Najvažnije mi je bilo da budem istinit

Odrastao je na Zvezdari, u Ulici Radojke Lakić, maloj sa puno lipa i kestenova kojom je prolazio jedan kamion u petnaest dana. Na drvenim kolicima trkao se sa decom strmim ulicama po Zvezdari, a zimi su se tuda sankali: „Imao sam bezbrižno detinjstvo, svi smo bili nekako ušuškani u tim našim kućicama i dvorištima sa voćkama, obožavali smo da krademo trešnje, da se igramo kauboja i Indijanaca. Ponekad bismo se dečački potukli, ali sve je to bilo krajnje bezazleno.“ Išao je u školu „Vojislav Ilić“ koja i danas postoji i 1958. kada je imao 11 godina, napustio je Zvezdaru. NJegovi roditelji su se sa troje dece preselili u vračarski bermudski trougao, kako je govorio i gde je ostao do kraja života. Bio je nestašan dečak koji je povremeno pravio i neke budalaštine, zbog čega je otac, građevinski inženjer, ponekad umeo i strože da ga kazni. Tada nije odobravao njegove metode kojima ga je vaspitavao, ali: „Kasnije sam shvatio da sve to što je činio i kako me je usmeravao, način kako je on živeo, da je sve to zapravo bilo veoma dobro. Jer, deca ne mogu a da ne imitiraju svoje roditelje i oni su im glavni uzori. Bio sam debelo izašao iz puberteta kada sam shvatio da je moj otac u stvari meni bio najveći uzor. Ranije to nisam hteo ni mogao da prepoznam jer sam bio pomalo buntovnik bez razloga.“ Kada je i sam postao otac, najpre ćerke Vanje, sjajne glumice, a potom i Filipa, profesora univerziteta i cenjenog naučnog radnika, znao je da je vlastiti primer najbolji primer za decu. Čuvao se da ih ne laže i da bude iskren sa njima. Ne samo u vaspitavanju i podučavanju, već i načinom svog života i odnosom u porodici: „Najvažnije mi je bilo da budem istinit, da ne živim jedan život u kući a sasvim drugi u javnosti. Ne znači da sam ja bio u pravu kad je reč o nekim problemima, ali sam razgovarao sam njima stalno. Mislim da smo Milica i ja uspevali da nađemo taj neophodni srednji put u pristupu i vaspitanju naše dece. I danas mogu da kažem da su ispali normalni, pametni i dobri ljudi.“ Često je citirao kinesku poslovicu koja glasi: „Odaberi u mladosti posao koji najviše voliš, i celog života nećeš raditi ništa.“ On je svoj posao, koliko god da je naporan i iscrpljujući, doživljavao kao zdrav adrenalin bez koga nije mogao. S druge strane, umeo je da se pita: „Kakav sam ja to fah idiot, kakav mi je to život kad je toliko depresivan kada ne radim? Zar je moguće da u životu ne postoji ništa drugo što bi moglo da me ispuni osim glume? Grubo rečeno, to ume da bude tačno, ali, ipak, ja sam svoj život ispunio u priličnoj meri pre svega kad je reč o porodičnim obavezama i druženju.“ Mladi glumci su se hvalili kako su od velikog Predraga Ejdusa ukrali ovo ili ono. Peca nije krao, ali jeste upijao od velikih glumaca ponešto, mada je najviše krao iz života. Majka je umela da ga uhvati u trenutku kada kao dete gleda u ljude oko sebe, kada se upilji u nekoga prekoputa, jer je hteo da uhvati neku fizionomiju, neku situaciju. Ponekad je samo poželeo da igra kao neki glumci u nekim ulogama: „Naš posao je pre svega zanat, a povremeno postane i umetnost. To se retko dešava. Ponekad se dogodi da osetim taj najviši domet onoga što radim, ali to je teško uhvatiti, još teže opisati. Svoju karijeru delim na desetleća, i svakih deset godina bio sam zadovoljan sa jednom ili dve uloge, ponekad i tri. Ponekad je to neka scena ili replika, ponekad čin. Ponekad mi se činilo da sam ponudio rešenja u predstavi koja su bila ispred, pa ih ni publika ni kritika nisu dovoljno razumeli ili vrednovali. A ponekad mi se činilo da sam zbog nekih uloga precenjen.“ Zbog mnogih uloga je bio nagrađen, a mnoge od njegovih 250 pozorišnih uloga su antologijske, kao Šajlok u Mletačkom trgovcu, Kir Janja u istoimenom komadu, Faust, Tiresija... Mnogi su prestali da broje koliko puta su gledali Šovinističku farsu u kojoj su Josif Tatić i Predrag Ejdus, igrajući Srbina i Hrvata, napravili rekord od 1.800 odigranih predstava od Triglava do Đevđelije. Bilo mu je žao što nije odigrao Edipa u režiji Slobodana Unkovskog. Počeli su da rade predstavu Car Edip ali su je prekinuli iz nekih političko-finansijskih razloga te 1989. godine, pred raspad Jugoslavije. Tako nikada nije igrao kod Unkovskog. Imao je potajnu želju da igra u pozorištu sa LJubom Tadićem, a nije. Nije igrao na sceni ni sa Zoranom Radmilovićem, iako su nekoliko puta radili zajedno na televiziji: „Nisam stigao da igram sa dvojicom glumaca koje sam izuzetno cenio – sa Brankom Plešom i LJubišom Jovanovićem jer sam bio suviše mlad, za ovog drugog naročito. Sa Plešom sam igrao jednu duodramu u Bosni i družili smo se mesec dana. Pamtim to kao jedno vrlo uzbudljivo snimanje, ne toliko zbog onoga što smo napravili u toj drami, mada je bila veoma dobra, već zbog naših priča i promišljanja o pozorištu i glumi. Tačnije, više sam ja njega slušao nego što sam govorio.“ Kada mu se ponekad, u kasnim noćnim satima, događalo da na televiziji, u Trezoru, ugleda sebe u nekoj davnoj ulozi koju je zaboravio, prvo što pomisli bilo je: Bože, kako moj sin liči na mene! A onda pogleda i vidi na sebi svoj privatni sako iz tog vremena. „Mora da u televizijskom fundusu tog vremena nije bilo drugog, pa sam morao da uzmem svoj.“ Bio je teško bolestan kao dete, ali kada se prvi put ozbiljno razboleo u zrelim godinama, bio je blizu kliničke smrti, u predvorju dugog invaliditeta, kako mi je objasnio. Nije se posle toga baš opametio, ali je uspeo da premosti tu strahovitu krizu i svoj život je, ipak, malo uredio i izbacio neke otrove iz sebe: „I nemam više taj atavistički strah od smrti.“ Koliko se nije bojao smrti, toliko se nije bojao ni da se usprotivi vlasti, Miloševićevoj kao i ovoj današnjoj. Posle svakog od naših brojnih razgovora, bila sam zapanjena kako sam sa diktafona mogla da „skidam“ ono što je govorio i kucam direktno u mašinu, kasnije u kompjuter. Imao je jasnu misao, njegova rečenica je bila smislena i zaokružena, nije bilo praznog hoda. NJegovo zapažanje je bilo inteligentno i pronicljivo. U dugotrajnom braku Milice i Predraga Ejdusa nije bilo uvek ni lepo ni lako. Jednom mi je tu mudrost zajedničkog života dugog više od četiri decenije ovako sažeo: „Nismo živeli u lažnoj harmoniji i upravo kroz sukobljavanja smo se prilagođavali jedno drugome i shvatili da smo imali pun život u kome smo podigli dvoje divne i uspešne dece koju obožavamo, a nadam se i oni nas, da smo uspeli da ih izvedemo na put. I danas smo jedno drugom bliski i potrebniji nego ranije. Uostalom, znate kako kaže Pasternak u Hamletu: „Nije život što i poljem preći.“ Glumac Branko Cvejić sa kojim je decenijama blisko drugovao, oseća kao da mu je otišao brat, brat sa kojim možeš da se svađaš, da se ne slažeš, ali ostaje ti brat. Iako je znao koliko je bolestan, ne može da se pomiri sa saznanjem da ga nema. Bio je uveren da će se još jednom izvući, kao toliko puta do sada: „Sećam se, jednom sam bio sa njim kada su ga zvali da ide na neko gostovanje, a on je pogledao u tefter i rekao – ne mogu, imam svadbu. Pitam ga koju svadbu, a on kaže udaje se Vanja. NJegova ćerka. Sada mi sve izgleda kao da ga je neko zvao na gostovanje 6. oktobra 2018, a on pogleda u tefter i kaže: Ne mogu, imam sahranu. Miško Milojević, reditelj poslednje Ejdusove uloge na rts Garderober od mnogo valera Sticajem okolnosti, sa Predragom Pecom Ejdusom sam tokom svog rediteljskog rada često sarađivao, mada to nije bio samo puki sticaj okolnosti, jer kao što svaki reditelj ima svoje „omiljene glumce“, u mom slučaju, Peca Ejdus je bio jedan od njih. Bilo je tu i velikih i malih uloga, ali se nikad nije desilo da je odbio saradnju. Verovao sam u njega, a očigledno je negde i on meni verovao. Vrhunac te saradnje je bio TV film Talog po scenariju Vladimira Đurđevića i motivima priče Veljka Petrovića u kojem je Peca zbilja maestralno odigrao tragičnu ulogu slabovidog starca Andrije Miloševa. Kad smo počeli da pripremamo seriju Narodno pozorište u 10 činova, posvećenu obeležavanju 150 godina Narodnog pozorišta u Beogradu, bio sam sasvim uveren da će u nekoj epizodi biti i uloge za Predraga Ejdusa. Autor serije Nebojša Bradić i ja kao reditelj, nismo želeli da se tokom ove serije ponavljaju glumci, ali desilo se da je Predrag Ejdus bio jedini koji je igrao u dve epizode. U epizodi Tajna večera igrao je zapravo sebe, bivšeg upravnika Narodnog pozorišta, a u poslednjoj epizodi ove serije pod nazivom Garderoberka jedan od likova je i Glumac koji igra Sera, čuveni lik još čuvenije drame Ronalda Harvuda Garderober. Nije bilo nikakve dileme - to je bila uloga kao stvorena za Predraga Ejdusa. Poslao sam mu scenario i još istog dana mi se javio da sa radošću prihvata ulogu. Radovali smo se i svi mi u ekipi, kao i njegovi partneri Branislav Zeremski i Aleksandra Nikolić, jer smo iz iskustva znali da će rad sa Pecom biti inspirativan, vrhunski profesionalan i izmaštan do svakog detalja. Istovremeno svi smo znali i to da se Peca dugo bori sa nizom zdravstvenih problema, ali je bilo zadivljujuće kako ih on prevazilazi, kako ih anulira svojom fantastičnom energijom, posvećenošću i željom da glumi do poslednjeg trenutka. Peca je bio zahtevan glumac. Očekivao je uvek od reditelja preciznu indikaciju, a onda je bez mnogo priče umeo da tu početnu ideju nadgradi i svoj lik ostvari sa puno valera, i puno detalja koji su, kad je televizija u pitanju, bili tako dragoceni u njegovim krupnim planovima. Kad smo se dogovarali i pripremali ovaj projekat pričao mi je da je uvek želeo da igra ulogu Sera u Harvudovom komadu, da je čak bio u dogovorima sa Jagošem Markovićem da rade tu predstavu, ali do realizacije nikada nije došlo. Iako je uloga Glumca koji igra Sera u ovom scenariju samo naznaka Harvudovog lika i u potpuno drugoj funkciji nego u Garderoberu, Peca je studiozno pristupio građenju ovog lika, a sam tok snimanja je protekao lako, sa radošću, dok su pauze bile, kao i uvek kad je Peca prisutan, ispunjene duhovitim i britkim anegdotama iz njegove glumačke karijere. Pecine scene smo snimali 16. i 17. jula ove godine, a kad smo završili snimanje pozdravili smo se kao i uvek – „hvala ti, bilo je sjajno, vidimo se uskoro na nekom novom projektu“. Iako sam znao da je teško bolestan, te reči nisu bile nikakva kurtoazija. Bio sam potpuno uveren da će se Peca ko zna koji put povratiti i zaigrati punom snagom. Nažalost, uloga Glumca koji igra Sera bila je poslednja uloga Predraga Ejdusa. Čuli smo se posle tog snimanja još jedanput sredinom avgusta. I to je bilo sve.