Samba Tramp

Pristalice Žaira Bolsonara, radikalnog desničara koji je favorit za pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora u Brazilu 7. oktobra - mada, sudeći po rezultatima anketa, ne i u odlučujućem drugom krugu, tri sedmice kasnije - pred kamerama vole da poziraju u položaju koja simulira držanje automatske puške. Šaka desne ruke, postavljene ispred grudi, savijena je kao da će kažiprst svakog trenutka povući zamišljeni obarač; šaka leve, blago izbačene u stranu, skupljena kao da na njoj počiva cev. Široki osmesi koji upotpunjuju taj prizor bi, iz optimističkog ugla, mogli da se protumače kao znak da su, ma koliko inače podržavali ekstremne stavove bivšeg armijskog kapetana i dugogodišnjeg poslanika donjeg doma federalnog parlamenta, Bolsonarovi simpatizeri makar delićem mozga svesni apsurdnosti - da se ne upotrebi neki teži izraz - propagiranja (para)državnog nasilja kao leka za zemlju koja se već davi u nasilju: prošle godine u Brazilu je ubijeno skoro 64.000 ljudi, a broj registrovanih silovanja premašio 60.000. Na kraju krajeva, Bolsonara uglavnom podržavaju pripadnici više i srednje klase, kojima koncept ironije ne bi trebalo da bude nepoznat. Ali u svetu zahvaćenom populističkim ludilom na svim stranama - od Amerike do Filipina - optimistička viđenja savremenih socio-političkih fenomena bila bi neoprostivo naivna; zato se i ono što se trenutno događa u Brazilu mora posmatrati kroz pesimističku prizmu. U mnoštvu primera, Sjedinjene Države i Filipini ovde nisu slučajno izdvojeni. Jer, Bolsonara (63) je moguće opisati kao mešavinu američkog predsednika Donalda Trampa - o čijoj se čudovišnosti gotovo da više nema šta reći a da neko to već nije izgovorio ili napisao - i filipinskog šefa države, skarednog Rodriga Dutertea, kome se pre neki dan omaklo priznanje da je (kao što se odavno i sumnjalo) u brutalnom „ratu protiv droge” snagama bezbednosti davao carte blanche za masovna vansudska pogubljenja narkomana i sitnih dilera. (Pod sumnjom da je počinio zločin protiv čovečnosti, Duterte je od marta pod preliminarnom istragom Međunarodnog krivičnog suda. NJegov portparol je posle izjavio da se predsednik samo „šalio“ kad je izjavio da su vansudska pogubljenja njegov „jedini greh“.) Bolsonaro, tako, ne samo da otvoreno veliča zloglasnu diktaturu koja je u Brazilu bila na snazi od 1964. do 1985, nego je dugo zagovarao i vaspostavljanje vojne uprave u zemlji. Zagovornik je torture; kad je 2016. parlament u proceduri impičmenta smenio predsednicu Dilmu Rusef - u vreme diktature hapšenu i mučenu - svoj glas posvetio je komandantu jedinice odgovorne za stotine slučajeva torture i desetine ubistava u periodu vladavine vojne hunte. Bolsonarove rasističke, ksenofobične, mizogine i homofobične istupe teško je pobrojati; zbog širenja govora mržnje protiv njega je ranije ove godine otvorena istraga. Barem dvaput je u parlamentu koleginicama rekao da su toliko ružne da ne zaslužuju ni da budu silovane. Protivi se izjednačenju plata muškaraca i žena za isti posao zato što „žene zatrudne“. Jednom je konstatovao da bi više voleo da mu je sin mrtav nego gej; drugi put isključio mogućnost „rizika“ da se neki od njegova četiri sina (ima i jednu kćer) zabavlja s crnkinjom - ili muškarcem - jer su „veoma dobro obrazovani“. Pre deset godina se u jednom istupu faktički zauzeo za sterilizaciju siromašnih. Protivi se legalizaciji abortusa, a podržava smrtnu kaznu - koja u Brazilu formalno nije ukinuta, ali se ne izriče još od kraja 19. veka. Najavljuje da bi vladu koju bi on sastavio napunio generalima. I, mada se izdaje kao tobožnji antiestablišment kandidat, svoje neuspešno bavljenje politikom (za više od 30 godina u parlamentu uspeo je da progura samo dva, i to marginalna, zakonska predloga) i te kako je naplatio: u politiku je ugurao i trojicu sinova, a porodica se u međuvremenu prilično obogatila. Zašto je, onda, Bolsonaro već mesecima kandidat s najvećom podrškom uoči izbora? Ukratko, zato što govori ono što veliki broj građana u zemlji koja je na svaki način u lošem stanju želi da čuje: da će uspostaviti red i zakon, oporaviti ekonomiju i eliminisati korumpiranu političku elitu. Zvuči poznato? „Tramp je pobedio na izborima govoreći da je kriminal u velikim gradovima izmakao kontroli, da je ekonomija u katastrofalnom stanju i da je kompletna politička klasa korumpirana… A u slučaju Brazila sve to je neosporno istina. Pa, ako je Tramp mogao da bude izabran, zamislite šta je tek moguće u zemlji poput Brazila“, rekao je za britanski Gardijan Brajan Vinter, glavni urednik časopisa Amerikas kvoterli. Brazilu zaista ide loše u poslednje vreme. Nakon što je rane godine vladavine Radničke partije (PT) obeležilo izvlačenje miliona Brazilaca iz siromaštva - čemu su ključno doprineli prihodi koje je zemlja ostvarivala izvozom sirovina po tada visokim cenama - drugu polovinu tog perioda obeležili su sve sami debakli. Cene sirovina na svetskom tržištu su se strmoglavile, drastično umanjujući državne prihode; Brazil je od 2014. do 2016. prošao kroz najtežu recesiju u svojoj istoriji, propraćenu srozavanjem BDP-a i rastom nezaposlenosti (sada na 12 odsto); da bi monumentalni korupcionaški skandal u čijem središtu je bila državna naftna kompanija Petrobras potpuno uništio kredibilitet PT, za koju se ispostavilo da nije ništa bolja od ostatka brazilske političke elite, inače prepune ljudi s dosijeima ili pod istragom. Bivši predsednik i najpopularniji brazilski političar Luis Inasio Lula da Silva završio je u zatvoru, osuđen na 12 godina po optužnici za korupciju čija utemeljenost je, po mnogima, u drastičnom neskladu s težinom kazne; Lulina naslednica na mestu šefa države, Rusefova, svrgnuta je s vlasti nekom vrstom parlamentarnog puča; da bi na njeno mesto 2016. došao Mišel Temer iz Brazilskog demokratskog pokreta, i sam pod sumnjom za umešanost u korupciju. Osećanje opšte nesigurnosti i nezadovoljstva, ojačano enormno visokim stopama nasilnog kriminala - na koji i država redovno odgovara ekstremnim nasiljem: samo u 2016. policijski „odredi smrti” ubili su 4.000 ljudi - kreiralo je atmosferu u kojoj se preferiraju brza i laka rešenja, kakva samo populisti i demagozi mogu da ponude. I tu je na scenu stupio Bolsonaro. Praktično bez podrške ijedne partije (ona kojoj trenutno pripada - a promenio ih je mnogo - ima samo osam poslanika u donjem domu parlamenta koji ima 513 mesta) i bez mnogo ulaganja u kampanju, Bolsonaro je zapaljivim javnim istupima i veštim korišćenjem društvenih mreža (na Fejsbuku ima pet miliona pratilaca) brzo izbio u prvi plan, da bi na mesec dana pred glasanje, u bizarnom spletu okolnosti, njegova popularnost dodatno počela da raste nakon što je bio žrtva pokušaja ubistva. Na jednom mitingu njega je, naime, teško povredio mentalno oboleli napadač; ubodna rana je, tvrdi se, bila toliko teška da je Bolsonaro jedva izvukao živu glavu. Ispalo je da mu je to došlo kao poručeno: kampanju je nastavio iz bolnice u kojoj se i dalje oporavlja, rivali su počeli da se uzdržavaju od napada na njega, a podrška mu je skočila na 27 odsto, što će biti dovoljno za pobedu u prvom krugu. Jedino što će Bolsonaru u tom slučaju još stajati na putu biće trenutno drugoplasirani kandidat PT Fernando Hadad, iza koga će, tako se barem predviđa, u drugom krugu - po uzoru na taktičko glasanje na predsedničkim izborima u Francuskoj 2002. i 2017. da bi se sprečio dolazak na vlast kandidata ekstremne desnice - stati većina brazilskih birača. Nema, međutim, garancija da će tako i biti. Za početak, Hadad - bivši gradonačelnik Sao Paula koji je doktorirao na Marksu - u trku se uključio tek u prvoj polovini septembra, kada je Lula konačno odustao od kandidature, pa mnogi Brazilci još nisu ni čuli za njega; osim toga, procenjuje se da otprilike trećina od oko 147 miliona birača posle svega više ni slučajno ne želi da glasa za kandidata PT. Kako će u takvim okolnostima biti izbegnuta katastrofa kakvu bi predstavljala pobeda Bolsonara veliko je pitanje.