne atakuje. Takav pristup rezultuje i instrumentalizacijom pojmova koji nose demokratiju, i njihovo izvrtanje u mantru ugrožene, a neupitne pravednosti onih što navodno trpe napade. Iz političkog dijaloga, tako, nestaje „svaka racionalnost“ i on se „pretvara u rat do istrebljenja“ protivnika. Ovakvi istupi političara daju legitimitet svađalačkom tonu saobraćanja i među običnim građanima, i upotrebi „arsenala“ pogrdnih izraza za sve što deluje drugačije. Brutalan jezik uvreda često ima ulogu da se opravdaju razni vidovi nasilništva prema „njihovim“, koji, za razliku od „naših“, mogu da podlegnu sankcijama za nanošenje uvreda, a različito se tretiraju i u mentalnom prostoru. Podsticanje razgraničenja na „mi“ i „oni“ Pavićević smatra „neodgovornim ponašanjem, u najmanju ruku“, sa teškim, još nedokučivim posledicama po srpsko društvo. Sam Vučić, kao otac i uzor nacije, trebalo bi da daje bolji primer i širi svest svojih bezbrojnih glasača, ali on kao da je „propustio da nauči značenje pojma ’dijalog’“, kako primećuje Srbijanka Turajlić, profesorka u penziji emerita beogradskog Elektrotehničkog fakulteta. Tako je naš predsednik lišen i predstave o blagodetima ove institucije, čiji je zadatak da društvo vodi u napredak, dok se niko od onih kojima je stalo do političke i druge karijere - tome ne opire. Po sličnom obrascu, nažalost, funkcioniše se i u drugim zemljama, regionalno i globalno, učvršćujući princip paralelnih monologa, bez upliva „sasvim nepotrebne“ kritike. Domaći doprinos zatiranju demokratičnosti mišljenja je ukidanje filozofije kao obaveznog predmeta u stručnim školama, navodi Pudar Draško. Tako se u Srbiji pasivizira mladež, umesto da se trenira u utemeljenoj argumentaciji, kad je veoma važno da se čuju i suprotni stavovi. „Bojim se da i u svetu ima malo društava u kojima su građani od najranijeg uzrasta učeni da treba da budu pitani o stvarima od javnog značaja, da je njihovo mišljenje važno i da zato treba da bude artikulisano, da treba da bude praćeno svešću o izvesnim dužnostima prema zajednici, većoj i široj od nas samih“, ukazuje Adriana Zaharijević. A samo u takvim društvima bi bila moguća stvarna aktivnost pojedinaca koji grade (političku) sredinu kojoj pripadaju, uz svest da ne kreće sve od njih samih i ne završava na kratkotrajnom ličnom interesu. „Najzad, u takvom bi društvu instance kojima je poveren mandat da četiri godine regulišu javnu stvar imale aktivnu i dvosmernu saradnju sa onima što su im taj mandat poverili“, zaključuje Zaharijevićeva. Otuda je jasno zašto se umesto na proizvodnji aktivnih građana radi na njihovom „anesteziranju“. Jer, aktivni, misleći građani su poslednja brana protiv samovolje vlasti i izvor različitih oblika političkog samoorganizovanja van kontrole vlastodržaca, kako navodi Pavićević. Vlast kao da se plaši demokratije, i mogućnosti da preda sudbinu građana u sopstvene ruke, i time uskrati moć onima koji u ime njih odlučuju. Od demokratskog ustrojstva politička vrhuška uzmiče možda i iz straha od revolucije i gubitka (totalne) kontrole, prenebregavajući da demokratija živi i u mirnim društvenim pokretima i međusobnom ophođenju bez ikakvih drugih tendencija no ka normalnom životu. Sa druge strane medalje proaktivne zajednice je autoritarnost, nama arhetipski bliska ili samo naučena. „Ako vam se stalno ponavlja da ne umete, ne razumete, niste u stanju da učinite, time se ne kaže samo da treba da ostanete u stanju pasivnosti već i da neko drugi sve ume bolje, ume i za vas“, naglašava Zaharijevićeva. Onim retkima što smatraju da imaju ne samo prava, već i kapaciteta za učešće u javnoj sferi, ostaje da se bune (demokratskim sredstvima, od kritika, preko protesta, pa sve do štrajkova) sa skromnim izgledima za uspeh, budući da je kult premudrog vođe preduboko ukorenjen. Uspeh da se čuju drugačiji stavovi direktno je zavisan od stepena represije, umeća samoorganizacije, dostupnosti medija i drugih resursa, kako ističe Pavićević. „Ako se gleda način donošenja odluka i ponašanje aktera na domaćoj političkoj sceni, mi odavno živimo u autoritarnom režimu“. Demokratske institucije, formalno, još uvek postoje, ali one su obesmišljene, kolonizovane i prisvojene od jedne partije. „To se često naziva hibridni režim“, objašnjava Pavićević, uz komentar da je teško predvideti kako će se dati pristup razmeni ideja nadalje razvijati u Srbiji. Ako se krhke tvorevine demokratije ne neguju i ne održavaju, one propadaju u nametnutoj nepotrebnosti, i teško ih je ponovo uspostaviti kada se sasvim uruše. „U jednopartijskoj Jugoslaviji, u kojoj sam ja provela najveći deo svog života, nije bilo demokratije, ali je bilo dijaloga, izuzimajući naravno zabranjene političke teme“, kaže Srbijanka Turajlić i navodi da je tada vlast manje nipodaštavala neistomišljenike, ali ih je i „hapsila kad joj se prohtelo“. Mimo toga, profesionalizam se poštovao i uvažavao, bio je njen dominantni utisak. „U višepartijskoj Srbiji u kojoj provodim starost, formalno ima demokratije, ali nema nikakvog dijaloga ni na jednu temu, nema ni naznake elemenata pravne države, nema uvažavanja profesije, nema poštovanja ljudskog bića“, ističe ona, dodajući da, „doduše - za sada nema ni hapšenja“. „Rekoh ’za sada’, jer su verbalni napadi i vređanje svih koji drugačije misle samo jedan korak do fizičkog nasilja“, upozorava. Iako demokratije ima sve manje što se o njoj više priča, a globalnim političkim tronom caruje „desnica“, postoje i dobri recepti za uspostavljanje kulture dijaloga. Recimo, institucijalizacija foruma u politici, ili, u obrazovanju - prelazak sa didaktičkog pristupa gde profesor zapravo izlaže svoje stavove kao neupitne činjenice, na podsticanje razmene ideja i informacija. „Debatni klubovi su izvanredno sredstvo za razvoj kulture dijaloga“, napominje Turajlić. I ističe da eliminacijom i diskreditovanjem „zlog drugog“ problemi neće biti rešeni, već gurnuti pod tepih. Bili oni Beograd na vodi, najveći barjak na svetu, najskuplja fontana ili novogodišnja rasveta, plagijati doktorata, nelegalni megačardak na Kopaoniku i... da dalje ne nabrajamo. Ili nesposobnost države da rasvetli pogubna dešavanja u njenoj skorijoj istoriji, što mlade okreće epovima i „desničarenju“, gde se drugačije negira sa ignorantskim prezirom. „Fatalnu težinu propuštenih lekcija, najpre, one o poštovanju drugog, bojim se da ćemo tek otkriti“, navodi Gazela Pudar Draško. Čak su i njene kolege, profesori na studijama sociologije, po pravilu najprivlačnijim progresivnijoj omladini, „prilično zabrinuti stavovima novih generacija“. „Današnji mladi sazrevaju u kontekstu u kojem je građanima već preko glave čekanja da prođe tranzicija. Jedan manji broj se i dalje bori u okviru različitih omladinskih organizacija, ali je primetno da je energija splasla i da više nema čak ni one nade koja je karakterisala moju generaciju - da će sa ulaskom u EU za nekoliko godina biti bolje, jer ćemo podići standard, jer ćemo izgraditi tolerantnije odnose u društvu i među društvima“, Pudar Draško objašnjava, i ističe da jedini način da se mladi nauče boljem jeste da se sa mladima radi, ulažući u ovo i ljudske i finansijske resurse. Siromaštvo takođe nije opravdanje za manjak tolerancije, bar ne onaj stepen (i siromaštva, i netolerancije) rasprostranjen u Srbiji. Veći je problem, smatra Pavićević, neravnopravna raspodela bogatstva, i najneravnomernija u Evropi, kako pokazuju nedavna istraživanja. U uslovima uspostavljanja snažnog klasnog sistema, kakav je naš slučaj, nema ravnodušnosti svojstvene toleranciji drugačijeg u novčanim brigama neopterećenim ili bolje strukturiranim sistemima. Tolerancija se ovde svodi na trpljenje, a trpno stanje, korak po korak, vodi u „aparthejd“. Različite uslove života za „naše“ i „njihove“. I dok se neka druga društva, ipak, bar delom vode modelom javnih rasprava, konsultacije stručnjaka i svih zainteresovanih strana, bar formalno osnaženih da se izjasne, a sve u cilju postizanja optimalnih rešenja, naša se zemlja, u najmanju ruku - vrti ukrug, a biće - ide i u regresiju. Jer, što više političari pametuju i u ime svih odlučuju, narod postaje ubeđen da je inferioran i povlači se u ćutanje, zlokobno i puno frustracija. Suštinski uveren da mu „ništa odozgo ne donosi dobro“, narod sumnja i u pravedne mere poput pozitivne diskriminacije prema Romima. A one druge, mnogo češće, oličene i u nevaspitanom dijalogu i dezavuisanju sagovornika, preuzima bez preispitivanja. Zato se nameće pitanje - dokle će vladati sila jače pozicije, a ne argumenata. I, kad će moć shvatiti da nije slabija ako druge (bar) sasluša? Uspešna pregovaranja Dok se naše mišljenje čuje samo kad glasamo, u svetu ipak postoje različite forme aktivnosti građana, sa različitim ishodima. „Pobuna žena u Poljskoj protiv zakona o abortusu, pokret srednjoškolaca u SAD protiv oružja, protesti u Rumuniji protiv korupcije i slični, slede klasičan obrazac organizovanja protiv samovolje vlasti i moćnika“, decidiran je Đorđe Pavićević, ističući još neke primere. „Samoorganizovani građani na Islandu sastavili su nacrt Ustava koji vlast još uvek odbija da stavi na glasanje, ali ova priča nije završena“, kaže. Podemos u Španiji je primer alternativnog političkog samoorganizovanja koji postiže značajne rezultate, nižu se eksperimenti različitih vidova udruženog delovanja i u Južnoj Americi i SAD. I mi smo imali svoj Peti parkić, i još sijaset manje ili više uspešnih pobuna.