Izlaz iz nemoguće egzistencije

Akumulirajući godinama i decenijama iskustva u radu na brojnim domaćim i međunarodnim umetničkim poduhvatima, trojica umetnika, Uroš Đurić, Vuk Vidor i Mihael Milunović, na različite načine su reagovali na nedostatke i manjkavosti u funkcionisanju sistema umetnosti. Pojedinačne aktivnosti svakog od njih bile su usmerene ka pronalaženju načina na koji bi svoj, ali i rad svojih kolega, učinili mogućim, održivim, vidljivim i prepoznatljivim ne samo na našoj, već i na internacionalnoj umetničkoj sceni. Uporan i donkihotovski napor na razvijanju svesti o potrebi kreiranja uslova za profesionalan i ekonomski nezavisan i samostalan rad, sublimiran je pre dve godine osmišljavanjem zajedničkog poduhvata ponuđenog na konkursu Ministarstva kulture kao idejnog rešenja za Srpski paviljon na Bijenalu u Veneciji. Prepoznavši vrednost koncepta koji 2017. godine nije prošao na konkursu Ministarstva, tadašnja direktorka Umetničke galerije i Memorijala Nadežde Petrović u Čačku, Milica Petronijević, ponudila je trojici umetnika da svoju zamisao realizuju kao izložbu 29. Memorijala Nadežde Petrović. Naslov ovogodišnjeg izdanja čačanske bijenalne manifestacije Limited, sa podnaslovom Djurić Contemporary, Milunović Modern, Vidor Project, markira idejne sfere ovog kolektivnog umetničko-izložbenog nastupa, jer referiše na različite probleme funkcionisanja sistema umetnosti. Izložba je kao celina kreirani sajamski simulakrum u okviru kojeg svoj izbor predstavljaju tri fiktivne galerijske kuće, nazvane po umetnicima – autorima celina. Simulirani sajamski okvir modeliran je po ugledu na Art Fair u Bazelu u okviru kojeg postoji segment Unlimited. Reč je o celini unutar koje se predstavljaju radovi koji po svojim razmerama prevazilaze uobičajene projekte ili formate prisutne na svetskoj umetničkoj sceni i koja je poligon za izvođenje jedinstvenih i masivnih projekata, otuda i naziv Unlimited (Neograničeno). Za razliku od bazelskog sajma, sajam Memorijala je ograničen (Limited) i otvara polemiku o brojnim preprekama na koje umetnik iz ove sredine nailazi. Na spoljašnjem planu reč je o globalnom sistemu umetnosti koji ima svoje principe i zakonitosti, koje su strukturirane tako da se gotovo podrazumeva da umetnici iz malih sredina, kakva je naša, moraju da ulože dodatne napore da bi postali vidljivi i bili identifikovani kao vrednost. Sa druge strane, da bi neki umetnik bio u prilici da krene u takvu avanturu, trebalo bi da iza sebe ima razvijenu i aktivnu strukturu podrške, koja bi takav poduhvat učinila mogućim. Međutim, zakonski i institucionalni okviri udruženi sa nepovoljnom poreskom politikom, koji postoje u našoj zemlji, sazdani su tako da praktično onemogućavaju stvaranje strukture koja je neophodna da bi pravi umetnički sistem zaživeo. Umetnik kod nas ne može da računa na pouzdane izvore finansiranja, izlagačku infrastrukturu, kolekcionare i tržišni umetnički sistem, razgranatu medijsku, stručnu i teorijsku podršku, što praktično znači da je u proizvodnom smislu oslonjen na sebe. Slikovit odraz takvog stanja dao je umetnik Miloš Tomić, izjavivši na otvaranju izložbe Srpskog paviljona na Bijenalu u Veneciji pre nekoliko godina: „Moja porodica je moje Ministarstvo kulture.“ U sličnoj situaciji bili su i umetnici čiji radovi grade izložbu ovogodišnjeg Memorijala Nadežde Petrović. Prema rečima Uroša Đurića, jednog od selektora, sredstva koja su dvanaestoro umetnika predstavljenih u Čačku uložili u produkciju svojih radova, veća su od sredstava koje je Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ dobila od Ministarstva kulture za realizaciju izložbe, iako je reč o jednoj od najznačajnijih manifestacija u oblasti savremene umetnosti. Takođe, izlagači za svoj rad nisu dobili nikakav honorar. Uobičajena predstava o umetniku koji može da radi, ali da za svoj rad ne bi trebalo da bude plaćen, stvara egzistencijalno nemoguću situaciju. Praktično imamo sistem koji je formiran na osnovu potpuno pogrešnih premisa, tako da čitava struktura neprestano pada na istim problemima. Dve decenije imamo brojne talase pokušaja da se takva situacija promeni. Za sada bez uspeha. Nepostojanje umetničkog sistema i problematizovanje pozicije umetnika unutar takve nedefinisane strukture, tačke su u kojima koncepcija ovogodišnjeg Memorijala korespondira sa likom i delom Nadežde Petrović, koja je u toku svog umetničkog rada neprestano živela sa istim sistemskim, finansijskim i mentalnim ograničenjima, i postojano pokušavala da takvo stanje izmeni. Drugi sloj izložbe sadržan je u svakodnevno prisutnim pojmovima umetničkog sistema – Contemporary, Modern i Project. Razumevanje ovih pojmova je u direktnoj vezi sa odnosom pojedinaca i društva prema savremenoj umetničkoj produkciji. Citat Nadežde Petrović, koji koriste selektori: „Najveća umetnost je umetnost koja govori o aktuelnom društvenom trenutku jezikom tog trenutka“, sugestija je željenog pravca razumevanja, kako publici, tako i institucijama, medijima, teoretičarima, kustosima i svim drugim akterima. U tom smislu treba čitati i predstavljene radove Marka Markovića, Jamesdina, Aleksandra Dimitrijevića, Miće Stajčića, Davora Dukića, Milana Hrnjazovića, Petra Mirkovića, Aleksandra Todorovića, Ivane Bašić, Marte Jovanović, Đorđa Ozbolta i Marka Velka.