Zidanje lične vlasti

Ovaj broj NIN-a izlazi iz štampe dan pošto je SNS zvanično upisana u registar političkih stranaka Srbije. Taj posao, 10. oktobra 2008, obavio je Tomislav Nikolić, kao osnivač i prvi predsednik stranke. Danas je Tomislav Nikolić politička prošlost, a SNS monolitna partija i platforma za lansiranje Aleksandra Vučića u političku orbitu. SLUGE I VAZALI Formalno, Vučić počinje da „pokorava“ Srbiju, nakon pobede na izborima 2012, sa pozicije prvog potpredsednika Vlade, kako je glasila za njega ustanovljena funkcija, uz koju on obavlja posao ministra odbrane i koordinatora službi bezbednosti. Niko osim njega ne zna zašto je morao dva puta da raspisuje vanredne izbore, da bi dva puta, po dve godine, bio premijer ili zašto se sa najuticajnije izvršne funkcije u državi preselio na Andrićev venac, kako bi odatle neformalno, autokratski, upravljao svim delovima države i društva. Sociološkinja Vesna Pešić kaže da je „Aleksandar Vučić napravio tzv. neopatrimonijalni sistem u kome su svi sluge, a on vazal, u kome nema poštovanja prema drugim funkcijama, a biraju se samo oni koji će da mu služe“. Vučić je ustanovio sasvim osoben tip vladavine koji karakteriše politički egocentrizam i neprimereno iznošenje privatnosti i emotivnih stanja u javnost. Tokom pregovora u Briselu javnost je manje znala o sadržini sporazuma, a više koliko se Vučić u Briselu mučio i kako je tri sata spavao na podu. Tokom „biblijskih poplava“ 2014, u živom prenosu sednica Štaba za vanredne situacije, viče i ponižava ministre, direktora Srbija voda pa i načelnika Generalštaba. U TV emisijama ističe da nosi jeftine cipele, opisuje sebe kao štrebera koji je 15 puta čitao 600 strana knjige za neki ispit, dok njegov drug Žika Anđelković dobija šesticu posle čitanja skripte od šest strana. Uoči prve premijerske funkcije 2014. tabloidi ali i ozbiljni mediji nedeljama su se bavili Vučićevim ličnim naporima, nespavanjem, devetim krugom pakla u kom se nalazi pišući „najduži ekspoze od svih dosadašnjih“. EKSPOZEI Ekspozei su, inače, bili prilika da Vučić iskaže svoju političku megalomaniju i najavi svoje istorijske poduhvate. U najtemeljnijem izlaganju 2014, od doba Čerčila i Kastra, mandatar je izgovorio toliko detalja da ni sam danas verovatno ne bi mogao da se seti trećine. Iako je izbornim rezultatom SNS tada osvojio 158 mandata, i dalje je to period u kome se Vučić kao vođa još „kali“ i dokazuje, naročito EU, od koje je neposredno pre izbora dobio datum pregovora. Zato u ekspozeu iznosi „ambiciozan“ plan „nastavka pregovaračkog procesa sa EU, punom snagom, otvaranje novih poglavlja u junu“ sa ciljem „da do 2018. godine sva zatvorimo“. Da bi razvejao poslednje sumnje u sopstveni politički preobražaj, najavljuje da će mu prva poseta, kao premijera, biti Sarajevu. Ali čak ni u tom trenutku nije smetnuo s uma ko za njega glasa, pa je poručio da „svi treba da znaju da Srbija nije ničija prćija i ničija kolonija“. Drugi ekspoze podneo je avgusta 2016. Kako je u prethodnom osvojio prvo mesto u svetskoj istoriji trajanja svih ekspozea, ostalo je da ovog puta pobedi sebe. I uspeo je. Uoči zasedanja kreirana je fama o toku pisanja, kalkulisalo se brojem od 450 strana sirovog materijala i 300 strana prečišćenog. Na kraju je, srećom, sve stalo na 260 strana i „svega“ šest sati neprekidnog čitanja – od makroekonomske stabilnosti do nastavka dijaloga s Prištinom i zatvaranju pregovaračkih poglavlja, ovog puta do 2020. Izbornom pobedom u prvom krugu sa 55,08 odsto osvojenih glasova postao je, 2. aprila 2017. predsednik Srbije. Iako je prethodno tvrdio da nema nameru da se kandiduje, trčao je predsedničku trku sa mesta premijera uz sve državne resurse na raspolaganju, pošto je prethodno odstranio Tomislava Nikolića. Vesna Pešić objašnjava da je Vučić zapravo „radeći na tome da mase veže za sebe lično, a ne za funkciju koju obavlja, napravio radikalnu personalizaciju politike“. Pretvorivši politiku u ličnu, ukinuo je samu politiku. A politikolog Cvijetin Milivojević ocenjuje da Vučić „vlada protivustavno jer je potpuno poništio podelu vlasti“. Kroz čitanje istorije Vučićevog uspona postaje jasno da je od 2008. do danas svaka kockica tog političkog mozaika bila unapred precizno složena. Penjući se na državnoj lestvici bezobzirno je uklanjao sve unutrašnje prepreke, uz istovremeno podaničko ponašanje prema međunarodnim faktorima. KADROVI Svesna slabog kadrovskog potencijala, mahom zasnovanog na bivšim radikalima, SNS je u prvim godinama pokušavao da ojača svoj funkcionerski kadar preletačima iz stranaka bivšeg DOS-a, naročito iz Demokratske stranke. Momir Stojanović, koji je takođe prišao SNS na poziv Nikolića, kaže za NIN da je u „prvim godinama stranka uvukla u članstvo i jedan broj kredibilnih intelektualaca, koji su se u međuvremenu pasivizovali ili su otišli iz partije“. Kada je na čelo stranke stupio Vučić, prema rečima Stojanovića, „odmah je ukinuo svih 27 okružnih odbora i počistio Nikolićeve kadrove da bi doveo odane, nestručne jurišnike, koji su promovisali bezrezervnu podršku lideru, uz izostanak bilo kakve slobode mišljenja i demokratskog odlučivanja“. Mnogo više su u javnosti bila vidljiva učlanjenja u SNS političara koji su stigli iz drugih političkih tabora. Vladimir Cvijan preleteo je direktno iz kabineta predsednika Republike Borisa Tadića, Zorana Mihajlović je stigla kao nekadašnja saradnica bivšeg potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa. Na transferima je Vučić zidao imidž vođe koji nije samo politički prihvatljiv, već je dostojan da ga slede i oni iz redova „žutih“ koji su mu bili politički protivnici - Siniša Mali i Goran Vesić, blizak saradnik premijera Đinđića. Preleteli su i kadrovi drugih partija. Aleksandar Martinović iz SRS proglašava sebe magarcem jer se kao član radikala verbalno obračunavao sa Vučićem. Iz DSS stižu Dragan Šormaz i Milenko Jovanov sa svojim zavidnim udvorištvom. Manje je vidljiv Ivica Kojić iz G17, koji obavlja funkciju šefa kabineta, prvo premijera, a potom i predsednika države. Svi oni zajedno sa kadrovima izvorno poteklim u radikalima čine lojalnu armiju podanika čije je političko bivstvovanje u funkciji samo jednog čoveka. Milorad Mirčić, političar koji je ostao veran SRS i Šešelju, seća se u razgovoru za NIN da je Vučić još kao generalni sekretar radikala neprikosnoveno vladao „generalnim sekretarijatom čiji su članovi bili i Jadranka Joksimović i Nebojša Stefanović i Goran Veselinović“. Prema Mirčićevim rečima „sprečavajući svoje saradnike da lično komuniciraju sa osobama na višim funkcijama, držao je monopol nad informacijama i zaveo strahovladu u sekretarijatu“. Javna obožavanja Vučića, koje emaniraju svi funkcioneri u SNS, u službi su kreiranja „kulta“ ličnosti vođe. Ali, nije zanemarljiv ni pozitivan efekat ulizištva na opstanak i napredovanje unutar parije. Kako drugačije objasniti obraćanje Zorana Babića, svom predsedniku, u Skupštini Srbije, aprila 2015, koje može da uđe u antologiju udvorištva: „Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako“. Ne zaostaje ni Vladimir Đukanović koji je u januaru zaključio „da Vučićeva popularnost dolazi od naroda i boga“. Kao ni Nebojša Stefanović koji kao Vučićev prijatelj vidi „koliko mu je u životu teško, zato što pokušava da uradi nešto što niko ne podržava, što će svi mrzeti, a jedino je dobro za našu zemlju“. Ili Bratislav Gašić, šef BIA, koji je rekao: „Šefe, Kruševac i Rasinski okrug te vole, poštuju i zahvalni su ti.“ O unutrašnjem karakteru stranke slikovito govori njen portal. Na sajtu SNS u rubrici „O nama“ sa leve strane postoji prozor u kome piše „Aleksandar Vučić“, što će reći da je on prvi i najvažniji partijski organ. Ispod tog „organa“ su program, statut SNS, pa predsedništvo, glavni odbor, izvršni odbor. Politikolog Cvijetin Milivojević je mišljenja da u SNS nema kohezionog faktora i da ih na okupu oko Vučića drži „strah“. Taj partijski recept pokoravanja primenio je i na državu i na društvo. VUČIĆEVI STRANCI Za „bustovanje“ političke grandioznosti Aleksandra Vučića nije dovoljna podrška birača, već je za te potrebe marketinški osmišljena i podrška stranaca. „Vučićevi“ stranci, osim kao njegovi lični savetnici, verovatno su bili angažovani i u funkciji nezvaničnih lobista u međunarodnim krugovima. Prvi je, još tokom izborne kampanje 2012, stigao Rudolf Đulijani, bivši gradonačelnik NJujorka, poznat po upravljanju čvrstom rukom „gradom koji nikada ne spava“. Ta poseta nije ostvarila planirani efekat, jer Vučić nije došao na čelo Beograda, a mediji su se više pitali i koliko sve to košta i ko je platio. Drugi Vučićevi stranci stižu 2013. godine, kao savetnici Vlade Srbije. Bivši generalni direktor MMF-a Dominik Stros Kan angažovan je na restrukturiranju javnih finansija i javnog duga. Na kritike da je savetnik Vlade „seksualni napasnik“koji je bio zvanično optužen za silovanje i uhapšen, Vučić je odgovarao neverovatnom paralelom sa „velikim Pikasom“ koji je „veoma loše tretirao svoje žene i svoju decu“, ali da ga on „interesuje kao stručnjak”. Tu su i Alfred Guzenbauer, bivši austrijski kancelar i bivši italijanski šef diplomatije Franko Fratini, koji su srpsku vladu savetovali u oblasti evropskih integracija. Ali najviše je medijske pažnje, a ispostaviće se i ruske, izazvala poseta Tonija Blera februara 2015. Bivši premijer Velike Britanije stigao je u Vladu polujavno, kao predavač iz oblasti komunikacija sa medijima i strategije političkog delovanja. Odnos sa Blerom i njegovom kompanijom, sve do danas, obavijen je neprozirnim velom tajne. Uglavnom, stranci su bili samo prolazni podupirači procesa izgradnje Vučićeve moći kojom je umrežio celu Srbiju. ODNOS SA ELITOM Vučićev odnos prema intelektualnoj eliti bio je istovremeno infantilan, ambivalentan i ispunjen žudnjom za potvrdom. Psiholog Žarko Trebješanin u razgovoru za NIN kaže da „dok su mu za ostvarivanje političkih ciljeva potrebni saradnici – sledbenici, koje je sam birao, na drugoj strani, želi priznanje intelektualaca“. Od akademika, preko crkve, profesora univerziteta, sve do nekadašnjih antiratnih aktivista koji su predstavljali sve što on nikada nije bio i neće biti. Nedostatak podrške intelektualaca, dodaje Trebješanin, danas nadomešćuje podizanjem spomenika Borislavu Pekiću, Đinđiću, citatima poznatih ličnosti, kreirajući u javnosti sliku da je u društvu najboljih. Ipak, zbog otvaranja Briselskog dijaloga, Vučić je, na početku, obezbedio izvesnu podršku dela elite okupljene oko građanskih, prozapadnih vrednosti. Na put „zavođenja“ elite pošao je citirajući nemačkog sociologa Maksa Vebera. „Bilo bi dobro kada bismo prihvatili barem deo one evropske protestantske etike”, reći će udvarajući se istovremeno i kancelarki Angeli Merkel, dobro procenivši da je put ka Evropi, a donekle i ka apsolutnoj vlasti u zemlji, trasiran podrškom moćne Nemačke. Danas se sa jednakom žestinom dodvorava Putinu, Erdoganu, kineskom predsedniku, američkim senatorima i kongresmenima. Do Trampa još nije dobacio. Ali, Vučićevi pokušaji da „osvoji“ intelektualce bili su zasnovani na pogrešnoj premisi, da će se oni prihvatajući to udvaranja podrediti njegovim ličnim ambicijama. Poverovao je da ulaznica za podršku elite nosi imena Maksa Vebera i Zorana Đinđića. Na pitanje novinara B92 kako se oseća kada ga porede sa Đinđićem i njegovom energijom, reći će skrušeno: „Pa malo posramljeno, postiđeno, kao neko ko je kritikovao pa čak i njegovu energiju nekada, ali ga ipak razumem...“ Trebješanin kaže da je Vučićev cilj bio da iz svesti elite izbriše „svoju prošlost“, koje se „možda stidi“, ali se zbog nje „ne kaje“. Zato je rekonstruisao sopstvenu prošlost i ratnu biografiju, predstavljajući se „kao da je oduvek bio za mir“. „Vučić je zapravo slika konvertita koji ne zna šta je sada“, mišljenja je Cvijetin Milivojević, koji procenjuje da se „lider SNS zapravo najviše plaši sopstvene prošlosti“ koju je pokušao da poništi. Milivojević upućuje da „sadašnji predsednik Srbije nije bio običan srpski nacionalista već ratni huškač, koji je izgovarao rečenicu, neshvatljivu normalnom umu - 100 Muslimana za jednog Srbina“. I da bi se ta rečenica, kao „metafora“ njegove prošlosti, zbog koje nije snosio nikakve posledice, zatrla, kao poslednji trag užasa koji je predstavljao i zastupao, Vučić osim retoričkog pozivanja na mir u regionu i istorijsko pomirenje, biografiju oplemenjuje i posetom Srebrenici. Imajući u vidu da je tamo kamenovan, ta poseta do danas ima svrhu „dokaza“ da predsedniku neprijatelji iz regiona ugrožavaju život. Ali, toj istoj eliti, iako je žestoko kritikovala Tadića i DS, nije bilo dovoljno otvaranje pregovora sa Kosovom. Nije bila spremna da žmuri nad činjenicom da Vučić radikalskim metodama vlada državom koju vodi u evropsku budućnost istovremeno je emotivno držeći na ruskom kursu. „Shvatili su da on nije promenio mišljenje, već samo strategiju“, zaključuje Trebješanin. Do „zvaničnog jednostranog raskida“ Vučića sa građanskom elitom dolazi početkom marta 2015, tri godine od dolaska na vlast. U autorskom tekstu „Moj odgovor NJima“, koji je bez najave, osvanuo u „Blicu“, požalio se kako „Vlada Srbije nema podršku elitnog dela društva“. Ne precizirajući na koju elitu misli, optužio ju je za nespremnost da ga sledi u budućnost jer je ona „previše neizvesna“ i „previše zahtevna“. Napisao je i da „Vlada, bez obzira na priče o tome da je sveprisutna, da sve kontroliše i da utiče na ama baš sve u društvu i državi, nema podršku tog istog društva ili bar njegovog najelitnijeg dela u onome što je osnov svake budućnosti“. Patetično je zaključio: „Osuđeni smo na to da sanjamo sami.” Kako se izjalovio plan da od elite napravi „poštenu inteligenciju“, osmišljen je izraz „lažna“ i „ološ“ elita, preciznije „žuta ološ elita“. Pred predsedničke izbore 2017, kada je cilj bio pobediti u prvom krugu, demonstrirao je da je ima pet puta više elite od protivkandidata Saše Jankovića, koji je na raspolaganju imao samo „Apel 100“. U dnevnim novinama osvanuo je spisak intelektualaca koji podržavaju njegovu predsedničku kandidaturu. Bilo ih je bar 550 više od onih koji su potpisali podršku Jankoviću. „Ne sećam se da se to događalo u vreme Slobodana Miloševića, da sve novine pred izbore objavljuju spiskove odanih profesora, akademika, samo da bi on demonstrirao da ima podršku elite“, priseća se profesor univerziteta Žarko Trebješanin dodajući da „za istoriju ostaje dokumentovano koliko je ljudi bilo spremno da se upiše na tu listu“. Deo nacionalne elite javno se „odrodio“ od Vučića februara ove godine, kroz „Apel za odbranu Kosova i Metohije“. Oko 180 javnih ličnosti, među kojima akademici, vladike SPC, profesori univerziteta, potpisali su tekst, izvorno iniciran od DSS, u trenutku kada je delovalo da će Briselski dijalog završiti pravno obavezujućim sporazumom o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Poruke „Apela“ upućene direktno predsedniku Srbije, čiji glasači najvažnije nacionalno pitanje promišljaju na sličan način, bile su za njega daleko opasnije od kritika građanske elite da „autokratski vlada“. Građanska i nacionalna elita, koju nije uspeo da pokori, u političkom životu Srbije, označene su kao Vučićevi neprijatelji. Vučića više nije briga šta misli „građanska“ elita, mada je njenu podršku mogao da ima baš na temi Kosova. Potisnuo je i „nacionalnu” elitu, sa kojom je trenutno u tabloidnom i političkom ratu. POKORAVANJE MEDIJA Aleksandar Vučić je, bez ostatka, bio svestan da volju za moć ne može da realizuje ako ne „zauzme“ medije. I to sve medije, i nacionalne i regionalne i lokalne i elektronske i pisane, ali i digitalne. Ispoljavajući prezrenje, skoro gađenje, prema profesionalnom novinarstvu, obesmišljavajući ulogu medija kao kontrolora vlasti i savesti društva, uz saučestvovanje i Evropske unije, skoro da je ukinuo i medije i savest, a i društvo. O kontroli vlasti više i nema šta da se kaže. Dok s jedne strane formalno pregovara o poglavlju 23 u pristupu EU, koje se odnosi i na slobode, pa i slobodu medija, suštinski u medijima ukida svaku slobodu, a od najvećeg broja njih pravi svoj propagandni poligon. Tabloidi su postali jedan od stubova represije, na koje se oslanja. U ovoj sferi, evropski Vučić dosledno sledi radikalskog Vučića, koji je razumevanje medijskih sloboda definisao još 1999, kada je na konferenciji za novinare otvoreno zapretio: „Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti, pa vam se ništa neće dogoditi“ (iz zbirke „Svaka čast Vučiću“, S. Lekića). Posle šest godina njegove vlasti, s izuzetkom nekoliko štampanih medija koji se bore za dah, jedne televizije, par istraživačkih portala i ostataka preživelih lokalnih medija, svi ostali preimenovali su se u pi-ar službe, uključujući i javne servise. Otvoreni sukob sa profesionalnim medijima i portalima počeo je 2014. godine, tokom poplava. U tom periodu obarani su sajtovi koji su objavljivali nekontrolisane informacije, ali pravi skandal, u koji je bio uvučen i OEBS, dogodio se kada je istraživačka mreža BIRN, pišući o jednom tenderu, optužena da želi da ruši vladu Srbije. Tadašnjeg šefa misije EU u Beogradu Majkla Davenporta Vučić je lično optužio da daje pare novinarima BIRN-a da pišu protiv Vlade Srbije i njega. Te godine ukinut je i Utisak nedelje. U međuvremenu su podignuti noseći stubovi propagande tabloid Informer i nacionalna TV Pink, koji na dnevnom nivou, za potrebe Vučića, gone izdajnike, kreiraju krize, državne udare, vanredne programe, na šta su nadležne institucije potpuno imune. Usavršavanju medijske propagande doprinosi plansko pozicioniranje tabloida u main stream glasila. Zastupajući potpuno suprotnu antievropsku politiku, od zvanične, pišu valjda ono što Vučić zapravo misli. U tom poslu njegovo biračko telo drže konstantno budnim, jer predsedniku prete neprijatelji, ali i spokojnim, jer predsednik ipak čuva Kosovo i to sa srcem u Rusiji. Ta precizno izabrana pretorijanska medijska garda sistematski se obrušava na Vučićeve „unutrašnje neprijatelje“, koje detektuju i po nepokorenim redakcijama. Prvi put je u Srbiji uspostavljen sistematski lov „medija na medije“ u kome tabloidi i TV Pink, poput egzekutora konstantno drže sekiru nekom novinaru na vratu. U tom kontekstu je i grupa novinara optužena za plan „ubijanja Vučića“, i kovanje zavere za „rušenje Vučića“ ( 2016). Planskom zastrašivanju medija i ugrožavanju bezbednosti novinara najveći doprinos daje sam predsednik koji, kao kreator uspostavljenog sistema, daje lični pečat svemu, prozivajući novinare imenom i prezimenom po televizijama zbog tvitova, svađajući se sa njima u beskrajnim monolozima. Drastičniji potez zastrašivanja dogodio se 2015, kada se ministar policije Nebojša Stefanović na pres-konferenciji u jeku afere „državni udar“ novinarima obraća sa dvadesetak policajaca iza sebe, pod punom ratnom opremom, naoružanih dugim cevima, a neki su bili i pod maskama. „Nedostatak slobodnih medija, i slab uticaj alternativnih medija na internetu, razlog je što nijedna afera u Srbiji, u koju su umešani najviši funkcioneri SNS, nije istinski rešena“, mišljenja je Cvijetin Milivojević. To je naravno Vučiću potpuno jasno, jer u suprotnom, u Srbiji se nikada ne bi dogodilo onakvo rušenje u Hercegovačkoj, helikopterska nesreća u kojoj je tragično život izgubilo sedmoro ljudi, afera lažnih doktorata, „pranje novca“ kroz donacije SNS-u tokom izborne kampanje, afere „stanovi“ u koju je direktno upleten Siniša Mali, afere „prisluškivanje“, upad u državnu lutriju Srbije u čemu je učestvovao Vladimir Đukanović... Vučićeva opsesija medijima, koju je i sam priznao kada je obelodanio da ima devet TV-a u kancelariji, realizovana je njihovim svođenjem na ulogu „seoskog dobošara“ koji objavljuje naredbe vlasti. Suštinski, za slobodu medija ga nikada nije ni bilo briga, čak ni kada se, kao opozicionar, u nju zaklinjao. Shvatio je da apsolutna vlast nije moguća bez apsolutne kontrole nad medijima. TITO I JA Za šest godina vladavine Aleksandar Vučić je ustanovio, prema rečima Vesne Pešić, „sistem apsolutne totalitarne lične vlasti“ i sebi podredio sve, „od poslednje mesne zajednice do Nušićijade“. U proteklim godinama, iako je zemlja formalno u poslu otvaranja poglavlja sa EU, u praksi teče proces potpune devastacije institucija, desetkovanja opozicije, privatizacije vlasti. Žarko Trebješanin primećuje da „države bez institucija poprimaju crte ličnosti vladara“. Objašnjava da su tako kroz istoriju nastajale „policijske države u kojima su kritičari vlasti postajali državni neprijatelji“. Prema rečima ovog psihologa, „uprkos ličnim razlikama, razni diktatori su imali neke slične osobine koje idu uz želju da se pošto-poto održe na vlasti“. Nekadašnji premijer Vojvodine Bojan Pajtić, u razgovoru za NIN, govoreći o atmosferi u državi, ocenjuje da „Vučić vlada kao da sutra ne postoji“. Dodaje da je u zemlji, koja nikada nije izgradila institucije, „karakter vladanja zapravo stvar političke odluke“ i da „svaka vlast u Srbiji, ako želi, može da zarobi društvo“. To je prema rečima Pajtića mogao da uradi i „Tadić da je želeo“, ali „nije, i zato sada može slobodno da šeta“. Nažalost, Srbija danas nema mnogo vajde od činjenice da Tadić, pa i Koštunica, mogu slobodno da šetaju, posle mirnih primopredaja vlasti. Od 2012. do danas, uz sve ostalo, Vučić je uspeo da ukine i jedinu pravu, i delovalo je trajnu, tekovinu petog oktobra - slobodne, demokratske i fer izbore. NJegov osvajački put nije imao dva smera. Prvo je pokorio sopstvenu stranku, a onda i državu i društvo. Za deset godina uspeo je da ubedi svet u iskrenost svog političkog preobražaja, da osvoji vlast od vrha do mesnih zajednica, eliminiše konkurenciju i marginalizuje opoziciju i slobodne medije. Ne verujući iskreno ni u jednu ideju, a najmanje u demokratsku, državu je pretvorio u samog sebe, izgradivši kult ličnosti koji nije postojao još od vremena Josipa Broza Tita.